Avgust mjesec poezije
Tokom pet sedmica mjeseca avgusta i koji dan septembra, portal Strane vam predstavlja poeziju po izboru književnika-selektora, za pet država regiona. Selektori su napravili izbor od sedam savremenih pjesnika čija im je poetika u ovom trenutku najbliža.
Selektor za Srbiju je književnik Enes Halilović.
PSALAM
Blagoslovena mašina za pranje veša, posuđa…
I ostali kućni aparati u ispravnom stanju.
Vodovod i kanalizacija. Uredna stolica.
Gradski saobraćaj i G-đa čistoća
Blagosloveni kiša i vetar,
Zanatlije, taksisti, trgovci. Novac.
Javna kupatila i Narodne kuhinje.
Vrtlari i vidari mojih draži. Grobari.
Sve što je na usluzi – blagosloveno
Ustima, nozi, ruci. Zemlji.
Blagosloveni pokvareni telefoni,
Izgubljene adrese, pronađeni kišobrani.
Blagosloveni bivši prijatelji i ovdašnji
Neprijatelji. Dužni i sužnji. I ti,
Moj dragane, moja Euridiko.
Blagosloveni oni sportovi
Koji mi ne pođoše za rukom,
I društvene igre koje ne naučih.
Blagoslovene nepripitomljene životinje,
Ptice izletele iz kaveza, prazni kavezi,
I ti srce moje – ispražnjeni dućanu.
Sve oskudice i nestašice blagoslovene
Što mi podariste svoje minute i sate,
Da zamišljam i gatam
Kao Ciganka na sred druma,
Za svaku reč zalažući svih 56 kg.
Mesa na kostima.
ŽENSKO PISMO
Neću da budem poslušna i krotka,
Mazna kao mačka, privržena kao pseto;
Sa stomakom do zuba,
Sa rukama u testu,
Sa licem od brašna,
Sa srcem-ugljenom,
I njegovom rukom na mojoj zadnjici.
Neću da budem zastavica-dobrodošlica
Na njegovom kućnom pragu.
Ni zmija čuvarkuća pod tim pragom,
Ni zmija, ni Eva, iz priče o Postanju.
Neću da hodam između vrata i prozora,
Da osluškujem i razabiram
Korake od noćnih šumova.
Neću da pratim olovno pomeranje kazaljki,
Ni padanje zvezda –
Da bi se on pijan zaglibio u mene kao slon.
Neću da budem udenuta goblen-bodom
U porodičnu sliku:
Kraj kamina s klupčićima dece,
U vrtu s kučićima dece.
Pa ja, kao hlad-drvo,
Pa ja, kao zimski pejzaž.
Statueta pod snegom,
U venčanici s naborima i volanima
Odleteću u nebo.
Aleluja! Aleluja!
Neću mladoženju.
Hoću sedu kosu,
Hoću grbu i kotaricu,
Pa da krenem u šumu,
Da berem jagode
I skupljam suvarke.
Da je već sve za mnom,
I osmeh onog mladića
Tada tako drag
I ničim zamenjiv.
1988/89
MAJKA
Po Gvendolin Bruks
Ne saznah nikada šta ste bili,
Dečak ili devojčica,
Jer ni uvojke, ni oči,
Ni mesto između nogu –
Ne videh vam nikada.
I ne pitah se o tome do sada, priznajem,
Jer ne razmišljah o vama kao o nekome
Ko će se smejati, plakati ili sricati: ma-ma.
Bejaste u mojoj utrobi kao i sve ostalo
Što je postojalo bez velikih pitanja,
Ali što postojati i nije moralo.
Kao nešto što se pojelo, posrkalo,
A nije podrazumevalo pogled koji ne prašta.
Nemojte pomisliti da se pravdam ili da tužim,
Tako odlučih. Kajnje je traljav posao,
Pogađate: zadovoljna sam, tako se može reći,
Dok se umorna vraćam kući,
Što me tamo ne čekaju:
Nikakvo cviljenje, razbijena kolena,
I pitanja na koja nemam odgovora.
Znam, ni ručice ispružene, ni umilan pogled.
Ali ni kućnog ljubimca šape,
Ni postavljen sto, ni postavljen osmeh.
Uz ostala radovanja i ovih se odrekoh lako.
Što ne okusiš nikad ti neće nedostajati –
Mogao bi biti nauk.
Tačno je, nisam vas zamišljala,
Što znači ni želela.
A moglo je biti drugačije,
Da sam vas videla da mi trčite u susret,
Da ste kijali, kašljali…
Da ste dali glasa od sebe.
Sada biste bili On ili Ona, ili oboje.
Sa imenom i prezimenom,
Možda već i sa nekim zanimanjem ili dosijeom.
On bi igrao fudbal ili krao automobile,
A ona bi verovatno bila zaljubljena i patila,
Zbog krivih nogu ili zbog dugog nosa.
U proseku takva su deca,
Zašto bi sa vama bilo drukčije?!
Ah, toliko ste imali mogućnosti
Za suze, za neprospavane noći
I za beskrajne radosti.
Ali, nije vam se dalo.
U pogrešnoj se utrobi začeste.
Ne dadoh vam da odrastete.
A mogli ste imati moje mane, vrline, belege.
I svakako neki postotak Njega – vašeg oca,
Koga vam tako nemilosrdno oduzeh
Ne pitajući za mišljenje ni vas ni njega.
Od njega ste mogli da nasledite
Nožni palac ili bušmansko dupe.
Oh, toliko puta slušah one besmislice:
„Ima šaku na Njega“ ili „Domali mu je na Oca“.
Dolazilo mi je da viknem: a kita,
Da li je i ona iste veličine?
Zaista, ima tu nečeg suvišnog.
Nečeg što ne prima stomak. Makar se radilo
I o nečem tako važnom: o etiketi očinstva!
Meni to nije bilo potrebno, priznajem vam.
Bio mi je potreban ljubavnik i imala sam ga.
On vam uze oca, ne poričem.
Želela sam: seks, seks, i seks –
Tada sam to zvala ljubav.
I nikakav mi zametak nije bio potreban,
Još manje muž, vaš Otac.
Zaista,
Malo šta sam mogla od njega da vam poželim.
Izuzev, možda, memoriju,
Mada i ona beše sumnjive kakvoće:
Da šibne posred lica, da začepi gubicu –
Da zaboravite i rođeno ime!
Mogli ste imati ništa od nas oboje –
To bi za vas bilo najbolje.
Jer i od mene šta sam mogla da poželim
Da nasledite, osim:
Čvrstih grudi i čvrste zadnjice.
Možda, pouzdanost?!
Mada vidite, ni ona ne beše izvesna,
Pokazah to, zar ne, na vašem primeru.
Ne, ne pravdam se.
Ni jednog trenutka ne pomislih
Šta bi za vas bilo bolje: postojati ili ne?
Ako i postavljah to pitanje,
Postavljah ga isključivo zbog sebe.
I uvek je tako.
Laž je dečice, ako vam kažu drukčije.
Rađate se manje-više slučajno.
Manje-više što tako treba.
Zato što to svi čine,
I, kad se već začelo…
Rađate se zbog Njega ili Nje.
Ređe zbog oboje.
Da zadržite Njega
Ili da Nju sačuvate od samoće,
Uzmemo li u razmatranje žensko pitanje:
Ženice su tu nepogrešive!
Ne bejah od te sorte.
Samoća mi je bila potrebna
Da savladam teško gradivo iluzija i mogućeg;
Bez metafora, bez slasnih prideva i bez vas.
Imam li grižu, ne zapitkujte me
Vi maleni iz drugoga sveta,
Ne mogu da vam potvrdno odgovorim.
Pa ipak, kada pomislim da negde postojite
I da možda, tapkate svojim bosim nožicama
Kroz visoku i mokru travu,
Bojim se da se ne prehladite.
Ako je tako šta moguće u Raju,
Gde sigurno pripadate.
1995/96
DIRNI ME…
Dirni me – i dirnućeš čičak suvi,
Ne vlagu jutra ili večeri,
Niti žižak što prlji jagodice prstiju.
Neće ti se jegulja izmigoljiti između dlanova.
Niti ću se kao mačka sklupčati
Očekujući milovanja.
Pokorna kao zrno pirinča u tanjiru
Nikada nisam bila,
Pa zašto bih sada –
Kada nisi više u meni
Ni plamen ni ugarak.
Istina, duša nema ograničenja.
Ali ni ono što zovemo telo,
Ne završava se kožom
Da bi žudelo za milovanjem bez pokrića.
I ono bi da se izlije iz sebe samog.
Možda u drugo telo ili vreme,
Ne gubeći sebe –
Kao što reka kada se u drugu uliva
Sobom nosi pesak i mulj,
A u srcu isprane glečere,
I sećanje na svaku nogu koja u nju zagazi,
Na svako lice koje se u njoj ogleda.
O, mili moj, tek oprljena bejah
Da bih na lomači te ljubavi sagorela.
URUŠAVANjE
Šta je ostalo od tebe:
Oplata, kreč, zidovi što se krune,
Naprsle grede?
Pod koji ne može da izdrži
Moju težinu: stopala, nutrinu?
Krckaš i škripiš – ječiš,
Pri svakom mom pokretu.
Oprosti ne umem da hodam na prstima.
Ne umem da hodam na rukama,
Da dubim na glavi.
Da lebdim i lepršam
Potrebno je više od krila –
Da se odvojim od tela.
Priznajem, tapkam u mestu, ali ne zadugo.
Od zmijskog sam soka
I kad milim žalac bacam.
Nadahnjuje me boja tvoga lica:
Boja uprljanog zida, loše opranog veša.
Hoćeš tanjirić mleka?
Ali nema više, nema!
Nema kuće. Nema krova – oduvala sam ga.
Oduvala tvoju rukotvorinu,
Tvoje remek-delo ljubavi i čarobnjaštva,
Dizano – spuštano po tvojoj meri –
Kao sečivo nad mojom glavom.
Sad je i poslednji crep spao,
Skljokao ti se na glavu – odrubljenu.
I ja nebo vidim – obećanu zemlju,
Al tražiti te tamo neću.
(Napomena: Selektor za Srbiju, Enes Halilović, birao je isključivo autore rođene do 1960. godine)
