#
Voleo bih te videti, dragi prijatelju
Videti gde lomiš kosti i bubrege svoje ostavljaš
Pod čizmom noći dečačkoga ludila
Voleo bih videti tebe, zube kako sakupljaš
Po trotoaru iz jarka sa asfalta krnjeg
Dok u glavi ti vrišti demonski hor
Čopor pasa dvonožnih za petama ti visi
Arlaučući pesmu smrti, njušeći tvoj strah
Voleo bih te videti dok ih gledaš
Dok u milionitom delu sekunde sabiraš utiske o tome
Ko si bio
Šta činio si
A šta nikada nikome nisi
Dragi prijatelju
#
Na raskrsnici
Ja leđima okrenut
Noć
Potmuli zvuk metala o metal
Semafor ne znači nikome ništa
Pijana mladež verovatno
Nastavih ka radnji
Pivo, cigarete
Da li sam se trebao vratiti
Proveriti jesu li u redu
Zašto
Vredi li
Nisam nehuman
Samo umoran
Od gluposti
Od primitivizma
Barem je zamukla muzika iz kola
Kiša ne prestaje da pada
#
Zaludan, pomalo tmuran, razdragan nikada.
Osetljiv preko mere, veruje da sve o njegovu se glavu obija.
Kada priča želi da ga ne čuju.
Dvoumi se oko najmanjih sitnica.
Prijateljem ga nazivaju a prijatelja nema.
Voleo bi ženu ali se plaši.
Gladan je.
Neverovatno sličan osobama koje prezire.
Radi a kao da ne radi.
Voleo bi da sve je dobro i lepo, mada ni sam ne veruje u to.
Njegovi postupci ostavljaju tragove u životima ljudi.
Njegovi postupci ostavljaju tragove na njemu.
Ništa više da kaže nema.
Rekli su umesto.
#
Mrtvo lišće u dnu sobe.
Tepih naboran na mestu gde se jednom neko sapleo
i ostavio otisak prljave šake na zidu,
na mestu pada.
Jedna čarapa, ljubičasto kuvalo za kafu
reprodukcija pasa za kartaroškim stolom.
Miris truleži dominira.
Od vlage, tepih je raščvoren, mestimično ga nema
kao da ga niti bilo nije.
Greška u tkanju univerzuma.
Porazbijana stakla, ispucala farba – bela.
Bio sam tamo.
Još uvek jesam.
Deo mene uvek će biti u tom napuštenom prostoru.
Što čovek stvori to umire ružno.
Pogled na nju uvek izazove setu.
Gledam je u dnu dvorišta, tako malu, naboranu od godina.
Skupila se pod podivljalim bagrenjem koje će uskoro da nadvlada njene trošne zidove.
Neko dete, verovatno, u nastupu obesti
ili letnjoj dosadi – hitnulo je kamen i razbilo prozor.
Ne zameram.
Možda bih i sam nečijoj tuđoj učinio isto.
Ne mogu joj se vraćati više.
#
Suncem izbledelo plastično cveće
na travom obraslom
napola utonulom grobu naherenog krsta.
Nerazaznatljiv natpis, kišama ispran.
Mir julskog popodneva i pregršt muva.
Udaljeni saobraćaj ne remeti
nestali spokoj.
Daleko si oče.
Daleko od mene i sveta
u kom si živeo.
I svet je postao, dalek.
Samo muve još opstaju.
Priredio: Neven Ušumović