Sezona lova
Strašni lovče,
Juriš jelene,
A trebalo bi da izađeš iz šume
I shvatiš da nije samo tvoja.
Izadji, pronađi put
Do svoje majke i bake,
Isheklaj im metar šala,
Jer one su znale da pričaju sa životinjama.
I umele su da drže sekiru
I da zaustave sve što je trebalo,
Nije pitanje vremena,
Pitanje je trenutka.
Oko kuće se ne čuju ptice,
Samo tup zvuk jednog tela,
Koje je palo,
Jer nije smelo da ustane.
Mrtvo telo
Htela bih da obučem
Tvoje mrtvo telo,
Da ga zavijem u svilene trake
I pustim niz potok.
Tvoja poslednja slika biće mahovina
I otpale potkovice.
Nestale su ti ruke,
Povukla si ih u sebe
Da se odupreš dodirima,
Kao dete koje više ne želi
Da daje.
Ti si ona koja se
Ne krsti pred mrtvima.
Sećam se, htela si belu haljinu,
Ali da sama praviš vešalice.
U vodi nema praznog prostora.
Ronjenje na udah
I što više udišem
Sve više tonem,
Dublje i dublje u azurno plavo
I peku me oči od te
Žutine
i bolesne beline
ovog grada
I ovih bolnica,
Sveta.
Kao tata i kao mama,
Teško sto tona
Neumorljivo diše kao neki
Čovek-monstrum
I nastavlja da me pritiska
Svim silama ovog sveta,
A diše polako
Gore-dole i jedva da se pomera
Kao da je bezopasan.
Pljujem krvavi šlajm
I u ustima mi se meša ukus
Svežih jagoda i metala.
I može samo da me udavi
I jedino tako pobedi
Jer ja ceo život učim
Da duže držim dah.
Sve naše majke
A šta uopšte ima da se traži?
Šta su sve naše majke tražile?
Nisu našle, a znale su gde je.
Svi misle, to je neko blago.
Tragovi u blatu nisu znak.
Jeleni beže bez osvrtanja.
Reke nemaju nameru da čekaju.
Sidra su za brodove, ne za nas.
Ima samo potkovica i dobrih potkovičara.
Sreća je velika reč.
Nisam više sigurna šta nam donosi,
kad ni vetar nema šta da ponese.
Crvene marame
U sred noći
Ti me zoveš, kažeš rat.
Vidim ti senke i isturpijane kosti.
Pomera mi se kičma,
Tražim toplinu
Ispod nasdrešnice tvoje terase
I ugledam zvezdu padalicu.
Raširim ruke da uhvatim
Crvenu maramu i ogrnem se
Slikom sedih vlasi
I zamislim želju.
