VLADIMIR ARSENIĆ
U mojim asocijacijama kad spojiš bazen i klasičnu muziku dobiješ Šumanovo Sanjarenje. Šta je Vaša prva asocijacija na spoj bazena i (klasične) muzike i zašto?
ANA VUČKOVIĆ
I zvuk koji stvara voda, čak i samo njeno postojanje u bazenu, bez intervencija čoveka, je nekakva zanimljiva muzika, to nije samo tišina, na nekom mikroplanu pločice i voda i čestice interaguju. A onda i ti bučniji zamasi ruku i oni, naizgled nečujni, prolasci nogu kroz vodu, pa i vlasi kose (ako na glavi nije kapica) – i to tvori nekakvu muziku. Ipak, ako govorimo o nekom muzičkom delu ili temi, dopada mi se Šumanovo Sanjarenje, dobra je to veza. No, meni je prva asocijacija bio Erik Sati, ta neka melanholija i meditativnost. A opet, i dok sam plivala i pisala na um mi je padao i LP Duo.
VLADIMIR ARSENIĆ
Često pisanje romana porede s komponovanjem. Zbog čega je to tako po vašem mišljenju?
ANA VUČKOVIĆ
To poređenje je logično i deluje slično. I sama sam komponovala neke svoje pesme za svoj zamišljeni i nikad oformljeni tinejdžerski bend, a zatim i za svoju takođe neostvarenu solo karijeru. Padne vam na um neki detalj, tema, neki ton ili melodija i onda organizujete sve oko nje. Išla sam samo u nižu muzičku školu, ali usuđujem se da kažem da su samo sredstva drugačija, ali da se koristi jezik u širem smislu. Međutim, stvaranje sveta koji ima svoj unutrašnji kvasac i hermeneutiku je isto. I magično.
VLADIMIR ARSENIĆ
Vi ste se bavili didžejingom. Kako vidite uticaj muzike na svoje pisanje?
ANA VUČKOVIĆ
Ritam muzike je uticao na ritam mog pisanja, na konstrukciju rečenice. Ili bar mislim da je taj uticaj nešto što se primećuje. Ja mnogo volim muziku. Moj ukus je u najmanju ruku eklektičan, takve su bile i moje DJ večeri, iako sam najduže opstala pod nazivom Anchy i Prosti šećeri. Tom prilikom sam puštala muziku ženskih bendova iz pedesetih i šezdesetih. Ali uticaj muzike na moje pisanje vidljiv je i u užem smislu, npr. u Bazenu jedan od mojih junaka je bivša njuvejv zvezda, a moja junakinja glumica Lava snimila je fiktivni bossa nova album Potraži moje lice, koji se zove isto kao Apdajkova knjiga. Ranije sam čitaocima sugerisala ton već postojećim pesmama, činila sam nešto kao Tarantino na filmu. Sad to više ne radim, jer mi se to čini kao prečica. U jednoj ranijoj knjizi sam davala i sugestiju šta čitaoci mogu da slušaju dok čitaju knjigu. To me sad ne privlači.
VLADIMIR ARSENIĆ
Yugoslav je dobio nagradu časopisa Elle, kojeg mnogi smatraju “ženskim”. Koliko je uopšte danas održiva podela na ženske i muške časopise, na žensko i muško pisanje i kako vi na to gledate? Ili da postavim pitanje drugačije, kakav je položaj spisateljica danas na književnoj sceni u Srbiji i regionu?
ANA VUČKOVIĆ
Sve nas je više na sceni, naši glasovi se čuju dalje i glasnije, ima nas različitih, onih čiji stil ne možete da pomešate s nekim drugim. Ne razmišljam više o muškom i ženskom pisanju kao nekoj temi, a to pitanje mi postavljaju od kad sam počela da objavljujem. Na moje pisanje više od svega utiče to što sam ja ja, a ne neko drugi.
VLADIMIR ARSENIĆ
Povodom knjige Yugoslav putovali ste po regionu (Sarajevo, Banja Luka, Skoplje između ostalog). Koliko vam je ovaj vid saradnje važan?
ANA VUČKOVIĆ
Yugoslav je u neku ruku ljubavno pismo Jugoslaviji, pa je logično da stigne, a i ja sa njim na sva ta mesta. Na neka od njih ranije, dok je Jugoslavija formalno postojala, nisam stigla da odem, pa su mi te posete dragocena i nezamenljiva iskustva, zato što volim da se nađem na nekim novim prostorima, ali i zato što znam da ću tamo da upoznam ljude s kojima svakako delim deo identiteta i uspomena. Imamo nešto što nas veže. Mi se svi razumemo bez prevoda, razumela sam i dragu Julijanu Veličkovsku, svoju izdavačicu u Severnoj Makedoniji, samo sam je zamolila da govori malo sporije. I ona je savršeno razumela mene. Ova saradnja mi je važna zbog mojih knjiga i njihovog plasmana, ali i zbog mene same, jer koliko volim da budem kod kuće, toliko volim i da putujem, da fotografišem neke nove uglove, trgove, lica, detalje…
