EMOCIONALNA FORENZIKA
sezona je sahrana već godinama
svaki put
ispod levog plućnog krila
dublje ulubljenje
ali moramo dalje
njihovi kreveti su raspremljeni
čekaju drugo telo
u mučnostima svih tih neupotrebljivih vena valja se kraj
niko nije zaslužio onako da živi, kažemo
ko želi kosti preumorne i lošu krv
posle duge strepnje
u mraku na kraju beskrajnih bolničkih hodnika
ljudi samo nestaju
ko je sledeći
svet je posebno osetljiv na decu
ponekad pošaljemo poruku za pomoć
nadamo se da će nâs nesreća zaobići
SMS empatija kao tiha krivica preživelih
bespomoćni smo
strahujemo
od nepredvidljivosti ponašanja sopstvenih ćelija
čitavog života strepimo
od rezultata koji kažu da ništa nije u redu
od nepredvidljivosti puteva kojima jure
kamioni preveliki u odnosu na naša mala kola
nadamo se da će ostati bez kontakta
očekujemo da je život dobar prema nama
naučili smo da štedimo srce ali
prolivamo ljubav samo tamo gde nam se ne vraća
samo tako smo sigurno bezbedni od gnjecave bliskosti
poistovećujemo sebe sa svojim karijerama
kažemo da ne volimo moć a za njom izgaramo
katalog naših iskustava postaje sve deblji
– a šta uopšte znaš o ljubavi –
nemaš nikoga za koga bi umro
buktimo na poslu, umorni smo za zagrljaj
koji nas pitomo dočekuje na vratima
vodimo ljubav u tišini da odagnamo prizore iz vesti
svađamo se tiho, pristojno, civilizovano
nikada ne vrištimo volim te, nemoj da ideš
to rade samo ludaci koji vade pištolje
zato mi ne verujemo u glasne ljubavi
volimo odmereno
opasani zidovima zaštite
procenjujemo ulog ne zovemo prvi
čekamo da budemo zvani
ne odgovaramo na poruke danima
hranimo nečije nade da bismo ih posle spalili
onda opet malo hranili, mrcvarimo tuđa srca
igramo se po pravilima koja smo sami smislili
moramo da delujemo skupo, jer, kako bi nas inače iko želeo
dostojanstvo je važnije od ljubavi
vrištimo dok svršavamo samo da damo znak da smo živi, ali
ne govorimo kroz jecaje ti si mi sve jer
šta će drugi pomisliti, da nemamo ništa
ogoljavamo se iz očaja ne iz intimnosti
podrazumevamo
one koji nas vole
to su naši dosadni pohabani dvosedi stočići
retko ih slavimo
varamo one koji nam veruju
ne govoreći im gde nas boli
već se sami krpimo tuđim zagrljajima
i onda se vraćamo u krevet i kažemo sebi desilo se ali
nikad više
do sledećeg puta
puni smo tajni, zidova, deformisanih dečjih ideala,
prekinutih tokova uzburkane krvi,
kao da ne pomišljamo da su iza ugla možda
baš ona kola
koja će nas ubiti
pre nego što smo saznali kako je
voleti se sa nekim bez kože
dobrote se uvek prekasno setimo
želim da me voliš toliko da mogu da podnesem svet
toliko da mogu da savladavam život svakog dana
iznova
želim da me voliš toliko da se ne bojim
ako mi stignu oni rezultati
ako dugo budem gledala samo hodnike bolnica
sve dok ne nastane beskompromisni mrak
važno je da smo se budili zajedno
dok sam imala telo
i koliko ranjivo smo se voleli
i dok budem brojala poslednje kapi infuzije,
misliću na one tvoje fotografije na mom stolu
ti u mornarskom odelu odlučno gledaš pravo
ti u miki maus majici, smeješ se
i dok me mrak bude preuzimao imaću
isti onaj osmeh kao kada mi sunce dodirne
obraz dok spavam a osećam tvoj nos odmah pored svog
neću se plašiti
dok me mrak bude preuzimao
ti ćeš uvek biti
moja jedina, jedina svetlost.
LJUBAVNA PISMA GUGLU
nekad guglujem stvari koje mi se dese
samo da vidim da li postoje
nekad guglujem ovo sa tobom
da vidim šta je to, ima li ime
prva pomoć
uteha
saveti za jačanje samopouzdanja
lekcije o samopoštovanju
gugl je uvek tu
dežuran
u pet ujutru kad svi
spavaju
u šest ujutru
kad i dalje svi spavaju
kvalitet potrage haba se od umora
u pola sedam ukucavam knjige samopomoći
posežem za bilo čim dok me ne dodirne svetlost jutra
zvoni alarm da ustanem za posao, a nisam ni legla
umire mi se, ali
gugl kaže izdrži proći će, izbriši sve kontakte
ima savete za hobije
okrenite se sebi
pozovite ovaj broj ako pomišljate na samoubistvo
neki broj u americi
može li preko vajbera, neće moći ukratko
ima dosta toga da se objašnjava
prijatelji su tu
na kraju ipak odu
svojim kućama
u zagušljivoj tišini čujem gugl
kako diše
njegova kuća je u mojoj kući, takoreći živimo zajedno
stalna podrška životu, budnosti
gugl trpi, podmeće leđa
dva klika i sve je tu
sva ta uzaludna književnost neposlatih pisama
kad bi samo još mogao da me uhvati za ruku
on i ja
svake noći nastavljamo započete ideje
ukucavam sve potrebno:
projekcije, animus, arhetip,
netolerancija na ambivalentnost, celovitost objekta
gugl i ja zajedno dekonstruišemo emocije, racionalizujemo
držimo se nauke, relativizujemo očaj
prkosimo nesanici
taj moj gugl
prepun pitanja izmučenih, polupismenih ljudi
ne znaju šta ih je snašlo, baš kao ni ja, pismena
jednog dana ću mu napisati ljubavno pismo
ako to nije ovo sad
ali svečano obećavam
više neću pokazati strah
neću se klanjati ničijoj tišini, ničijoj odmerenosti
nikad više neću zapevati nijednom muškarcu
nijednoj intimnosti, nijednom zanosu
nijednoj državi, zastavi, pasošu
nijednom prazniku, nijednoj proslavi
jer iza svega toga stoji nečija usamljenost
sve je jasno: nemoguća sreća vaspitava
uspešnije od svakog roditelja.
SVE JE PANK I SVE JE POEZIJA
sve je pank i sve je poezija
osim knez mihailove trga republike ade ciganlije
redova u prodavnicama vikendima u kojima se grabi
samo najbolje za porodicu
ja nemam nikoga izbačena sam iz redova
sve je pank i sve je poezija
osim
verskih praznika kad bi svi da se dodvore bogu
bezvazdušnih prostora tržnih centara u kojima
odvratna razmažena deca
samodovoljnih roditelja sprovode teror
crkvi u koje ne ulazim čak ni da razgledam svodove
banaka u koje ulazim želeći da u njima je sve moje
skupštine koju stalno zamišljam u plamenu
dok na klupi u parku prekoputa uživam u prizoru
grickajući kokice
sve je pank i sve je poezija
osim
desničara iz predgrađa i njihovog ništavila
koje traži da se lome tuđe kosti
provalije umesto ličnosti
krštenih levičara iz centra i njihovih tribina
koje nikome ne pomažu
dok samodovoljno citiraju fukoa i badjua
ja sedim bespomoćno
vidim, naučili su lektiru
i kako da nose marame
a meni bude tužno
svi samo žele negde da pripadaju
bude mi žao svih
teror tribina teror nove umetnosti teror većine
teror upravljanja teror projekata teror porodica
teror mišljenja i stavova stalno mišljenja i stavovi
poludeću od mišljenja i stavova
a najveći od svega teror istomišljeništva
najveći od svega teror pripadanja
žao mi je svih nas
sve je pank i sve je poezija
tvoj život tvoje lice
sve je predivno
eksplozije kada se čestice razlete i sve postane ništa
ima lepote u delovima tela rasutim po ulicama za neke više ciljeve
to su samo fotografije
ipak, branila bih te svojim telom ako bude potrebno
sve je pank i sve je poezija
moj bes u dosluhu
s tugom
moj napor da budem
srećna
tvoja rezigniranost koja liči na mir
prekor u tvojoj sabranosti
mi ne možemo
bez slobode
zato ne spavamo
takva sam
zaljubim se i ne pitam šta košta
a košta
i nema te banke koja bi mi pomogla ni tog krsta ni te ideologije
ne postoji ništa na svetu lepše od tebe
pamti me bogdane
