i tako...
ima nešto u životu, prijatelju,
što nam ne da dalje
raskopane cevi na drumu, šuplje kosti grada
oblaci zgužvani pred nama,
poput starih novina
kažeš, rovove ćemo zaobići
vesti nećemo čitati
proći ćemo guste drvorede mladosti...
no... kuda?
na sever bratski, u hladnoću
gde je ljubav ravna kao sneg
rukovanje mala liturgija na kraju dana
rodili smo se, to je dovoljno
ostalo su bele tačke
i duge, crne suze u zaustavnoj traci
i tako, pripito, ponekad trezno
okrećemo topli volan
ubeđeni da pomeramo svet oko sebe
naš krug, istinitiji od venca
položenog uz banderu
razmisli o tome:
ako mi ne pružiš nadu,
prepustiću se vrtlogu
praznini u kojoj se
i najveća riba ne stidi slabosti
zapravo, volim kada sam toliko beznačajan
da prolazim kroz svaku mrežu
time dokazujem da mogućnosti poput mene
i dalje postoje
čime se ti braniš od lukavstva mora?
harpunom
lozovačom
maštanjem o pesku obala?
ličiš na nekog boga što se smeje
sa druge strane neba
a u stvari si riba koja je prohodala
igrom srećnih okolnosti
možda sam i sam čovek
što je odustao od svojih suza
i rešio da izbliza ispita korito
velike nelagode
u popodnevnom špicu
uzemljili su te, Gagarine
danas si ulica:
tragovi kočenja
kiša na tvom skafanderu
svemir je mali
ti si ga dodirnuo
šta li si video odande?
plavičastu grudvu bez zvezda
život što se odvija bespogovorno:
sa leve strane prodavnice
desno soliteri
na čelu kolone čerge
i naravno, prva stanica
plastična raketa u sivom kontejneru
nad njom – velike oči dece
kako su ozbiljna njihova lica
dok kuju plan za veliko bekstvo
i niko ne trubi
kao da si ti tako naredio
