Mario je ustao od stola i istegnuo leđa. Rukama otvrdnulim od hladnoće i ljepljive ilovače uhvaćene za prste poput druge kože, podbočio se kao da želi odagnati napor. Tek je tiho jeknuo, blago poput dostojanstva. Zakrenuo je glavom i polako istegnuo vrat desno-lijevo, naprijed-natrag, naznačivši smjernim križem četiri strane svijeta po zraku. Ruke je obrisao u staru krpu i dohvatio pletenku. Jantarni nektar lagano je kliznuo vlažnim mislima i listovima novina. U svetoj tišini sutona otišao je do prozora. Jarke su se boje zadnjega svjetla razmazale po staklu izbrazdanom jesenskim suzama neba koje se mirilo s nadolazećom hladnoćom. Lišće na pločniku bilo je paleta tužnog slikara, razgaženo žurnim koracima ljudi bez očiju, a zjenice su se otimale za nervoznim ekranima gdje je život samo glasna replika, imitacija ljepote u celofanu koju nisu primjećivali. Neke su figure ratničkim korakom krile sukob s neznanim demonom kojem su se zavjetovale, druge su valjda samo željele pobjeći od ovog ili drugih života, druge opet nisu izgledale nikako, a možda i jesu: marionete. Hodale su lišene leđne moždine, jedva dodirujući asfalt, obješene o vlastitu nesigurnost. Mario je znao dobro procijeniti ljude. S kovanih prozora svoje prodavaonice vidio je mnoge koji su prošli, a malo koji su se vratili. Pitao se nije li u dnu ulice duboka provalija, bunar u koji se, ne gledajući, svi strmoglave. Kamo nestaje užurbana svjetina?
Kad se već htio odmaknuti, jedna mu je djevojka u plavom kaputiću zapela za oko. Imala je neobično prisno držanje, premda se nije mogao sjetiti da ju je negdje vidio. Bila je uspravna i mirna, leđima naslonjena na deblo platane, lica dignutog uvis prema krošnji. Mirno stojeći: činila je sve. Osjećala kako joj kiša miluje lice, mirisala gusti zrak i udisala disanje stabla. Prikaza je zatvorila oči i na trenutak se pokrenula u jedva primjetnom plesu. Nasmiješila se kao da je shvatila tajnu Majčice Zemlje i postala joj čuvarica. Jednu je ruku naslonila na stablo, a čelom dodirnula bjelokosnu koru. Kratko je pogledala u Maria. Pao joj je šešir. Nije se odmah sagnula da ga pokupi, nije bilo važno. Svaka stvar u svoje vrijeme. U odmjerenim pokretima Mario je iščitao drevni obred ispisan na pergameni jednostavnosti. Djevojka je opet pogledala uvis i nakon tihog razgovora, odmaknula bakrene pramenove s lica i dignula šešir, otišla na suprotnu stranu od provalije. Ona nije smjela pasti u nju.
Mario je osjetio mir. Prolazna prikaza u moru užurbanih odsutnosti, ozarila mu je dušu.
Približio se pećnici. Navukao je oprljenu rukavicu i polako otvorio vratašca, izmaknuvši se naletu topline, točno onako kako su ga naučili roditelji, a možda prije njih djed i baka… no, toga se više nije mogao sjetiti. Val topline ispunio je prostoriju dopirući do najudaljenijih kutaka. Miris ugljena prožeo je zrak zamagljenim uspomenama.
Se dumislin da san beja moli, njanka u školu još nisan hudija… san moga imat štiri ali pet lit. Pu zimi, ma vaje ud nuvembra naprid, perke en bot je zima bela vero zima i zemja se ni delala, smo zgoda zjutra hudjevali u bošku za delat karbun, u našu bošku: Velu bošku.
Najprvje ča smo delali je belo za purizat drva, se reklo da se ”parićalo”. Se riza dub ki je dova najboji karbun, perke nima trdiga i ud sega bakuna zojde karbun.
Kad bi purizali drvo toko na puo metra, se šenjalo de će se naredit karbunice. Muži su pjantali en koc, dvo, tri… visoke ene dvo metri, dvo metri i puo. Meni su se perali visoki du neba. En bot kad bi se šenjo i utrdija koc, bi me puštili da se ukoli njega stavin perje i mah, i ponjer bi stavili en koc duh kuliko će bet široka karbunica, perke kad bi se finila delat karbunica, i kad bi se pukrila iz blaton i iz zemjon, je murala ustat ena škuja de užgat.
Ukoli koca se prvo stovjala ena vrs drv proti gori, na noge, i ponjer se pukrivala iz zemjon za naredit kuj en forno. Ponjer se stovjala druga fila i pukrila iz zemjon i ponjer još ena i još ena. Drva i zemja. Zadnja plast zemje je bela čuda debja i ud mokre zemje da se lipo tako.
Ponjer su se murale naredit škuje du prve vrste drv koko bi dim hudija van. Ku si puzobija koc si se frego, nisi imo iz ken takat oganj. Na njega se veživalo perje i se ga zarinilo u škuju du kraja de je belo drugo perje i mah, i ud tan bi pučelo guret. En bot kad si se to finija i užga, je belo več ud njeh ki su pazili, perke ku si vidija da iz škuj gre van dim je beja šenj da nutra guri pu malo i da se dela karbun. Ma ku je iz koke škuje hudilo van malo ognja je beja šenj da je koko drvo čapalo več ognja i vaje se muralo hitit nutra vodu koko ne bi zgurilo. “Perke ku guri iz ognjon dojde van pepeja!” – vavik je djo moj utac.
Pu noći je vejalo bet još več atenti. En je beja vavik na gvardiji i ni spo, je ziriva ud karbunice du karbunice za kuntrulat da je se na mistu. Drva su gurila anka deset, petnajs don.
I toko, za ne hudjevat saki don ud doma, moj utac je beja naredija enu hižicu na enin vijelin dubu… ma vijelu! I za jet gori su bele narejene škale da ne bi lezli gori. Smo imali kužinicu iz ognjon, se pronto za tan bivat pu dnevi i pu noći. Žene su nusile za jes, ma ne vavik, i se šperalo čapat kokiga zeca de kontrabando. I ponjer ja je bela fešta, perke smo ga imali somo za nas!
Moj utac je beja naredija tu hižicu koko se fjaškoni upletu iz perjen ud trukina. Na cuketu iz dask je iz trivelon na ruke naredija škujice, ponjer je u njeh zatuka tanke palice i ukoli njeh kuj na štrike zvija tanke grone ud divjiga lišnjaka ki su lahke i ne pučiju.
Na cuket ud debeliga drva smo u enin kantunu beli stavili zemju i ukoli kameke da se more naredit oganj, za se ugret i kuhat. Krov je beja narejen ud slame ali na večjin partu ud vijele trove, duge, ki se rizala u boški iz kusiron, se pubrola i dunesla u hižicu. Za naredit krov su se stovjale palice i na njeh se prvo stovjala ena štrika trove puprik, ponjer ena pu dugin i toko več boti donjer bi se naredija debeja krov koko ne bi padalo skozi.
Pustiju smo naredili toko da smo napunili vriću iz trovon i na nju stavili još enu iz manj trove, puprik, za ne spat na trdin. Za se pukret je belo stare robe, kapoti, ča je belo, ma je belo teplo u hižici perke se lužilo. Je belo deboto teplije nohli doma! Su bele narejene anke nike škuje da uliče van dim da se ne pugušimo. U Veli boški nismo beli somi. Je belo enih sedan, osan famej ki su delale karbun i nusile prudovat guspodi, ku ne, ni belo šoldi za jes pu zimi. Je belo još mole dice moje dobi i smo se igrali se luveć. Nijen ni škrbija de gremo. Su znoli da se nećemo zgubet. I nijen ni škrbija da je vojska i da su Nimci na tarmunu ki čekaju partizane. Su znoli da nan, dici, ne bi neč naredili. A jo san na Nimce gleda anka lipo! Vavik su mi dovali karamele, a ne kuj partizani ki su duhojali pule nas i pećali, a mi smo vre beli božici i nismo imali njanka za jes!
Kad bi pasalo enih petnajs, dvajset don, kad se več ne bi dimilo iz karbunice, karbun je beja narejen. Unibot se udkrila zemja i su se uzimala drva pu vrsti, ma si muro bet atento za ih ne razbet, perke ku su beli moli bakuni ih Tršćani ne bi kupivali. Bi ih učistili ud zemje i stovjali u vriće ud jute (somo une su bele!), vijele i kripke, i te karigali na voz. Kad bi parićali voz bi se udpravili iz Vele boške blizu Dragonje zgoda zjutra, ali još pu noći bimo rekli, na dvi, dvi i puo, za bet u Piranu vaje ujutro za prudat se. Unibot Trst još ni imo ne drva ne gaš (toko me par) i da in naši judi nisu delali karbun ali drva bi se beli zledili pu zimi!
Uni bot ni belo te staze ki je sad i Portorož ni beja takov. Tan de je sad špjađa je beja en moli tarmun i tan su skupali stazu blizu mora za jet u Piran. (Koko me pjožilo more, anka pu zimi!). Bi zašli van de je sad tabela Dragonja, una ud vosi, ne ud fjume, perke fjume su špuštali i ta sad bi beja kanal svetiga Onofria.
Smo hudjevali prik Škarlin de se moglo pasat prik vode, perke en bot je Dragonja imjevala čuda več vode nohli danas i si muro pazit da ne zmočiš karbun; ku bi pulika vodu je pezo čuda več i ga ne bi kupili, i uni iz Pirana su se rabjali perke su pensali da ih tentomo imbrujat.
Kad bi došli u Piran bi nan judi tekli nasproti, bi pipali vriće – “ Ta je moja! Ta je moja! Ta je moja!” – bi kričali. U mandraču bi škarigali vriće i vaje bi ih stovjali u borke, bi nan platili i mi bi prekurali turnat doma. Borke su bele vijele, za se ča je belo na vozu bi ukorile dvi borke. A je belo anka deset bork ki su čekale! I vaje bi se dali dakordo za znat kad nazad naredit karbun i dupejat – “Recimo… naj bu pronat za misec don. Afar fato!”
Borke su bele ud peškadori ki su pu noći hudjevali luvet na more, a zjutra su se dumislili za naredit iz borkon trašport drv i karbuna Piran-Trst, toko su gvadinjali kok šoldo več. U Trstu je sve šlo finit u magazin ud karbuna i oni su nazad prudovali judan. Ma to nas več ni škrbilo, oramai su šoldi beli u žepu i smo beli kuntenti ki će fameja imat ča za jes.
Mario je željeznom lopaticom razmaknuo pepeo i iz pećnice izvadio pločicu. Pažljivo ju je položio na dasku između dvije stolice: da se ohladi. Zagledao se u nju. Na njoj je nacrtao telefon. Čudno, kako mu je baš to palo na pamet? Prve pločice koje se napravio bile su gole i jednostavne, jednobojne kao prva koju je vidio kad je bio dijete. Susret s prvim čudom…
… u Varnjoku… san imo devet lit i san beja iz barba Điđeton. Smo šle luvet rake. Smo šle du Bazuje i hudeć na noge uzgoru pule vode smo došli du Varnjoka. Je beja gurinji i dulinji Varnjok, i diferenca je bela somo ena: gurinji je imo vrućak vode ki su si duperali, a dulinji je imo torćo i kantinu ki su anka si duperali.
Nismo šle pu hižaš ma koko smo beli utrujeni smo se beli fermali i šle pupet vode iz vrućka i judi ki su nas puznali su nas puzvoli. Ja, barba Điđetu je pjožilo sako en tuliko spet kok got dobriga vina! On je pija got vina, a jo ki san beja mikin, san pija vodu. Saka hiža de smo zašli je imala pjaštrele u kužini! Ma ne somo pu tleh, anka pu zidih i une jo nisan beja nidar vidija! Luštre, bile, une mole kvadrataste, ena blizu druge… brez fug… kuj snih.
Na tleh su invece imali une “so i piver”, več kripke, za hudet pu njeh. Som Varnjok je beja kuj da sanjaš, hiže nisu bele takone ena iz drugon za naredit viu kuj pu vosih, ma su bele štakone, na največ dvi ali tri skupa. Druge su bele: hiža – vrta – hiža i saka hiža je imala svoju stazicu široku kuliko bi paso tuvar i na saki bondi zideć visok metro, metro i ništo koko beštije ne bi šle u vrta.
I barba Điđi mi je beja reka, ma deboto rabjon, kad smo imali za doć – “Ćeš vidit, ćeš vidit koko imaju lipo urejene vrtle… ma pune rož! Ča će in te rože?” Nisan zno, san beja moli. Ma iz rožami se je belo lipje, perke u uneh hižah je bivala guspoda i ni in falilo za jes. Oni su mogli gledat anka ništo lipo, ne somo fadigu.
Se dumislin da san usto brez besid, a ki bi beja reka, kad me pjožilo delat ukoli motori, jet luvet ribe… ma rože su bele ništo pusebno. I uni don je muro bet en don ud škupert, perke sam prvi bot vidija enu torkulu ud uneh vijelih!
Ni belo još motora na letriku ma su judi stovjali u škuje koce veće ud metra i koko su purivali toko su štrukivali ulike u vrićah. I tan de se cidilo van uje, anka tan su bele bile pjaštrele. Se je belo čisto, luštro! Somo oni su imali torćo, i to svoj!
Se ne dumislin koko su se zvale fameje. Znon, da kad san kuj vijeli šo lita ponjer tan na cemiter, da je belo čuda Vesnaver pisanih pu znucanih lapidah i u vosi ni belo već nijeniga. Hiže su bele brez krova, jerte ud biliga kameka su bele pukredene, pu zidih je još belo piture i su se puznole rige ud rula i u eni kamari, visoko, je bela još bordura ud dišenjonih tići.
Toko se jo dumislin Varnjoka… diferent ud useh drugih misti i diferent je usto: prozan, nidar več ni nijen tan biva.
Nostalgija se rasplinula kao uzdah gorčine u jutarnjoj magli. Mario je s čavlića skinuo kalendar i zagledao se u prazne rubrike, bez bilježaka. „Ku ni šenjono neč, voldir da se ni kumbinalo neč… “, pomislio je. Zapravo je napravio dosta stvari, no unatoč samoodricanju i ljubavi prema umjetnosti, nijednu pločicu nije prodao. A ‘utobar’ je bio tu, čist i bijel kao pločice iz Varnjaka, bez ijednog poteza olovkom, i samo čekao da ga se okrene i baci.
Pitao se nije li asimetrija nastala nakon dokumentarne emisije o Gaudijevim djelima. S druge strane, kako je mogao očekivati da netko kupi pločice koje se nije znalo kako postaviti? A ipak je u sebi bio siguran da sve ima neki smisao i da će prije ili kasnije netko shvatiti njegovu umjetnost i zaljubiti se u rombove, kolumbe, kružnice nepravilnih rubova od obojene keramike, atipične, naravno, ali zato pune života. Zatim je dohvatio kutije sa svime što je toga mjeseca stvorio i poslagao po stolu. Gledajući ovako jedan po jedan, komadi nisu bogzna što govorili i sigurno nisu mogli biti umetnuti u druge pločice, primjerice na kuhinjskom zidu neke starije malograđanske kuće. Dok je promatrao jedan tamni komad i pokušavao mu otkriti nedostatke, nespretno mu je kliznuo iz ruke i razbio se. „Škoda“, pomislio je Mario sagnuvši se da ih skupi. U trenutku kad je savio koljena, nestalo mu je zraka. Naslonivši se na stolicu, vratile su mu se već viđene slike. Nešto se crno penjalo u grlo kao da će ga zagušiti. Ugledao je neke druge pločice, uprljanu kupaonicu, a onda tamu. Nagonski je posegnuo za pletenkom i ispio gutljaj, ali ga je ispljunuo prije nego što je uspio progutati, osjećajući veliku mučninu. Sjeo je teško dišući. Nekoliko je minuta samo disao. Vani se spustio pljusak. Otklonio je misli kao što dijete s prezirom odmakne iskorištenu igračku i opet se sabrao. Kad je ponovno ovladao stvarnošću, ispraznio je kutije i sve pločice poredao na pod.
„En krištal“, izgovorio je nježnim glasićem koji mu nije pripadao. „Kad san beja moli san iz enin krištalon naredija za moć pušjušat radio! … Su bele anka kufje! Moj utac ih je beja dunesa ki će znat ud de… Ja… iz enin krištalon i iz enon iglon ki san beja uzeja materi… igla iz kateron je šivala…
Antenu san beja naredija ud filderame ki san naša ki će znat de i san beja sve skrija pud pađinami ud đurnala pud gredami, da nijen ne vidi, perke su u hižu duhojali partizani, Nimci… na Kučibrigu, de san rojen…
San moga imat enih šes, sedan lit… mikin… ma za san se zno inženjat. Pu noći san vre pušjuša Radio Londru iz mojin krištalinon! San ziriva iglu, san ju ruša pu krištalu i san ćepiva stanice ud radia. Ma morete pensat ča smo delali vre unibot?
San stovja kufje pu noći i pušjuša mužiku ki bi fermali kad bi rekli “ Qui Radio Londra…” i bi puvidali ča je noviga u vojski pule Amerikani, Angleži… ma nidar ne bi puvidali ča kumbinivaju Taljani i Nimci. Njanka besida ud njeh! … sejeno san ih imo pred sobon…
Odložio je pločicu i dohvatio drugu. Naizgled slučajna višestrukost oblika počela se savršeno uklapati. Tamo brežuljak i potočić uz cestu sa žućkastim šljunkom, cipele… prve cipele. „Bogučuvaj ubut pustole, se ruvinaju! Bos, du prviga dona škole i ponjer škole uzut i spravit, stavit patinu!“ Koliko su kilometara prevalile te bose dječje noge do koparske tržnice kamo se odlazilo prodati povrće. Koliko oguljene kože na šljunku, ali ne smije se odustati, ne boli, ne smije boljeti ni ako ti je pet godina i umoran si od hodanja. Mama te ne može nositi, i ona je umorna i nosi košare natrpane teretom koji će postati tvoja budućnost. Mario se sjetio poštovanja. Nekada je bilo poštovanja prema majci i djecu se učilo plemenitom značenju žrtvovanja. Na selu se trebalo snalaziti. Kad je došao u grad, sjeća se da su djeca bila brza jezika i razmišljanja, spretnija od njega, možda su znala više, ali nikad se ne bi snašla u svakodnevici poput seoskog djeteta. Pitao se zašto više djecu ne uče nekim stvarima, ali nije znao odgovoriti. On djece nije imao i o tome nije htio govoriti.
Nastavio je slagati mozaik… U ruci mu se našla siva pločica. Kao da ga je opekla, odmah ju je spustio. Ponekad nema objašnjenja za osjećanja, premda nam se ona pojavljuju čista u podsvijesti koja ih samo želi potisnuti i gurnuti pod tepih. Osjetio je nelagodu kad ju je vidio pa ju je odmaknuo, odvojio od drugih, svjestan da će je prije ili kasnije morati uzeti u ruke. Vješto je odagnao čudan osjećaj poraza koji mu je prožeo prsnu kost i vratio se promatranju obojenih pločica u potrazi za nekom snažnom i radosnom uspomenom. Nakon manje od minute spasio se kad je ugledao…
Bičikleta! Oh, mati moja! Arturo! Bičikleta!
Moj utac je beja doša iz Slovenije i je beja dupeja enu bičikletu! Enu smo vre imali, ud uneh ki si imo štange za frenat… Inšoma, jo i Arturo smo ih beli dricali i eno jutro smo ih uzeli i se udpravili iz Kučibriga u Hrvoj, i iz Hrvoj smo šle na Belbedur… “ I de gremo iz Belbedura? Gremo naprid!” Smo se kalali nauzdolu i smo zašli van na stazu ki je iz Buzeta hudila za Kopar. “Gremo naprid!” Smo došli du Aržone i – “Alt!” Je beja blok. Pud Črnin kalon je beja blok! Je beja još Teritorio libero. I si su nas gledali i šprašivali – “Ma ud de duhojate?” A mi šigurni – “Iz Kučibriga”. I ti su znali de je perke su hudjevali judi ud tan. I su nas prošali – “Ma imate koku kortu, ništo?” “ Ne, neč!” – smo rekli iz kurajon. Smo imali devet lit, ke kortu smo mogli imat? Su nas prošali da de gremo i smo rekli – “Smo rivali du tu i ku gremo naprid ćemo doć du Kopra i ku gremo još naprid ćemo doć du Šičol i ponjer ubrnimo uzgoru se blizu Dragonje i turnomo doma.” Su se stavili smjat, ma smjat… i su nan rekli – “Hote, hote, ma hote pumalo.”
Smo partili i smo naredili cija đir i kad smo došli du Dragonje, vavik de je tabela ud vosi, tan smo ćapali stazu ki je hudila lipo blizu vode i smo zašli pud Brič…, orka, ma je belo za naredit tarmun… i neč, smo žmuntali ud bičiklet i smo ih rivali gori pu tarmunu.
Kad smo došli na Brič nas je čapala šakramentada glod i žeja… nismo vidili iz okami i smo tendili naprid perke smo znali da na štanciji prvje Dugubrda je lipi vrućak. “Tan ćemo se almeno vode napet!” – je reka Arturo. Ma šinjora ud bližnje hiže nas je vidila i nas je puzvola nutra i nan dala kruha. Smo se najili kruha, napili vode i si kuntenti šle naprid iz bičikletami dreto doma.
Kad smo došli somo su nas prošali – “Ma de ste beli?” A mi, ki smo znali da smo je kumbinali, smo somo rekli – “Ćemo van puvidat!” Na kraju smo in puvidali se, anka ud šinjore ki nan je dola kruh, una ki nas je vavik ponjer, kad smo pasivali ud tan za jet na dotrinu, puzdrovjala i se nasmijala… šinjora ki je bivala u prvi hiži na Dugubrdu, blizu vijeliga duba ki ga je en don ena šajeta raskulala na puo.
I to je bela naša prva đita ud turišti… moja i ud Artura. Ud jutra du večera somo smo pedalivali, pedalivali, pedalivali… i kripko lačni, altroke!… i anka ku je staza bela puna kameki nismo nidar pali i nismo si natukli njanke eno kulino!
Arturo, koliko uspomena na tog bratića koji je u ranoj mladosti otišao da si u Trstu stvori novi život. Bio je mršav i tanak poput šparoge, s debelim naočalama u okviru u boji kornjačevine. Čekalo se da svaki čas umre i činilo da svaka temperatura najavljuje sprovod. Djeca su mu se rugala, ali on si je kasnije sredio život: učio je za računovođu. Tko zna da li je i dalje volio voziti bicikl?
Mario je nastavio slagati mozaik i od jednog do drugog komada slagao priču sačinjenu od nelagode i kreativnosti, nade i možda samo prosanjane duge. Povremeno bi okom potražio pločicu sa strane. Taj mu se tmurni sivi oblak izgleda zabio u solarni pleksus. Kamen: krivica. Okrenuo je glavu, nije još kucnuo čas da se suoči sa sobom.
I evo onda naslikane granate, one koja se zabila u zid crkve svete Juste, a da nije eksplodirala. I istoga dana poderano rublje od druge granate koja je prošištala nad glavom Marija i Artura dok su se u jednoj kaljuži igrali s barčicama od orahove ljuske. Evo i čekića, onoga s kojim su on i ujak Gigi pecali, lupajući po stijenama dok ribama ne bi pukli bubnjići te su ošamućene izranjale s trbuhom prema gore. Lak plijen koji bi utrpali u pletene košare.
A onda gljive…Ah, blažene gube… Moja mati i moj utac nisu nidar beli bugati, za reć istinu su beli božici, ma smo beli si božici de rešto, somo guspoda ne, ma na njeh se nismo uzirali več ki tuliko. Kad su se udlučili puručit su beli mlodi i nisu imali njanka veštit za feštu.
Ma sejeno bi moji materi belo pjožilo da ima veštit, brez štupidec, ništo šempliče ma bilo, ne noče ali maron. – “Perke nevista muro bet lipa.” Je bela jesen, utobar još tepa ma umidan (kao sada), i je belo vrime ud gub.
Saki štajun je imo svoje frute i se ča se moglo se neslo prudat u misto perke tan je belo judi ki su imali šolde i njen ni ukorilo se kućat za delat iz rukami zemju, in je belo dosta znet van takuvin iz šoldi i je belo narejeno. Toko su moji en don šle iskat gube u bošku ud dubi i kustanji. Noge su imali vaje mokre perke pustoli nisu zdržali pu mokri i visoki trovi.
Ure i ure su klotili pu tarmunih brez nać neč, kuntenti za bet skupa, ja, ma anka dišperoni perke ku nimaš ča prudat ne moreš unen štirin invitonin iz fameje njanka ča punudit za pud zub. Prvje nohli turnat doma je moji materi, ne znon ni koko ni ča, došlo inamente da gredu pugledat na eno misto de nisu nidar beli, proti vali. Moj utac se je stavija smjat i pugleda kuj da se je pumutila, ma sejeno ju je kuntento.
Almeno bi beli još niko vrime skupa… Kad su došli u valu najprvje su zavunjali udor ud jurići…”jurići”, koko su ih oni zvali u unen dijaletu de se mišaju jeziki kuj u maneštri.
Iz okami punin smiha su pučeli brat, jurić i još en jurić i još en… nisu mogli verat! Moli, lipi, trdi, ud uneh iz črnin klabukon i bilon nogon. Tan ni nijen nidar naša neč, uno ni belo misto ud jurići! Za malo vrimena su beli za napunili kušaru… ča naredit? Neč… moj utac je zneja maju, zaveza skupa manige i naredija kuj enu boršu.
Ma malo ponjer njanka tan ni belo več mista…ča naredit? Neč…anka mati je znela maju, zavezala manige i naredila još enu boršu, inšoma u teh dveh kuj vrićah i u kušari je beja tok en udor… tok en udor za si prste pulizat. Na večer su si naredili enu lipu fritaju, ništo gub su puštili de parte za feštu i druge su nesli prudat u Trst, na noge, ujutro na štiri ure. Zača u Trst a ne u Kopar? Perke u Trstu su bele butige iz lipon robon i tan je beja uni šakramentadi bija kompletin i uni veštit, jaketa i bargeše škure, ki finalmente nisu bele ud tarliša. Toko su se puručili, lipi kuj dvi pupice, kuntenti zaradi jurići. I uni don anka božici su naredili feštu… i iz suncen…
U slagalici se pojavila Bela, koza koju je Mario u djetinjstvu gonio na pašu i za koju se jako vezao. Bila je više drug u igri nego životinja, vjerna kao pas, ali zabavnija, sa svojim sramežljivim roščićima i bradicom koja se zapetljavala u kupine.
A onda se pojavilo kino… evo ga. Sad kad je star smijao se toj epizodi: prvom filmu. Bilo je točno onako kako mnogi prepričavaju, kao s prvom Lumiéreovom projekcijom s vlakom koji se primiče, a gledatelji bježe. Neki su stolice pokupili tek sutradan kad su bili sigurni da su „uni ud kina“ otišli i sa sobom odvukli i izum i vlak. Složio je druge pločice. Primijetio je da su sve uspomene iz djetinjstva vezane za njegovo seoce u šumi i brdima. Od njegova života u gradu ničega nije bilo, kao da ga je izbrisao ili nekamo odložio. Osjećao je samo veliku prazninu. A ipak se doselio kad je imao samo devet i pol godina, nečega je moralo biti. Shvatio je da više nema vremena za odlaganje. Ohrabrio se. Nije jednostavno suočiti se s vlastitim demonima, ali prije ili kasnije treba to učiniti. Dohvatio je pločicu koja je ležala sa strane zamišljajući što će se dogoditi. Sjeo je na rasklimanu stolicu prodavaonice i prvi se put ozbiljno obračunao sam sa sobom. Sivi oblak bio je njegov poraz, namjerno uklonjeni dio života, onaj koji je podsvijest privremeno gurnula pod tepih. Oduvijek je mrzio grad, možda jer prije dolaska u njega mržnju nikad nije iskusio, onu koja se na tom mjestu podmuklo pojavila, tiho pokucala na njegova vrata i konkretizirala kao slobodan pad u provaliju. Kao dijete, među velikim ulicama i automobilima u prolazu, previše ljudi i drugom svečano odjevenom djecom, osjećao se manje vrijednim, ne znajući da su i tamo svi u istom položaju, poslijeratni ostaci društva. Svoje je strahove skrivao iza maske arogancije. Najprije je, preobrazivši se, postao sitni ulični huligan. Zatim je mržnja uznapredovala i postala nadmoćna dok kao momak nije počeo vrijeđati druge, ismijavati slabije da se osjeti neznatno jačim. Ranjavao je riječima i bio duboko ranjen odnosom svojih roditelja. Nisu više bili nasmijani zaljubljeni par koji odlazi u berbu gljiva, već dvoje stranaca koji su se u tijesnoj kući stalno svađali. Shvatio je da se mrze. Otac je bio samo jadni suprug-gospodar supruzi prisiljenoj svakodnevno podnositi stalna sitna ponižavanja koja su je iscrpljivala do smrti. Nju kojoj je bio dovoljan bijeli kostimić da bude sretna. A njegove, Mariove žene… „Se žbaljone žene… vipere!” stalno si je ponavljao, kao mantru. Sama zanovijetala koja bi te lišila slobode, koje ti kažu da ne izlaziš s prijateljima, ne piješ… „Sve koje te pokušavaju voljeti, a možda ti ne primjećuješ i postupaš s njima točno kao tvoj otac, gotovo kao da ti je u DNK upisan prikriveni sadizam koji ti ne dopušta da pobjegneš od prošlosti“, reče jedan glas. Mario je razrogačio oči: nikoga nije bilo. Ali u glavi mu se pojavila ona: Mercedes, izbrisana, neimenovana, njegova propast. Talijanka iz dobre obitelji koja se ludo zaljubila u lijepog plavookog mladića crne kose, sportskog, drskog, koji prezire opasnost. Nju koja je bila spremna ostaviti svoju lijepu kuću i imanje kako bi s njim živjela u dvosobnom stanu. „Si baštomo“, rekla mu je jednom i uhvatila ga za ruku. Njezina je velika greška bila što mu je rekla „Te volin“. Te su dvije riječi zapečatile prešutni sporazum o vlasništvu nad njezinom dušom. Mario je osjetio pravo da je može uništiti. Kakvo je beskrajna čudo opsjednutost ljubavlju… Mučio ju je ljubomorom dan za danom, zabranio da se nalazi s prijateljicama. Prisilio je da se loše odijeva kako ne bi bila odviše lijepa, zabranio joj šminku. Jednog joj je jutra razmazao ruž po licu. Zacrvenjela se od srama i straha. Mario nije znao zašto to čini, ali je nastavio. Mercedes je trpjela s bespomoćnošću onih koji vole i nisu svjesni što se događa. Podnosila je bez pobune, pripisivala si krivice koje nije imala, stegnuta savršenim mehanizmom emocionalnog ucjenjivanja, vezana za svog krvnika, uvjerena da ga može spasiti. Uvijek joj je predbacivao da je Talijanka, ili kako je on govorio „Taljana“ i zato drugačija, niža u svijetu koji se promijenio i u kojem se on, premda je nosio talijansko prezime, još osjećao ponosnim sinom višejezične mješavine bez identiteta, koji se bosonog spustio s brda. Šest godina, koliko su zajedno proživjeli, Mario bi joj svaki dan nešto predbacio, kap po kap, kao u kineskoj torturi. Pred kraj sadističke igre Mercedes je vidjela samo jedan cilj i u očajanju zaprijetila da će si prerezati vene. Ohrabrena očajem, to je i pokušala, ali nije uspjela. Samo je uprljala kupaoničke pločice… onda se spustila tama. On nije podigao glasa. Natjerao ju je da ih opere, ništa ne osjećajući, šutke ju je promatrao dok je klečala u vlastitoj krvi. Jednog dana u studenom pala je svaka obrana. Mercedes je jednostavno poludjela. Bez panike i osjećaja, Mario je pozvao djevojčinog oca i rekao mu da ne zna što se zbiva. Našao ju je na krevetu, katatoničnu, ispijenu, iscrpljenu. Stari otac i jedan bratić stavili su je u automobil i kriomice, usred noći, prebacili u Trst. U ludnici su je podvrgnuli seriji elektrošokova pa je prestala patiti. Svaka akcija izazove neku reakciju. Svaku reakciju možemo otrpjeti ili odlučiti. Mario nije odlučio. Pio je sve više dok nije izbačen s posla u pošti i iz stana jer nije plaćao stanarinu. „Mercedes je kriva, somo Mercedes je kriva“, ponavljao je naglas da se može čuti. Bez biranja je izabrao lakši put, svaku odgovornost prebacio na nju, utuvio si u glavu da ga je napustila. Više ju je puta proklinjao, zamišljajući njezin lagodni život u Trstu od kavana s kristalnim lusterima do prodavaonica s blistavim izlozima. Taštu i koketnu s mornarima na Trgu ujedinjenja. Mercedes i sve žene postale su meta njegove mržnje, razlog njegove promašenosti. Godinama se svakoga bogovetnoga dana opijao, skrivajući pred sobom istinu i prebacujući odgovornost na svakoga tko bi se pred njim zatekao. Doznao je da je umrla tek godinama kasnije i to slučajno. U baru dok je ispijao tko zna koji gemišt po redu, u društvu četvorice danguba skupljenih usput. „ Una munjena je rivala finalmente se ubet, se ubisila na eno drvo u đardinu ud manikomja“, rekao je netko smijući se. On je shvatio. Sad je, sa sivom pločicom u ruci, Mario zaplakao. Dao je oduška ljutnji i nemoći u suzama i jecajima. Isplakao pogreške. Plakao kao nikad prije. Plakao i osvijestio prazninu, namjerno odbačene godine, strah od sebe. Isplakao je zavist i mrsku mržnju. Lecnuo se od nemoći. Stao je. U statičnosti razmišljanja dosjetio se važnosti svijesti. Prisjetio se točnoga trenutka u kojem je njegov život prestao ispadati iz životnih zavoja. Vani je prestalo pljuštati. Bilo je to jednog dosadnog poslijepodneva mnogo godina ranije. Jednog besmislenog poslijepodneva, od onih kad se stapa ono što je pred tobom s onim što je u tebi, miješajući se u boci. Djevojčica u plavom kaputiću primakla mu se bez straha i pomogla ustati s klupice u koju je ponirao. Podragala mu je lice ne osjećajući odvratnost. Bezimena kreatura prekopavala je po vrećici sa šarenim stakalcima i kamenčićima, izabrala komadić bijele pločice i poklonila mu ga nevino se smiješeći. Zar još postoji netko u stanju vidjeti što je još ostalo dobroga u njemu? Zar još postoji netko u stanju vidjeti njegovo ja-dijete i izgubljenu čistoću u nakupinama grešaka? Znači da ne postoji samo mržnja… Nikakvog svjetla nije bilo i nijedan božanski znak nije zaparao nebo i otvorio oblake. Samo savjest, snažnija od ijednog nadzemaljskog znaka. Iz tog pokreta shvatio je da mu život nije posve izgubljen, shvatio da se sam doveo u to stanje, nisu mu krivi drugi, žene, mržnja. Mržnja ne dolazi sama, mi je stvaramo. U ispruženoj ručici bila je snaga pridizanja. Zašto do sada nije birao? Ništa nije dospio reći jer djevojčica s osmijehom već je nestala, ne prije nego što je dala naslutiti tihi plesni korak i podragala platanu u dvorištu. Mario je vidio bjelinu komadića u prljavim rukama. Nije ih prepoznao i odlučio se vratiti životu. Jasno je u sjećanju ugledao prvo čudo koje je u djetinjstvu vidio u kući gospode iz Varnjaka i odlučio da će to biti njegova budućnost. Trebalo mu je mnogo vremena da se osovi na noge, da se oporavi i povrati vjeru u ljude, a drugima je trebalo još više vremena da u njemu više ne gledaju arogantnog i zapuštenog pijanca. Prije nego što je počeo novi život, razum je ružne uspomene gurnuo pod tepih, ali ih nije izbrisao, znao je da prije ili kasnije moraju opet izroniti.
Sad kad je otkopao svoj život, trebao se s njim uhvatiti ukoštac. Dohvatio je telefon i nazvao Mercedesinog brata da ga zamoli za oproštenje. Trebao je to učiniti prije mnogo godina, ali vrijeme, savjest i hrabrost ne idu uvijek pod ruku. Dugo su pričali o toj dalekoj, ali itekako živoj priči. Kad je spustio slušalicu, Mario je znao da mu nije oprošteno, ali barem je pokušao. Brazde koje za sobom ostavlja mržnja, ponekad su preduboke, ali to ne znači da ih ne trebamo pokušati izravnati. Osjetio se slobodnijim, u tijelu olakšanje, bez boli. Sve je shvatio i osmjehnuo se. S daske je uzeo zadnju, ohlađenu pločicu, onu s telefonom i smjestio točno tamo gdje je trebala stajati. Mozaik je bio završen.
Sjeo je na stol da ga vidi odozgo. Promotrio je svaki detalj i opet se osmjehnuo. Zapravo, osim sivog oblaka, bio je pun boja. Starac je legao na jedan bok i podarivši svijetu zadnji dah… izdahnuo.
Djevojka s plavim kaputićem polako je otvorila vrata. Napokon ga je vidjela ozarenog. Svi su zadaci bili riješeni. S poštovanjem je pozdravila Maria. S police blizu pećnice dohvatila je stari komadić bijele pločice koji mu je darovala kad je bila djevojčica i otišla. Poslužit će nekom drugom. Nestala je s osmijehom, ne prije nego što je dala naslutiti tihi plesni korak i podragala platanu u dvorištu. U provaliju na dnu ulice ona neće pasti.
Bilješka: Ulomci u kurzivu izvorno u istro-venetskom dijalektu, prevedeni su na kupčanski (pod)dijalekt sela Kučibreg (Istra).
S talijanskog preveli Lorena Monica Kmet i Đanino Bubola
