Nostalgija
Neizgovorena osećanja su nepotrošena
Flaširana konzervirana
hermetički zatvorena
Ostavljena za teška mučna vremena
ostavljena kao zimnica očajanja
Gledaš kako se presijava svetlost
kako ti se smeje pokvarenjački
neotvoreno prisutno
piješ i hraniš se nečim drugim
onim što je pristupačno
i ostaneš do kraja nezadovoljan
Ne valja da se baci
Nema rok trajanja
Ostaje večno u ostavi
na nekoj stražnjoj polici
i ritualno se vadi s vremena na vreme
da se gleda i prezire
Girasol
Girasol je njeno ime
Ona sedi u parku
crta suncokrete
Samo suncokrete
Puši Pal Mal
retko podiže glavu
Obučena kao učiteljica
nosi naočare sa debelim staklima
i tankim okvirom
Prolaznici je pitaju
da li su crteži na prodaju
a ona ih otera pogledom
njenim crnim očima
opasnim i razočaranim
privlačnim a fatalnim
Jednostavno znaš
sa njom može biti tako dobro
i tako loše
Kada je pitaju prijatelji
zašto crta suncokrete
ona kaže da
kad crta suncokrete
u stvari crta sebe
Lisboa
Obraz trne od jutarnjeg mraza
Nos upija miris nedalekog okeana
Uz obalu su se poređale
utvare modernog doba
tragajući za tračkom života
Iz senke Hosea prvog
dolazi zvuk portugalske gitare
sa zvukom dolazi čovek
bos silazi stepenicama
na postolje ispred okeanskog koridora
Utopljenih stopala
svira vodama
a vode raznose celom svetu
i vraćaju njemu
Za njim se u vodu
spuštaju pevačice
sve same crnokose lepotice
Svlače se u hodu
i ispiraju tugu sa sebe
U jutarnjoj šetnji
nemi monasi prave pauzu
Okreću se ka zapadu
odnose flašu vina gitaristi
i počinju u njegovom ritmu
da pevaju fado
Ribari stižu iz ribolova
Lažu da su upecali bakalara
ali ga i dalje spremaju
i prodaju za malo sreće
Napravio se dugačak red
Sva ta bleda lica
duhovi skoro prozirni
kao da ne postoje
svaki radi nešto svoje
a Pesoa je sve to zapisivao
i shvatao ozbiljno
Sa time počinje
sa time traje
i sa time se završava dan
Zvone crkvena zvona
Svi stoje
Slušaju u zvuk
Sve stoji
a vreme dalje teče
Nakon toga ide svako svojim putem
Nakon toga nastavlja se život
Nikola Radosavljević, Madrugada, Timočka lira, 2024.
