U izolovanim naseobinama duž obala jugoistočne Aljaske, na teritoriji gotovo jednakoj veličini Srbije, živi svega 73.000 ljudi. Od toga, 22% njih čine lokalni severno-američki indijanci, najviše iz plemena Tlingita. Oni žive u 35 zvaničnih naselja raštrkanih duž Unutrašnjeg prolaza. Do njih ne vodi nijedan put (osim Hejnsa i Skegveja na severu), niti su povezana međusobno sa drugim naseljima. Jedina konstanta koja povezuje ovih 5.600 kilometara obale sa ostatkom Aljaske, i ostatkom Amerike i Kanade, jesu četiri dotrajala trajekta i pet manjih pomorskih vozila, sistem koji se naziva Aljaški pomorski put.
Uvod
Tokom prve godine Amerike, tada 2016., shvativši da nemam čime niti odakle da započnem svoj život u novoj zemlji, uputio sam se na istočnu obalu, leto proveo na malom ostrvu, u saveznoj državi Roud Ajlend, vodeći se mišlju da ću do kraja leta smisliti šta ću dalje sa svojim životom i da ću do tada moći samostalno da stanem na noge. Po završetku letnje sezone, i odlaska u Čikago, sva nova energija i vrline leta, ubrzo je progutala zima i izolacija grada i velikog mesta, i do proleća sledeće 2017. godine, sve ono što sam imao od prethodnog leta se istopilo, a ja sam odlučio da je grad ionako isuviše veliki za mene, i dok sam još uvek radio u lošem restoranu na drugom spratu bioskopa u Rouzmontu, noći sam provodio za kompjuterom, lutajući internetom i Amerikom a potom padao u spiralu koju su činili članci i iščitavanja o mestima jugoistočne Aljaske. Ma koliko apstraktno tada bilo, zamišljao sam svoju životnu priču tamo a da nisam puno misli trošio na sam svakodnevni život na Aljasci. Željan da iznova pustim sve ono što je tek počinjalo da mi bude poznato o Americi tu u Čikagu, i da odem što dalje, više i od zarade i želje za drugim životom, više od svega – bio sam gladan istraživanja Amerike, kockao se na lično iskustvo, da će doći vreme kada će sve doći na svoje. Listao sam internet portale i mape i oglase, i jednog jutra pronašao posao u pabu, u naselju na obali jugoistočne Aljaske, stupio u kontakt sa tim ljudima tamo (ispostavilo se da je vlasnik potomak hrvatskih imigranata iz istočnog Vašingtona) – i u aprilu, te iste godine, konačno kupio karte i napustio Čikago bez ideje o vraćanju, otisnuo se u pravcu Sijetla i iz Sijetla u Kečikan i iz Kečikana konačno u Sitku, posle čitavog dana presedanja i letenja po sve manjim i manjim aerodromima. Godinu i po dana sam izdržao život tamo, kroz leto i jesen i zimu i proleće, i onda leto još jednom – pre no što sam odlučio da želim i da moram dalje, da mi život ne bi postao ono što sam toliko viđao oko sebe u tom mestu, i na kraju godinu i po dana stariji, obećao sam sebi da ću sledećih nekoliko godina provesti putujući Amerikom od godišnjeg doba do godišnjeg doba, radeći sezonske poslove, štedeći novac, verujući da će doći dan kada ću znati i imati više, da mogu konačno da odlučim za sebe šta želim da život bude, i na kraju, šta želim da budem u njemu. Otišao sam u Čikago tokom zime a potom u Mejn, iz Mejna u Čikago na jesen i na proleće Vašington. Onda iz Vašingtona u Indijanu godinu i po dana kasnije, i nakon što sam skoro tri godine lunjao kontinentom, i dalje ubeđen da se na Aljasku više neću vraćati, nakon što sam sve svoje resurse tokom pandemije skoro sasvim istrošio, poziv je došao, i nekoliko dana sam razmišljao o tome da se još jednom tamo vratim – nešto što sam obećao sebi da neću činiti. I na kraju, rane 2021., pri proleću, više zbog okolnosti života nego bilo čega drugog, uputio sam se ponovo nazad, u Sitku.
* Put koji je trebalo preći, započeo je u gradiću Belinghemu, na samom severu države Vašington i kontinentalne Amerike, uz granicu sa Kanadom, u čijoj su istoriji značajnu ulogu imali hrvatski imigranti sa ostrva Visa, koji su tokom ranih godina 20. veka dominirali lokalnom ribarskom scenom. Većina imigranata je kroz godine skraćivala svoja prezimena, pa bi od Bujakovića ostalo Buak, od Kinkušića Kink, a stotinak godina kasnije, gradonačelnica grada Keli Linvil, potomak je Kuljuš porodice.
Grad ujedno predstavlja i najjužniju luku koju Aljaški pomorski put opslužuje i koristi kao levak svih operacija od Aljaske prema kontinentalnoj Americi. Odatle, najveći brod njihove flote, MV Kolumbija, opslužuje redom ljudske naseobine duž Jugoistočne Aljaske, od juga ka severu, i nazad.
* MV Kolumbiji, brodu nazvanom po glečeru u moreuzu Princa Vilijama, bliži se pedeseti rođendan pred plovidbu. Ipak, niz nesreća obeležio je prethodne dve decenije broda. Nakon požara 2006. u glavnoj motornoj sobi, morala je biti izvučena iz kanadskih tesnaca do najbliže luke. Potom 2007. još jedan ozbiljan, gotovo katastrofalan kvar na motoru, kada je 268 putnika prevezeno drugim vozilom na severnom proputovanju poput mog. Sve je to dovelo do toga da zimu 2009. godine prezimi u luci u Kečikanu, kada su samo otkriveni dodatni problemi, i sve do juna sledeće godine nije bila u službi, kao što nije ni veći deo prethodnog leta, kada se kompanija mučila da nadomesti njen nedostatak. Uprkos tome, i pred pedesetim rođendanom, kao najveći brod (a do 2004. godine i najbrži) predstavlja okosnicu flote Aljaškog pomorskog sistema.
Ali brod na mestima pokazuje svoje godine. Jedini je i sa restoranom i kantinom u floti, ali je prožet znacima davno prošlih vremena, postera dvadesetog veka, fotografijama naselja duž rute u prošlosti, zanimljivim činjenicama koje više ne važe, zastarelim nameštajem i materijalima. Uprkos tome, ne stiče se osećaj zapuštenosti, samo nostalgije, zbog čega uprkos sve insuficijentnijem budžetu ova linija opstaje kao omiljeni vid transporta lokalaca. I dok se malobrojni putnici ukrcavaju, i vrši se utovar automobila, prazna kantina podseća na muzej, na stare filmske dajnere, na fotografije Amerike za koju sam zakasnio i kakvu nikada nisam upoznao.
* Iako brod nudi privatne sobe za plovibdu, svaki dodatni luksuz duplira ukupnu cenu putovanja. Stoga većina putnika sebi mesto pronalazi na donjim palubama broda, po hodnicima, ćoškovima, foteljama i kaučima, prostiru svoje vreće za spavanje po podovima ili se samo izležavaju na tepisima. Mali broj putnika omogućava takve stvari, ima više no dovoljno mesta za sve. Oni drugi pak, poput mene, odlučuju se za gornju palubu, smeštaju se u zavetrini, gde je huk motora konstantan, i čuju se vetar i voda kroz putovanje, i sve sliči jednom četvorodnevnom kampovanju na santi leda retko obasjanoj suncem.
Zbog svega toga, nakon ukrcavanja, raspremanje putnika je jedan temeljit, taktičan posao. Ljudi idu od mesta do mesta, naduvavaju dušeke, prostiru vreće za spavanje, isprobavaju različite opcije, kao da se useljavaju u novi stan na četiri noći, pa pomeraju nameštaj. Neki su zapravo i poneli sitan nameštaj za sobom, jastuke, espreso mašine, ogromne dušeke na naduvavanje. A pojedini su se odlučili za šatore, koje rasklapaju i trakama ih lepe za gornju palubu. Ukoliko se isuviše udalje od nadstrešnice solarijuma, koja pruža kakvu-takvu zaštitu, vetar će šibati po šatoru dok ga ne rasturi – nešto što će neki tek kasnije naučiti.
Dok brod isplovljava, noć pada, i tokom ranih sati noći nebo Vankuvera prati plovidbu sa svim svojim svetlima, a brod polako uplovljava i zalazi u prolaz između ostrva Vankuver i kanadskog kopna.
* Ujutru, sa zorom, nas nekolicina se budi, nakon što je sve vreme kroz noć brujao motor broda. Neko je otišao i zavezao malog zmaja za ogradu palube, što na vetru prati plovidbu broda kad ni galebovi što su nas pratili više nisu.
Unutrašnji prolaz u koji smo tokom noći uplovili, čini najveći deo Aleksandrovog arhipelaga, sačinjenog od mnoštva ostrva koja su i dan danas zadržala svoja ruska imena (Čičagof, Kupreanof, Mitkof, Baranof itd). Na njima, većina naselja u prolazu nalaze se na kopnu ili na stranama ostrva od otvorenog mora, koliko-toliko zaštićena od bura i nemilosrdnog vremena. Zahvaljujući tome, klima Jugoistočne Aljaske je dosta blaža no što se očekuje. U onim retkim satima kada brod izlazi na otvoreno ili poluotvoreno more, kapetan preko razglasa prethodno najavljuje potencijalno burne vode, kako bi se svi pripremili a oni osetljiviji popili svoje lekove protiv mučnine.
Uzimajući u obzir da je svega 20% Aljaske povezano putevima, i da je taj procent daleko niži kada je Jugoistočna Aljaska u pitanju, ni ne čudi što su glavna sredstva prevoza upravo trajekti koji svake nedelje tokom letnje sezone, i dvaputa mesečno zimi, saobraćaju od mesta do mesta dok komercijalni avioni Alaska Erlajnza lete tek do par onih najvećih naselja. Hidroavioni takođe predstavljaju bitan deo transporta lokalnog stanovništva, što objašnjava činjenica da Aljaska ima preko 3 miliona nezvaničnih jezera, od kojih su svega 3197 imenovana. I dok prolazimo vodopade kojima u nedostatku interneta ni ne znamo ime, i ubrzo zatim i Drijad Point svetionika, sve vreme okruženi obalama sa nepreglednim šumama i dalekim planinama, kapetan preko razglasa ukazuje na jato kitova sa leve strane broda. Ljudi dan provode okrećući se suncu, na ležaljkama čitaju ili spavaju, ispivaju kafe iz termosa, ponašaju se kao da je paluba plaža – a more je more. Neki sede uz ogradu, dvogledima prepoznaju i zapisuju ptice uz obale. Sve prolazi sporo pored broda, uključujući i vreme, dok brod mili kroz kanale države na ovim mestima što država i nije, i ne oseća se nikakav uticaj ideje čoveka o zemlji, a mi postanemo naviknuti na sve to nedirnuto i divlje što nas okružuje.
* Iznova se iščuđujem tome šta su sve ljudi spremni da ponesu sa sobom na putovanje i njihovim širokim interesima. Starija žena vadi violinu i počinje da svira na gornjoj palubi u zavetrini. Druga je postavila postolje i platno i slika. Neko je poneo svoju espreso mašinu i u kantini pravi i nudi ljudima kafu. Postoji nekakvo zajedništvo ovde koje se retko nalazi pri „uređenijim” vidovima putovanja. Nešto za šta nisam znao ranije, a naročito zato što uprkos brodu, svi opet imaju prostor i tišinu za sebe. Možda je do starijeg doba većine putnika, ili do činjenice da retko ko ovde samo putuje. Ovde su lovci na medvede, ribari pred sezonom kraljevskog lososa, penzionisani Amerikanci koji se konačno posvećuju svojim hobijima i svojom umetnošću, Švajcarac koji putuje motorom od samog juga Argentine, mladi, novovenčani par sa svojim ručno izrađenim kamperom u tovaru broda što započinje svoj novi život na Aljasci, i lokalci, najviše lokalci koji nešto prenose što ne može nikako drugačije stići do Aljaske, ili su tu jer ne vole avione, ili zapravo, putuju brodom iz čiste nostalgije, jer su i sami odrasli sa svojim porodicama na ovoj pomorskoj ruti.
Svi razmenjuju utiske, zapitkuju ko kuda ide, diskutuju o različitim mestima na ruti, dok vreme prolazi i pada mrak.
* Jutro – Kečikan, Aljaska. Nekada puka luka za preradu ribe, danas turistička srž regiona i peti najmnogoljudniji grad Aljaske – devet hiljada ljudi živi ovde. Na brodu čujem da nigde u Americi kiša ne pada kao što pada u Kečikanu. Da pada teško i postrance i da čovek nikako ne može da se skrije od nje. Kažu da je kišna prestonica Amerike. Nije, blizu je. Ali sva ta kiša ostavi danak u narkoticima i alkoholizmu, široko rasprostranjenim u Kečikanu, tvrde kao nigde drugde u svim mestima Unutrašnjeg prolaza, ako ne i čitave Aljaske. „Čovek jednostavno nema šta drugo da radi od sve te kiše.”
* Krik ulica je turističko srce Kečikana, nekada adresa i do trideset bordela, tvornica konzervi, smeštajnih jedinica za ribare i radnike u fabrici za preradu ribe – a danas suvenirnice jedna za drugom, zlatare, kafei, restorani – radnik u jednom tvrdi da je poštanski broj 99950, jedan od brojeva za Kečikan, numerički najveći poštanski broj Amerike. Uz to, u Kečikanu se nalazi i najveća koncentracija još uvek stojećih totema na svetu.
* Od glavne ulice, turističke zone grada, naselje se širi u brda sa nesigurnim, drvenim stepenicama što se račvaju u adrese i verande kuća visoko među drvećem. Te kuće danas vrede na stotine hiljada i milione, uprkos tome što iznenađuje starost i zapuštenost mesta; dalje od gradskog jezgra – grad se čini neobrijano, kao starac u odelu. Možda zato, od svih gradova ove pomorske rute, Kečikan izaziva najviše sukobljenih mišljenja i ističe se kao možda, uz prestonicu Džuno, najomraženiji među lokalnim stanovništvom, a opet jedan od omiljenih među putnicima sa kruzera, koji u gradu jedva par sati ostaju. Oni koji su ovde stanovali tvrde nikada se ne bi vratili, i krive kišu, i iznova čujem krivu kišu što iz nekog razloga kao da samo ovde pada iskosa. Ali sve dublje i dublje izvan samog centra, primetna je našminkanost za kratkotrajne turiste koje uglavnom čine porodice sa malom decom ili stariji parovi u penziji – mali broj njih će zalaziti uz strma brda, penjati se klizavim, drvenim stepeništem po kiši, udaljavati od prelepog fronta grada na reci.
* Po povratku na brod – improvizovani ručak, a potom Rengl. Naselje jednog hotela, jednog taksija. Kratko zadržavanje, istovar i utovar. Novi saputnici na brodu. Vajat Erp, na putu za Klondajk sa svojom ženom Džosi, služio je kao šerif Rengla čitavih deset dana, a Džon Mjur je ovaj predeo nazvao Josemitijem Aljaske. Sa broda, sve što se vidi je nekolicina kuća, kamionet, školski autobus, kancelarije luke, sve u šumi.
* Uplovljavanje i prilaz Pitersburgu, u „Malu Norvešku” Aljaske (zahvaljujući norveškim doseljenicima u 19. veku u čije ime se svake godine održava norveški festival), je spor i plitak, i nakon dugog vijuganja kroz sve uže kanale između ostrva, nigde i niotkuda, kreću nizovi zabačenih domova. Velikom dužinom obe obale načičkane su kućice sa privatnim dokovima, izolovane i bez puta, udaljene nekad i kilometrima jedna od druge, sijaju prozori i svetla u mračnoj šumi. Ispred jedne, pas juri za četvorotočkašem duž plaže, a mi zalazimo sve dublje i dublje u Tongas nacionalnu šumu, najveću u Americi i ujedno najveću umerenu kišnu šumu na svetu. Sedamnaest miliona hektara gustih, crnih borova, što kako mrak pada dišu na vetru, huk koji podseća na nekakav zvuka motora divljine severnoameričkog kontinenta.
* Ovde, Elizabet Vanamejker, iz Pitersburga, aktivistkinja za ljudska prava iz Tlingit plemena, udala se za Roja Skota Peratrovića, čoveka srpskog porekla, koji je radio u fabrici za procesuiranje ribe. Izgradili su porodicu i živeli i radili u obalskim gradovima Unutrašnjeg prolaza sve do njene smrti. Sedam godina nakon što je umrla, 1965., njihov sin, inženjer, biće zadužen za izgradnju mosta Bratstva u Džunu, povezujući Mendenhal glečer sa prestonicom Aljaske. Taj je glečer danas u žiži javnosti jer se iz leta u leto sve više smanjuje i povlači, usled postepenog porasta temperature i samim tim udaljava od izgrađene infrastrukture grada. Kažu do 2050. glečer neće više ni biti vidljiv iz informacionog centra koji je bio izgrađen tik do njega.
Naše poslednje isplovljavanje dana, slede večera u restoranu broda, čitanje, čajevi, vreća za spavanje.
* Jutro, sever – severnije. Nakon Džuna tokom noći, kao da smo kročili u neku drugu zemlju. Planine su više i više je snega, fjordovi su uži, a prizori monohroni. Svi osećamo hladnoću, kao da se penjemo uzbrdo. To brod uplovljava u Lin kanal, pred Hejnsom i Skegvejom, u najdublji fjord severne Amerike i jedan od najdubljih i najdužih na svetu. Čitavom dužinom leve obale prate nas venci visokih, oštrih planina što se spuštaju pravo u more.
* Prolazimo glečere a potom i Eldred Rok svetionik. Nils Piter Adamson bio je čuvar svetionika noću kada su 1910. njegove kolege Džon Kari i Džon Silander nestali u ovim vodama, putujući sa namirnicama od svetionika Point Šerman. Polako uplovljavamo u Hejns gde se kratko zadržavamo, a potom u Skegvej koji predstavlja najseverniju tačku Unutrašnjeg prolaza. Dva grada udaljena svega nekoliko kilometara jedan od drugog a ipak, ta sitna daljina je nepremošćena putem – ukoliko bi ste želeli da vozite iz Hejnsa u Skegvej, i obrnuto, morali bi ste otići 560 kilometara severno, gotovo sedam sati vožnje, putem koji se naziva Zlatni krug; ili ukrcati se na trajekt koji jednom dnevno saobraća između dva mesta (jedno od onih 5 manjih vozila Aljaškog pomorskog sistema).
* Luka Skegvej godišnje primi preko milion turista, uglavnom zahvaljujući kruzerima koji tokom leta pristižu. Kasnije, te iste godine, ogroman odron preseći će luku od ostatka grada i sezona od koje on itekako zavisi naglo će biti presečena. Par sa kojim sam prethodno razgovarao tu silazi, pokazuju na restoran u kom će tokom leta raditi, a ja se iskrcavam sa čovekom koji se vraća kući nakon posete porodici u Vašingtonu. Dao je najbolji opis grada: kao da je Dizni otvorio Aljaški tematski park, a onda zaboravio na njega sledećih trideset godina. Nekada kapija ka Zlatnoj groznici, kada je u gradu živelo skoro 12.000 ljudi, danas – 920 stanovnika, pet crkvi, jedna biblioteka, jedna banka, i nijedan semafor – najbliži je oko 170 kilometara severno, u Kanadi.
* Kažu da mu je originalno ime Skagua, ali je činovnik u Vašingtonu pri predaju zahteva za otvaranje pošte pretpostavio da je ime pogrešno napisano, te ga prepravio u „Skagway”. Lokalni čovek sa kojim šetam, pokazuje na barove i bordele, govori: „Predveče kad kruzeri odu, ljudi počnu da izlaze. U Red Anion odeš da se otruješ i pokupiš polno prenosivu bolest. U Hepi Endings ideš na karaoke veče, i da đuskaš. A ako si rođen ovde, Igls Klab je mesto gde ideš – samo za to ti treba članstvo.” A sada zatvoreni Golden Nort hotel, najstariji hotel na Aljasci, žrtva je glasina o duhu koji navodno uhodi sobu 23 hotela. Priča kaže da je jedan od tragača za zlatom došao u Skegvej sa verenicom Meri, koja je živela u sobi 23 i čekala dok je on nastavio svoje putovanje od 750 kilometara dalje ka severu, u potrazi za zlatnim poljima Jukona. Neki kažu da se tu razbolela od pneumonije, drugi da se u sobi krila od lokalnih bandita čekajući verenika da se jednog dana vrati, ali kako god bilo iz sobe više nije izlazila sve dok osoblje hotela nije provalilo unutra i zateklo je mrtvu, u venčanici. Sada govore o napadima gušenja kada se samo i prođe kraj te sobe, a drugi da se može videti prozirna žena kako šeta kupolom zgrade. Potomci originalnih vlasnika hotela pak tvrde da je sve izmišljeno, kao i širom ostatka Amerike, sredinom 20. veka, ne bi li privukli mušterije. A, treba dodati, jedna od tih mušterija, bio je i Džek London, na putu za Klondajk.
* Grad, zaštićen državom kao kulturno dobro, okružen je divljim, nepristupačnim planinama, koje su tokom Zlatne groznice prelazili na putu za Jukon i Klondajk. Zbog prirode terena, i žrtava koje su se gomilale, kanadske vlasti su zahtevale da svako sa sobom ima jednu tonu potrepština, namirnica i zimske opreme, ne bi li preživeli put. Među njima, bio je i Džon Nordstrom, osnivač lanca modnih radnji, koji se ovde i obogatio. Danas pak, u gradu tinja poveća zajednica planinara i rock climbing entuzijasta.
* Isplovljavanje iz Skegveja prati dramatično, promenljivo nebo, i prvi put se od početka putovanja krećemo južno, u smeru Belinghema. Na recepciji broda sada stoji tabla sa listom sledećih stanica i očekivanim vremenima prispeća. Sledeća, stoji Sitka.
* Sledećeg dana, dok se ljudi spuštaju u tovarni deo i vraćaju svojim automobilima; dok kapetan najavljuje skori dolazak u luku; dok se okolo pakuju a drugi pak spavaju i nastavljaju dalje: mene muče dimnjaci i industrija procesuiranja ribe, i uopšte Amerika i rad ovde. Da li ću se i kako navići iznova opet na sve ovo, a naročito nakon ova četiri dana neprimetne meditacije plovidbe, tokom kojih mi je postalo jasno koliko sam tek godinama za nečim po Americi jurcao. I posle toga, nakon što se iskrcam, MV Kolumbija će nastaviti dalje svoje jurcanje južno, u Kejk, ili Džuno, ili Pitersburg, Rengl, Kečikan, sve nazad do Belinghema – i tako u krug.
