Ben se upoznao s Kejt na buržujkinoj žurki. Bogatašicu nije lično poznavao; bila je to jedna od onih žurki na kojima niko nije poznavao domaćicu. Povela ga je koleginica bogatašičine rođake koja se izgubila čim su stigli. Zabava je isprva trebalo da bude večera, ali pozivnice su se množile i proširile kao epidemija među prijateljima prijatelja dok se nije najavilo sto ljudi. I tako je bogatašica otvorila oba sprata, napravila punč umesto rižota i naručila hiljadu punjenih knedlica iz kineskog restorana. Bio je avgust i valjalo je pustiti da se stvari odvijaju svojim tokom. Svi su tada ionako bili u trećoj deceniji života, pa su tako i razmišljali.
Ispostavilo se da je žurka pretežno frankofona, razgovorna i mirna; žurka koja je otvorila prozore prema noći, žurka na kojoj su ljudi pričali sedeći po podu. Većina svetla poticala je od svetiljčica na solarnu energiju koje je buržujka povešala po požarnim stepenicama preko dana kako bi se napunile, a zatim polepila po zidovima. To svetlo se blago odražavalo u teškim staklenim čašama u koje se točilo vino.
Nije čak bilo ni muzike. Bogatašica je rekla da od muzike ružno sanja. To je bio Njujork, tako da su svi sa zabave stažirali u publikaciji u izdanju Konde Nasta, na televiziji ili u Ujedinjenim nacijama. Svi su bili pomalo zaljubljeni jedni u druge te 2000. godine na naprednom Zapadu.
Ben je razgovarao s desetak devojaka. Nije bio u ozbiljnoj potrazi za stalnom devojkom. Radio je i završavao doktorske studije u to vreme, tako da za emotivno ulaganje nije bilo vremena. Ipak, bilo je lepo flertovati, osetiti moć sopstvene privlačnosti i visine od metar osamdeset i nešto. Noć puna prijemčivog poziranja i blago rastavljenih usana; tako lagodno blaženstvo, kao blagi uspon stepenicama u vazduh.
U jedan ujutro otišao je liftom po cigarete. Kejt je bila napolju, na Osamdeset šestoj ulici, s bogatašičinim psom koji je morao da piški. Nosila je široku haljinu koja nije izgledala prikladno za žurku; ispočetka nije ni bio siguran da li je jedna od gošći. A onda je prepoznao psa, mešanca pretežno terijera, ali s mrvicom jazavičara, duguljastog i čupavog. Slatkog. Ben je zastao da ga pomazi.
Otišao je i vratio se s cigaretama. Kada je došao, Kejt je još bila tu. Zastao je da zapali cigaretu. Pričali su neobavezno pet minuta, ali onda se nešto promenilo. Buka od saobraćaja kao da je uminula.
Osmehivali su se jedno drugom ćutke. Već su se osećali pomalo čudno.
„Kako se zoveš?“, upitala je Kejt.
„Pedro“, rekao je Ben.
Ona se nasmejala. „Ne, mislim da sam te već pitala. Rekao si nešto drugo.“
„Nisam.“ Osmehivao se budalasto. „Mislim da me nisi već pitala za ime.“
„Jesam, ali ne sećam se šta si mi odgovorio.“ Klimnula je glavom psu. „I njeno ime sam zaboravila. Ako bismo sada otišli nekuda iz grada, gde nas niko ne zna, vas dvoje ne biste imali imena.“
„Mogao bih da budem Pedro.“
„Ne, znam da se ne zoveš Pedro.“
„Mogao bih da budem Ramplstiltskin.“
„Dogovoreno.“
Nasmejao se, ali ona nije. Samo je stajala i osmehom zračila sviđanje. On je dovršio cigaretu. Trebalo je tada da se vrate na žurku, ali on nije mogao. Nešto je bilo neobično.
I pričali su dugo o tome kako bi mogli da otmu psa i pobegnu u neki mali grad u Južnoj Americi, da žive na čamcu i druže se s krijumčarima, o zalascima sunca nad tirkiznim morem, dok se plave krabe teturaju plažom, i osetili su se još mlađima nego što jesu, kao da nisu imali posao.
Kejt je bila mađarsko-tursko-persijskog porekla: tri romantične, nepraktične nasledne linije, tri naroda koja su prokockala svoju imperiju. Njeni preci nosili su dragulje upletene u bradu, galopirali su na konjima vitlajući mačevima. S njima se moglo ili u pušionicu opijuma ili u staljinizam, trećeg nije bilo; tako je Kejt, smejući se sebi, govorila. Uvek je o sebi pričala izokola.
Ben je bio pola Bengalac, a pola Jevrejin. To bi moglo da bude zanimljivo nasleđe, ali zapravo je bilo mirno. Poticao je iz loze rabina, dućandžija, pravnika; imao je osećaj da nije dovoljno kul u poređenju s Kejt, a s tim se osećajem morao svesno boriti. Govorio je: „Moji nisu vitlali mačevima, ali mogao bih da probam.“
I Ben i Kejt bili su tamnoputi, tamnih očiju i orlovskih crta lica; kao da su pripadali istoj neodređenoj rasi. Razgovarali su o svojoj sličnosti koristeći samopogrde poput „smeđokoži“ i „kljunasti“, i toliko su se time zabavili – tim ničim – da su sa psom krenuli ka centru grada. I pas je bio smeđ, istakao je Ben, tako da su stali i čučnuli ne bi li uporedili boju svojih podlaktica sa psećim krznom; tako su se i prvi put dodirnuli. Pas im je lizao šake i zbunjivao ih. Ipak, iskre je bilo.
Vraćajući se ka stanu, razmenili su podatke od kojih se sastoje profili na mrežama za upoznavanje, sa osećajem da su zakasnili sa sređivanjem dokumentacije za posao obavljen ispod žita. Zatim su u liftu bili sami, a on je patio i želeo da je poljubi. Ona se osmehivala i gledala ispred sebe, ka vratima, nepoljubiva, dok je iz nje zračila pomisao na seks. Izašli su iz lifta, a ona je pustila psa s povoca, pa ga obesila na čiviluk. Bez rasprave, zaputili su se ka terasi.
Neko je već bio tamo, jedan buržujkin gost, stariji Novozelanđanin koga je Kejt poznavala i koji će kasnije imati istaknutu ulogu u njihovim životima. Ben mu tada nije poklanjao previše pažnje. Jedina njegova svrha u životu bila je ta što Ben nije bio nasamo s Kejt. Novozelanđanin je pričao o bašti na kojoj je radio; bavio se hortikulturom, a u Njujorku je bio zbog posla. Dizajnirao je baštu za nekog bogataša. Ben je slušao njegov naglasak, a čoveka je uglavnom smatrao korisnom stankom, sredstvom koje bi ih lakše odvelo do sledećeg stadijuma.
I tako to beše: vetrovita terasa i svetla Njujorka kao prizemno zvezdano nebo. Prave zvezde bile su blede i malobrojne. Iz te perspektive grad je bio sjajniji i složeniji nego kosmos; kosmos se sam činio mehaničkim, kao uramljena grafika koja visi na zidu samo zato što bi zid bez slika izgledao loše. Mora biti slika na zidu jednako kao što i kosmosa mora biti, čak i ako ih niko i ne pogleda. A Ben je krišom gledao Kejt, sa željom da može to da joj kaže, uveren da će ga ona razumeti.
Imala je dugačak nos i duguljaste, crne, duhovite oči, pune usne na koje je nanela crveni ruž. Persijanka, rekao je zaljubljeno njegov mozak. Persijanka. Na štiklama je bila njegove visine. Pune, oble figure, kao krznena mačka. Držala se neobično uspravno, kao da se nikada nije pogrbila, nikada nagnula nad nekim poslom. Nije se čak ni na ogradu na terasi naslonila, stajala je s rukama opuštenim uz bokove. Bestežinska. Kraljičkog držanja. Persijanka.
Na terasi mu je rekla da se bavi grafikom – „radi na papiru“ – i da je odustala od studija umetnosti na Pratovom institutu. Odjednom nije više videla poentu u tome. „Da sam studirala nešto poput geologije, možda“, rekla je (on je njoj bio rekao da je završio geologiju, mada je osim toga još bio i pesnik – objavljeni pesnik, žurno je dodao. „Ja čitam poeziju“, saopštila mu je sa zanimanjem. „Stvarno?“, upitao je on. „Trenutno čitam Apolinera“, rekla je, pa citirala nešto od njega na francuskom, kao da je to bilo normalno za propalu studentkinju umetnosti. A onda je dodala:
„Užasno govorim francuski, izvini“, a on je glupavo rekao: „I ja“, jer mu je pažnja bila veoma poremećena, razmišljao je kao zaljubljen.
A onda je ona rekla: „Trebalo bi da se vratimo žurki“, i svet se odjednom ohladio. Kako je tako brzo stigao dotle?).
A onda: vetroviti balkon, izlišne zvezde, a grad misterija svetlucavih tornjeva. Kejt i Novozelanđanin pričali su o istorijskoj teoriji velikih pojedinaca, prema kojoj je ljudski napredak posledica delovanja izuzetnih ljudi poput Sokrata ili Muhameda koji su sami menjali svet. Kejt je zastupala tu ideju, dok ju je Novozelanđanin s gnušanjem odbacivao i odbijao da poveruje da je Kejt ozbiljna. Pitao je: „Kako bi neko uopšte mogao da bude toliko bolji od ostalih? Biologija nam je svima slična.“
„Ne bi morao da bude mnogo bolji“, rekla je Kejt. „Morale bi sve okolnosti da se poklope, kao i kod svakog neuobičajenog događaja, poput supervulkana ili većeg zemljotresa.“
Pogledala je Bena.
Ben je rekao: „Nisu veći zemljotresi toliko neuobičajeni.“
„Ben je geolog“, rekla je Kejt Novozelanđaninu.
„Ali da li je veliki geolog?“, pitao je Novozelanđanin.
Kejt se nasmejala. I Ben se nasmejao, mada se takođe i zapitao da li je to mana koja će ga umanjiti u Kejtinim očima. Novozelanđanin je rekao da ide po još jedno piće, pa ušao u stan. Benovo srce najednom je počelo ubrzano da bije. Apolinerovi odlomci koje je citirala izranjali su na površinu: mon beau membre asinin… le sacré bordel entre tes cuisses (moj glupi lepi ud… sveti bordel među tvojim butinama). Kada je to rekla, zaista je delovalo kao da flertuje. Ali možda su to samo bili jedini Apolinerovi stihovi kojih je mogla da se seti.
Tada mu se Kejt neodređeno osmehivala i gledala ga s praga zastakljenih vrata. U njenim očima javila se nova rešenost – loš trenutak u kojem je pomislio da će ga otkačiti. Ali ponovo mu se okrenula, s divnim osmehom, pa rekla: „Imam ključ od krova. Spavaću na krovu, u slučaju da i tebi to zvuči privlačno.“
On je klimao glavom, bez daha, dok je ona objašnjavala kako je Sabin (bogatašica) njena dobra drugarica. Kejt je često spavala na krovu. Imala je krevet na naduvavanje tamo. „Naduvava se nekim mehanizmom“, rekla je Kejt, objašnjavajući pokretom ruke.
Smejao se, bio je kao opijen. Ponovio je njen gest, a ona ga je uhvatila za rukav, samo tako, i povela nazad na žurku. Rekla je: „Moram da pitam Sabin, ali sigurno će pristati.“
U stanu je bilo prozračno i lepo. Imao je dva sprata i dvanaest soba. Pripadao je bogatašičinom stricu; on je u stanu držao svoju zbirku afričkih bubnjeva, zbog kojih je (a što se nekako raščulo među svim gostima) uvek trebalo da bude uključen uređaj za klimatizaciju, a prozori stalno zatvoreni. Glave bubnjeva mogle bi da propadnu od vlage. Verovatno su bubnjevi bili iz sušnog dela Afrike, ili je valjalo povremeno zameniti kožu, što je radila kasta zanatlija koja je izumrla, a čiji su potomci postali inženjeri i poštari. U svakom slučaju, prozori su bili otvoreni, klimatizacija isključena, a svi su gledali bubnjeve i razgovarali o njima, svesni toga da im ova žurka umanjuje vek trajanja. I Ben je, shodno tome, otad bubnjeve posmatrao kao žrtve koje treba podneti nečemu, ali nije znao tačno čemu.
Našli su Sabin, bogatašicu, u razgovoru s trojicom muškaraca koji su bili mnogo viši od nje, tako da je izgledala kao da je u šumi muškaraca. Govorili su francuski i gestikulirali, mislio je Ben, na francuski način. Sabin je bila veoma plava i punačka poput Kejt, ali je, za razliku od nje, izgledala debeljuškasto, a ne provokativno. Nije izgledala bogato. Izgledala je nesrećno i pametno. Kada ju je Kejt pitala za Bena, namrgodila se, razočarano, kao da je to bio samo najnoviji u nizu Kejtinih nerazumnih zahteva, pa rekla: „Dobro. Radi šta hoćeš.“
„Znaš šta ću da radim“, rekla je Kejt, ali nije insistirala. Samo se osmehnula Sabin, pa Benu, pa trojici visokih muškaraca koji su zaverenički uzvratili osmeh.
„Ne bih da pravim problem“, rekao je Ben.
Zbog toga se Sabin najednom promenila. Široko se osmehnula i pokvarila Kejtinu frizuru, pa se obratila Benu: „Nema potrebe ti da praviš probleme ako ćeš s njom da spavaš. Ona će se pobrinuti za sve.“
Kejt se oduševljeno nasmejala i pogledala Bena kao da joj je udeljen kompliment. Trojica visokih su gledala Kejt, željno zureći u tri različita dela Kejtinog tela. „Uživajte“, rekla je Sabin, pa se okrenula onoj trojici, pokušavajući da ih natera da se uzdrže, i povela ih natrag u prethodni razgovor. Nevoljko su skrenuli pogled s Kejt. I tako ju je Ben odneo kao nagradu pošto je porazio tu trojicu ili – gledajući sve to iz druge perspektive – bio poslušno odveden uz stepenice, potpuno i trajno opčinjen njom.
Sandra Newman: “Nebesa”, prijevod: Miloš Petrik, Booka, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: https://www.booka.rs/knjige/savremena-knjizevnost/nebesa/
