U šumi
Kal je sedeo za stolom u ćošku trpezarije u centralnoj zgradi odmarališta. Prvi put je ostao sam od početka putovanja, i ne samo za doručak. Supruga mu je ležala bolesna u sobi i čekao ga je čitav dan koji će provesti sam u ovom gradu i neprestano ga okretati poput ukočenog točka. Nakasp. Atrakcije ambicioznog odmarališta reklamirane su na njegovom veb-sajtu kao „Velike vodene površine, velike planine, veliki osmesi”. Kal je namerno polako namazao ostatak maslaca i džema na tost i pojeo ga.
Mladi konobar je uklonio Kalov tanjir. Doručak se zvanično završio, gosti su odlazili. „Samo da proverim u koje vreme je dostupna sobna usluga”, rekao je Kal. „Moja supruga se ne oseća dobro, ali sigurno će kasnije želeti da naruči nešto.” Konobar ga je uverio da će kuhinja biti otvorena. Nije udelio Kalu veliki osmeh, niti je izrazio želju da se Rut oporavi.
Kal se osvrnuo po sve praznijoj prostoriji u nadi da će uhvatiti saosećajni pogled ili primamljiv osmeh nekog odlazećeg gosta. Uzeo je kafu i dozvao konobara, koji se vratio da mu dopuni šolju. „Hvala!”, rekao je Kal srdačno. Imao je iskren, veseo izraz lica na koji su ljudi obično reagovali. Studenti su ga voleli. Neznanci su ga zaustavljali i pitali kako da stignu do određenog mesta.
„Živimo u Vankuveru, ali nikad nisam bio u Kutniju”, rekao je. „Osetio sam da je vreme da se upoznam sa ostatkom oblasti. Prošle nedelje smo bili u Banfu i Džasperu, videli ledena polja. Neverovatan je taj predeo tamo. Čitao sam o vašim termalnim izvorima, o tome kako nastaju. Nisam shvatao da se oni u stvari iznova pune snegom svake zime.” Zakikotao se, ushićen što prosipa znanje.
Konobar se iskezio. „Aha”, rekao je, „zimi su neverovatni, kad je svuda okolo sneg.”
„Znam šta hoćeš da kažeš”, rekao je Kal. „Jednom smo bili tokom zime u odmaralištu u Koloradu, gde postoji bazen na otvorenom. Moja supruga se kupala u njemu. Bilo joj je sjajno.” Prešao je na poverljiviji ton. „Da, zaista je šteta što se danas ne oseća dobro. Došli smo pre svega da ona isproba termalne izvore.” Namrštio se. „Artritis. U kukovima i kolenima. Mnogo boli. A sad”, rekao je i podigao šaku u znak poraza, „ne može čak ni da isproba izvore jer je boli glava!”
Konobar, koji je mehanički klimao glavom, živnuo je. „Uh, pa, ako želite da vidite nešto manje komercijalno, postoji zapravo lepši izvor, koji koriste meštani, gore uz auto-put u šumi. Upravo sam o njemu govorio onim gostima za susednim stolom. Mislim da su se tamo uputili.”
Kala je ražestilo to što mladić nije rekao ništa o Rut, ali se svakako raspitao o izvorima. Gosti za susednim stolom bili su jedriličari, Amerikanci izgorelih noseva koji su pričali o jezerima, a on je želeo da zna šta će danas raditi. Izvadio je mapu Nakaspa, konobar mu je obeležio smernice, koje je on pratio i postavljao pitanja dok mu put nije bio savršeno jasan.
Kad je popio kafu, Kal je ustao i palcem spustio pojas pantalona od kepera malo niže. Odšetao je do lobija, stao kod staklenih ulaznih vrata i zagledao se u parking. Eto ga ponovo: neugodan osećaj da su se stvari iščašile. To ga je mučilo sve vreme tokom puta, zbog čega se uzrujavao oko rasporeda, isprekidano spavao. Sada, u samoći, problem je bio očigledan; naravno, reč je o pismu njegovog oca.
Neki mladi par je ulazio u terenski automobil. Kal je zamislio Rut kako leži gore u sobi s navučenim zavesama, s jednom rukom savijenom preko čela kao u pokušaju da odagna napad bola. Ranije bi sedeo pokraj njenog bedra i nežno joj postavljao pitanja kod stisnutih nozdrva dok mu ne bi odbrusila da ode i da se ne vraća; migrena bi mogla da potraje do sutra ako se ne odmara. Pa, onda će možda proveriti šta radi njihova ćerka, a i pas. Otišao je do recepcije i sačekao da se pojavi neki član osoblja, a onda upitao može li da upotrebi telefon. Kalova sestra se nije javila, pa je ostavio poruku. Onda je proćaskao sa ženom za pultom dok nije došao još neki gost. Najzad, u jedanaest sati, izašao je na parking i otključao automobil.
Pismo je stiglo neposredno pre no što su on i Rut otišli od kuće i njegova težina, oblik i osećaj u šakama najpre su ispunili Kala nekakvim strahopoštovanjem. Pismo! Od oca! Nije mogao da se seti da je ikad ranije primio pismo. Čestitku za rođendan, ponekad. U pismu je uglavnom pisalo o „penzionerskoj” kolibi koju je stariji Kalvin gradio za sebe na severu ostrva Vankuver. Kako bi se još više udaljio od ljudi, pomislio je Kal kad je za Božić čuo o tom projektu. Otac je pisao o planovima za sobe u kolibi i pomoćnim zgradama, o mehanizmima koji će obezbeđivati samodovoljnu energiju i reciklirati vodu, što je sve sam projektovao. Planovi su izgledali realistično; stariji Kalvin je bio vešt graditelj i u sedamdeset šestoj godini i dalje u izuzetnoj formi i nezavisan. Ipak, pred kraj pisma, njegov otac je uradio nešto što ga je iznenadilo više od toga što mu je pisao: pozvao je Kala u kolibu, bez drugih članova porodice, čak i bez Rut. „Bilo bi dobro da budemo sami, samo nas dvojica za promenu”, napisao je.
„Nas dvojica?”
Za promenu?
Činilo se da pismo tumara prema prošlosti koja jedva da je postojala, nekoliko godina ispunjenih proređenim susretima oca i sina nakon razvoda kad je Kal još bio dečak. Onda se stariji Kalvin odselio i bio odsutan sve do osamdesetih, te ga je tokom poslednjih dvadesetak godina, otkad mu se otac vratio u Britansku Kolumbiju i tek donekle obnovio odnose s porodicom, Kal viđao bezmalo samo u dve godišnje porodične prilike: za majčin rođendan i na božićnoj večeri. Uvek je bio odeven u odelo, koje je, uz donekle formalni ton tipičan za te dane, dovelo do podeljenosti kojom su, činilo se, svi bili zadovoljni.
Kal je zamislio drvenu građevinu okruženu neprobojnom šumom. Životni prostor otvorenog tipa gde će se uspostaviti interakcija između oca i sina. Kakvu je odeću njegov otac nosio kod kuće? Da li je imao muzički stub? Pribor za jelo? Nije mogao da zamisli da razgovor teče duže od prvih petnaest minuta. Teško bi izgurali sat vremena. A dan? Prazan ekran, preopterećen izostankom informacija.
Velike vodene površine, velike planine, veliki osmesi… Nakasp je imao jezero i pojas u centru koji se zvao Brodvej, udaljen oko pet minuta i dugačak toliko sekundi. On i Rut su ga videli juče kad su stigli, a Kal se sad ponovo odvezao njime, dok je kasno prolećno jutro otkrivalo razuđenu populaciju penzionera i tinejdžera skejtera, ponude majica, ribarsku opremu, lokalne akvarele i domorodačke zanate… čak ni bioskop, a kamoli neki kafe, nije bio otvoren ovako rano. Pronašao je kinesko-kanadski restoran u kom je majstor za roštilj izgledao natmureno kao kauboj graničar. Za stolom u dnu ugledao je obris nezgrapne mušterije pogrbljene nad ukrštenicom. Kal je pročitao novine i izdanje Otkrića koje je kupio u dragstoru. Pojeo je parče pite s višnjama i prosjački trostruki zlatni sendvič (ćureća prsa, prženi luk, majonez) i uz to popio pivo. Ostao je do dva sata. Ponovo Brodvej: ptice koje kruže u daljini kod planina, mnoštvo odozdo sivih oblaka. Kal je naglo skrenuo na parking pored pristaništa i lupkao prstima po bočnom retrovizoru. Hladni vetar je uvijao tamne talase po jezeru. Na Nakaspovom sajtu takođe je pisalo o nekadašnjoj industriji: parobrodi koji su putovali po ograđenom delu jezera pre pojave pruga i puteva i prevozili doseljenike za vreme zlatne groznice, rudare iz Slokana, lovce na krzno koji odnose plen u Revelstouk. Ipak, mi smo grad budućnosti, hvalisavo je stajalo na sajtu, koji je okarakterisao Nakasp kao idealno mesto za odmor, raj za one koji bi da ugode sebi u bilo koje doba godine. Štand sa informacijama za turiste bio je uređen kao parobrod lopatičar, a Centar za starija lica kao drvena koliba. Na veb-sajtu su bili prikazani nasmejani šetači, skijaši, devojke u kupaćim kostimima, ribar koji podiže ošamućen ulov. A prirodni termalni izvori Nakaspa, uveravali su, u potpunosti su napravljeni kako bi se posetioci osećali ugodno.
Jadno, pomislio je Kal, posmatrajući napušteno pristanište, usamljeno jezero. Ti gradovi u unutrašnjosti – šta su oni osim usputnih stanica? Ovde se ne može praznovati, to bi bilo kao da odsedate u Nanajmu ili Tovasenu. Po njegovom mišljenju, jedino je Vankuver predstavljao civilizaciju u Britanskoj Kolumbiji. Jedno je kad čitate o mestima poput Nakaspa; lokalna istorija, geologija – to ga je zanimalo, pročišćeno, pojašnjeno i jasno sročeno. Ali kad je reč o doživljaju, više je voleo paket-aranžmane na visokoj nozi. Nikakve velike planine, već, na primer, neki veliki gradovi, hedonistička kuhinja i dinamično, pouzdano društvo drugih parova na odmoru, kao da je to deo usluge. Rut je, međutim, pročitala o termalnim izvorima i potencijalnom blagotvornom dejstvu na artritis. Uzimajući u obzir njeno opšte stanje ovih dana, pri čemu su se bolovi i recepti umnožavali s godinama, a njih dvoje jedva premašili pedesetu, Kal je bio i te kako voljan da dođe.
Oni jedriličari bi pak mogli da budu dobro društvo. Kalov kupaći kostim i peškir bili su u kolima, kao i osvežavajući napici koje je Rut spakovala. Proučio je mapu: nedaleko uz put do Revelstouka nalazili su se konobarova zvezdica koja je obeležavala šumski izvor i njegove naškrabane smernice. „Pola sata vožnje”, rekao je Kal naglas. „Mogao bih to da uradim. Proverim kako je, vratim se, pa pogledam i one turističke.” Hteo je da nastavi da priča, kad se neka osoba pojavila iz garaže prekoputa. Kal se u mislima vratio na konobara. Kako samo izgleda taj lik. Moraće da ispriča Rut o njemu. „Okrugle minđuše u oba uva”, promrmljao je i upalio automobil.
Auto-put se uspinjao od grada u planine. Kal je uključio radio, bezuspešno tražeći kanal s vestima. Opredelio se za mlake pop pesme, koje mu nisu održale interesovanje, i ubrzo je ponovo počeo da mozga o očevom pismu. Zašto sad? Bizarno je i ne onako kako bi Kal očekivao od oca, čoveka koji se ponašao pre kao ekscentrični stric nego kao roditelj i kog su prihvatili ili makar tolerisali kao porodičnog čudaka. Hoće da živi u divljini kao nekakav pionir! Šta je to – nekakva mačo pobuna protiv starenja? U mladosti je bio u mornarici, emigrirao. Vukao se sa ženama i upropastio brak, onda živeo sam i neprestano radio. Bio je uspešan, imao je impresivnu karijeru tokom koje je upravljao rudnicima u Severnoj Americi, ali Kal je smatrao da njegovom ocu nigde nije mesto. Stari svet se lepio za njega i ova osobina inostranosti bila je suptilnija od njegovog porajnskog naglaska, koji se još uvek održavao nakon pola veka u Kanadi. I dalje nije bilo jasno kako se na kraju ponovo uključio u porodicu, pa makar dvaput godišnje. To su sredile njegove majka i sestra, možda u znak praštanja ili čak sažaljenja, jer njegov otac nije imao nikog drugog.
Kal se setio prošlog Božića. Bio je siguran da se njegov otac nije ponašao ništa drugačije. Kao i obično, stariji Kalvin stigao je u dogovoreno vreme u urednom odelu od tvida, sede kose i potkresanih brkova, izglancanih cipela. Pozdravio je jedanput svakog ponaosob, unucima podelio sa ukusom odabrane poklone na kojima nije štedeo i, s gotovo poniznom ljubaznošću, predao divno uvijen poklon Kalovoj majci. „Takođe hvala tebi, srce, na časnoj žrtvi”, našalio se na kraju molitve. Posle večere se povukao i seo u fotelju, gde je ostao do kraja večeri, poput sopstvenog portreta.
Rut je primetila da je poziv u pismu neobičan, ali takođe ga je nazvala „divnim”. Nije se uvredila što je isključena. „Da, pa, tebi neće biti smrtno dosadno”, rekao je Kal naglas dok se vozio prema izvorima. „Tako je. Dosta s tim.” Oraspoložio se. „Moramo da motrimo na znak koji pokazuje… eno ga!”
Kal je zakočio i naglo skrenuo na uzak zemljani put. Zadovoljan što je sasvim dobro pripremljen, uključio je pogon na četiri točka i poskakivao uz neravnu, strmu padinu, dok mu se kamenje odbijalo o šasiju. Gravitacija ga je vukla nadole i amortizeri su odskakali poput federa. „Gospode bože”, govorio je dok su se tanke nove grane povijale i grebale mu prozore. Ali automobil se dobro držao, a njemu je srce uzbuđeno lupalo.
„Ima još da se ide”, rekao je nakon nekoliko minuta i škiljio ne bi li ugledao kraj puta. Zamislio je da je Rut s njim i prisustvuje ovom mahnitom usponu. Ali ne, ne Rut – administrativna sekretarica odeljenja. Dugačke riđe kose i u ugodnoj, po meri skrojenoj suknji. „Bolje se nadaj da se niko ne zaleti odozgo”, rekao joj je i cimnuo menjač. Upalio je farove. Put se ispravljao, krivudao, onda se ponovo uspinjao uz planinu.
Nakon nekoliko minuta nagib je popustio. Kal je ugledao mali zemljani parking obeležen znakom, ali ne i vozila drugih ljudi koje je očekivao. Nije bilo nikog. Staza je vodila u šumu, gde je ustajala para zaklanjala drveće. Kal se parkirao u rikverc i isključio motor. Kad je izašao, zapahnula ga je hladnoća. Izbacio je tanušan dašak. Na manjim visinama temperature su lebdele oko petnaestog stepena i Rut je ostavila uključeno grejanje u kolima, ali otkad je napustio grad, popeo se znatno više, te njegova pamučna majica i pantalone nisu odgovarali novoj klimi. Odšetao je do ivice staze: zemlja je bila vlažna, a u brazdi od točkova nalazio se tanak sloj leda.
„O moj bože”, izustio je Kal iznenađeno, ali tiho. Motor automobila je lupkao. Prozujala je neka ptica. On je čuo žubor vode, pa je krenuo kratkom stazom u šumu i naišao ne na jedan, već na nekoliko kamenjem oivičenih bazena okruženih uskim drvenim gredama. Odvodne cevi su povezivale bazen koji je najviše isparavao i koji je izgleda predstavljao izvor sa ostalima. Uz negodovanje i krckanje zglobova, čučnuo je da bi proverio temperaturu: vruće, ali podnošljivo. Blago sumporna voda bila je prijatna, pomalo masna pod rukom.
Kal je pogledao nazad prema kolima, zadovoljan što su tu. Nikad nije bio od onih koji vole šume, a ni kupanje ga nije privlačilo. Ipak, pošto je prevalio sav taj put, osetio je obavezu da se malo zadrži. Kucnuo je po gredi, primetio da je fino obrađena i da se daske lepo uklapaju. „Odlično”, izjavio je anonimnom zidaru koji se stvorio pored njega.
Kad se vratio u automobil, iščeprkao je neke keksiće iz torbe s grickalicama i pojeo ih dok je stajao na parčetu zemlje obasjanom suncem i zurio niz put, koji je izbrazdan vodio kroz šumu u svetlu izmaglicu. Šuma je bila prostrana, s malo niskog rastinja; drveće se pružalo u daljinu, osvetljeno pokojim sunčevim zrakom. Ovde je bio uočljiv, ali ta vidljivost ga je ohrabrila: ništa neće iskočiti na njega. I, ako su meštani posećivali to mesto, onda je sigurno bilo prilično bezbedno. Zaista je bilo sasvim lepo. Cvrkut ptica, spokoj drveća, miris njihove kore i iglica. Rut bi se dopalo. Zamislio ju je zaronjenu u bazen kako mu nazdravlja džin-tonikom. Ovde su mogli lepo da provedu dan.
To je to: džin-tonik. Piće i brzinsko kupanje, onda nazad da sve ispriča Rut. Tad joj svakako neće smetati da proveri kako je.
Kal je iz ručnog frižidera uzeo tonik i klizavu zelenu bocu džina tankerej, a iz torbe s grickalicama limetu i plastične čaše veličine krigle. Zapenušao se koktel s prijatnom aromom kleke. Pomislio je da bi mogao nešto da prezalogaji i odneo ručni frižider s drugom hranom na platformu, pa se vratio u automobil. Potom se umotan u peškir spustio stazom njišući se, obučen u kupaće gaće i cipele.
Smestio se na platformu i spustio blede, naježene noge u vodu. Stomak mu se otromboljio preko pojasa kupaćih gaća. Počinjao je na znatno višem mestu nego ranije, tik ispod malih okruglih grudi koje su mu porasle. Nakon radikalnog gojenja i gubljenja težine u tridesetim sve manje je obraćao pažnju na svoje telo, koje je očigledno imalo sopstveni moćni plan, pa mu je malo laknulo što nije u društvu atletski građenih neznanaca. Kad mu je postalo prijatno na nogama, skliznuo je, bućnuo i ciknuo. Ubrzo je uživao u okrepljujućem hladnom vazduhu koji mu je zapahnjivao vruću, znojavu kožu. Znači, ovako ljudi mogu da provode sate ovde! Pijuckao je piće, koje je bilo savršeno. Voda u bazenu se mreškala, pomerajući nivo gore-dole po stenama. Kal je popio još jedno piće i osmotrio šumu: kedar i drugo zimzeleno drveće čija imena nije znao; lišajevi i mahovina, nešto paprati, izdanci loze s crvenim bobicama… zanimljivo koliko je mnogo naučio o svetu, a uzgajanje stvari mu je ostalo misterija.
„Ali više ne živimo u šumama, tako da ima smisla”, izletelo mu je. „Ljudi se prilagođavaju svojim sredinama. Kad bismo živeli ovde, znali bismo te bobice i lišće kao ulične znakove.”
Otpio je džin. Nozdrve su mu se raširile. Alhemija alkohola, vrućine i hladnog planinskog vazduha pročišćavala je prašinu i prljavštinu kojih nije bio svestan. Telo mu je ustreptalo od nove energije; kad je bolje razmislio, nije se osećao ovako poletno još od onda kad su on i Rut davno vodili ljubav sa ushićenjem. One biljke? Naučiće sve o njima – to će biti njegov sledeći projekat! Uz glasan, promukao uzdah odgurnuo se od platforme i počeo da se brčka po bazenu.
Kako bi bilo da ode po Rut? Verovatno bi joj prošla glavobolja kad bi se okupala. „Kupanje – ono je potcenjeno u našem društvu”, rekao joj je, zaboravivši da je izlet do izvora bio njena ideja. „Znaš, ima drevnu istoriju u mnogim kulturama. Sloveni, Aboridžini u Severnoj Americi. Rimljani, na primer – čula si za grad Bat[1] u Engleskoj?” Rut se pretvorila u konobara na doručku, koji je mladalačkim očima upijao Kala.
„Termalni izvori koje su sagradili Rimljani još su tu i još uvek su vrući. Rut i ja smo ih posetili osamdeset pete. Čitav kompleks se nalazi ispod nivoa ulice, ali postoji centralni impluvium otvoren prema nebu. Pretpostavljam da nisi učio latinski u školi? Pa, u atrijumu bogate rimske kuće, impluvium…”
Neka ptica je zakreštala. Kal se štrecnuo i osvrnuo. Na tren se osetio izuzetno nelagodno.
Promućkao je piće i popio ga. Tokom godina njegova navika da priča sam sa sobom izlazila je na videlo, Rut ju je otkrivala, naravno, a bilo je i nekih slučajeva na koledžu koje je uspevao da prikrije. Međutim, jednom prilikom ga je koleginica spazila na ulici i prišla mu da pita da li je dobro. Kal nije bio svestan da je pomerao usne. Uplašen i razdražen, razdragano je pokušao da ne prida značaj takvom ponašanju, ali onda ga je ona upitala da li čuje glasove. I on je uvideo opasnost. Posle toga je naučio da automatski kontroliše usne, kako bi mogao da nastavi dijaloge u glavi i naglas je pričao samo kad je bio siguran da je sam. A sad je bilo tako: ovde nije bilo ničeg osim drveća, koje je postalo manje strano i uznemirujuće zahvaljujući pouzdanoj pomoći džina. Privukao je ručni frižider prema sebi i rashladio piće, izvadio kesu sa đevrecima i kriškama sira. Usluga pokraj bazena, kao all inclusive. Bilo bi lepo da je tu neka konobarica… Japanka. Japanke su divna, nežna stvorenja.
Zavaljen na platformu s pićem u ruci, Kal je klimao glavom, a gornji deo tela mu se njihao uz sve jaču potrebu za monologom. „Pitanje je”, rekao je konobaru, „da li će osobene rasne crte lica uskoro nestati. Mešanje ljudi već ublažava razlike. Pročitao sam o jednoj studiji koja je predvidela da kroz pedeset godina na svetu više neće biti ljudi s prirodno plavom kosom. Čak i da ne postoji naša dijaspora širom sveta, urbanizacija bi izvršila uticaj. Azijatsko oko, na primer: ono je stvoreno za vetar i prašinu, za rad u polju, zar ne? Ono nije potrebno za putovanje vozom do posla.” Kal je podrignuo. „A možda će nama biti potrebno, sa ovom zagađenošću u gradovima. Ko zna šta nam se razvija na telu u ovom trenutku?”
Zadovoljan ovim zaključkom, opet se odgurnuo i, pokrećući se rukama, postavio noge ispred sebe i posmatrao vlažne prste kako iskaču. Onda je plutao po bazenu. Telo mu je delovalo gipko i dečački, čak seksi – godine, višak kilograma isprala je voda. O, fontano mladosti… ko zna, možda mit duguje poreklo ovakvim izvorima? Krenuće za minut. Zasad se izvalio i plutao, a zatvorene oči su mu treperile naspram neba koje se lagano kovitlalo.
Jedva se probudio. Uspavljujuće curkanje izvora nežno mu je golicalo uši. Otvorio je oči i osetio probadanje u vratu i mučnu slabost u ostalim delovima tela. Nešto mu je dodirnulo ruku, pa je počeo da mlatara njome. Plastična čaša je otplutala.
Panično se ispravio i seo. Smrkavalo se. Setio se kako je bio pospan i kako je udobno sedeo na steni u plićem delu bazena, s vodom tik iznad stomaka, presavio peškir i na tren spustio glavu na platformu. I, nažalost, zaspao. Boleo ga je ukočeni vrat. Inače se dobro osećao, osim što je sunce već zašlo i bio je prilično pijan ili je dehidrirao, ili i jedno i drugo. Bio je tu ručni frižider, koji je glupavo ostavio otvoren. I automobil, osvetljen na kraju staze.
Osvetljen?
Opsovao je.
Pridigao se drhtavim rukama. Ah: hladan vazduh. Ali i mnogo popijenog džina. Obavio se peškirom i oteturao stazom. Farovi su slabašno sijali.
Kal je isključio svetla, sačekao, a potom pokušao da upali motor. Zaštektao je. Ali nemoguće da se akumulator već ispraznio! Probao je ponovo. „Hajde”, rekao je kao trener posustalom sportisti. „Imaš zalihe energije. Samo se pokreni, to je sve, samo se pokreni…”
Klonuo je, iscrpljen. „U redu. Nećemo preopteretiti motor. Sigurno je samo od hladnoće.”
„Ne, nije”, rekla je Rut.
Kal se zagledao u nebo boje trnjine i neravnu crnu liniju šumskog pokrova. Vidljivost se smanjila i jedino je bilo uočljivo najbliže drveće; sve ostalo nalazilo se u tami. Kal je čekao u mestu. Ništa više nije cvrkutalo niti lepršalo. Tajac konačnosti nadvio se nad planinom, smiraj dana. Uskoro će se noć probuditi, a s njom i druge stvari kojih se dobro sećao iz kampova iz detinjstva, užasni zvukovi koji su se čuli tek kad su mu roditelji i sestra ušli u prikolicu i kad se vatra ugasila, a njegov brat teško disao pored njega u šatoru: nedefinisana šuškanja i lupkanja, čudni krici, jezivo puckanje grane u mraku.
Dosta je – napravi plan. Kao prvo, mora da popije mnogo vode i obuče se pre no što se smrzne. U kaseti u kolima imao je baterijsku lampu u obliku olovke – i mobilni telefon za svaki slučaj! Ponovo pripravnost. Kal ih je zgrabio i ošamućeno izašao iz automobila.
Kad ga je otvorio, na telefonu se pojavilo obećavajuće plavo svetlo i digitalni kvadratići su počeli da lutaju gore-dole po ekranu. Iako nije hteo da se udaljava od automobila, Kal je odšetao do sredine puta. Sačekao. Konačno je neka poruka zamenila kvadratiće: VAN DOMETA.
U redu.
Ne paniči.
Tehnologija je ćudljiva, poremeti je sve što je nepoznato. Možda je kolima i telefonu potrebno vreme da se orijentišu. Kal se obukao i rehidrirao, onda krenuo da sklanja stvari sa izvora, prekorevši sebe što je ostavio hranu – mogao je da zadobije teške povrede u snu. Sve je uredno odložio i namerno iscedio kupaće gaće kako bi prolongirao povratak u automobil i ponovo pokušao da pokrene motor.
On je samo škljocnuo.
Nakratko je stajao zatečen. Govorio je sebi kako će se automobil ipak možda pokrenuti, a telefon pronaći signal. Sačekaće pola sata. Imao je ručni sat. Na njemu je postojalo dugmence za osvetljavanje u mraku; to je bila srećna okolnost. Sačekaće pola sata i pokušaće ponovo, a onda će… neće misliti o tome šta će biti posle.
Gotovo da se više ništa nije videlo oko kola, najniže grane najbližeg drveta jedva su bile uočljive. Biće to crna noć, bespomoćna, slepa tama u prirodi. Njeno vreme je došlo.
Kal je čvrsto držao baterijsku lampu. Onda je zaključao vrata.
Dejstvo džina je iščeznulo. Hladnoća mu se uvukla u kosti.
Šuškale su plastične kese koje je vezao preko cipela. Šake je zario u prepone da bi ih ugrejao. Iako je popio svu flaširanu vodu, kao i tonik, i za večeru pojeo đevreke i sir, pomfrit, jabuke i mekane kolačiće, osećao se loše i kao da mu je stomak prazan. Koliko će još zahladneti? Rut sigurno šizi! Drhtao je i seo zaogrnut ćilimom od pseće dlake, više nalik na šal, na kom je obično Vinston ležao kad su putovali automobilom. Sad bi mu dobro došlo Vinstonovo društvo, mada je on bio samo prepeličar. U kolima je bilo mračno kao u ormaru.
Tridesetominutni razmaci.
Može li medved razbiti prozor? Medvedi teže na stotine kilograma i njihova snaga je, pa, medveđa. Što znači dozlaboga velika. Kal je zamislio medveda kako mu drma automobil i kako ga onesvešćuje treskanjem, a potom razvaljuje vrata. Zamislio ga je kako njuška okolo tražeći mekane kolačiće.
Možda bi neko naviknut na boravak u šumi smislio šta da radi, ali Kal nije imao ideju. Da otpešači do auto-puta? Predaleko je i preopasno s malenom baterijskom lampom koja se svakog trena može isprazniti. Prošla su dva sata i četiri puta je pokušao da pokrene automobil, takođe je probao da priča sam sa sobom, ali tankim i uplašenim glasom koji ne bi ubedio čak ni zamišljeno društvo da ostane. Rut je bojažljivo drhtala; ubrzo je nestala. Ledeni vazduh uvlačio se kroz jedini prorez na prozoru otvorenom radi provetravanja, uzdizao se poput daha s poda automobila. Stopala su mu pomodrela.
Začuli su se zvukovi. Šta ako neki lokalni psihopata dođe ovamo da nešto zakopa – ili ako živi ovde poput suvonjave, krvoločne pume. Senka, duh… legendarni Nakaspski Trbosek, ili prosto Ubica. Kal ga je zamislio: ogrubelo lice, žilavo telo odeveno u vunenu jaknu i farmerke, gumene čizme. Gaca po šumi svakog proleća, glađu vođen prema civilizaciji. U sumrak zastaje na grebenu koji gleda na dolinu, promatra sve mirniji grad. Sunce mu se presijava na sedoj kosi, a onda se on okrene i ispostavi se da uopšte nije neznanac, već stariji Kalvin, koji sam silazi kroz šumu.
Kal se ušuškao u ćilim. Očešao se o sivo-zeleno sećanje, poput predmeta zapetljanog u morsku travu. A zapravo ga je mučilo pismo – zbog njega se pojavila ta čudna slika. I to što bi stariji Kalvin znao šta da radi ovde, ne bi se plašio. Njemu nisu bili potrebni ljudi, uživao je u osobinama kamena. Gledao je u neviđene predele zemlje i upravljao mrakom.
Kal mu se čak nije ni sviđao.
„Ah! Kad sam ja bio momak, nastavnice su bile devojke!”
Bacio je oštar pogled na stomak svog sina.
O, gos’n Van Buren, baš ste snažni! Žene su obožavale matorog jarca, čak i Rut. Pričao im je priče o mornarici.
Šta je želeo od Kala, tamo gore u kolibi?
Počeo je da duva vetar. Kal je slušao kako šuma škripi, isteže se. Bio je to razgovor, šapat na nekom drugom jeziku.
Kad je zaspao, Kal je uronio u neku drugu tamu, nemo stanje i, kad se probudio, znao je da se u njemu nalazio neko vreme, mada je i dalje bila noć. Ponovo je zatvorio oči. Odmah je počeo da sanja. Nalazio se u vozu: bio je to voz iz Montreala za Vankuver, u kom su se njegovi roditelji upoznali malo nakon što je njegov otac došao u Kanadu 1946. godine. Majka, koja je tek završila medicinsku školu, išla je na zapad da pronađe posao u Britanskoj Kolumbiji, koja je bila u procvatu, osim što je u snu Kal sedeo na majčinom mestu: na sedištu naspram oca. Kalvin van Buren bio je mlad, muškarac na fotografijama s venčanja. Odeven u božićno odelo, zamišljeno je gledao u polja koja su se smenjivala. Bio je siroče. Nosio je kofer s tek nekoliko stvari: kožnu tabakeru za duvan za lulu koju je i dalje koristio, pribor za brijanje, pet-šest knjiga kojih se Kal sećao iz detinjstva i izrezbarenu kutiju od slonovače koju je Kalvin kasnije poklonio verenici kao verenički poklon. Tako je on stigao i to je bilo sve što je ostalo iz njegove prošlosti – niko nije slao pisma niti mornarička dokumenta, niko nije organizovao potragu, ni vladina kancelarija ni iko kog je ostavio u suzama, niko nije zvao telefonom niti poslao avionsko pismo iz zemlje koju je napustio, ni očeva sestra i njena ćerka koji su ga odgajili, ljudi koji „očigledno nisu preživeli” jer nisu odgovarali na njegova pisma i raspitivanja, kako bi kasnije govorio kad bi ga pitali. Nije bilo glasina. Niti jedna reč bilo gde, sva usta i pisaće mašine bili su nemi, kao da je brod koji ga je odveo na drugu stranu na kraju rata zamotao okean za sobom.
Dok je voz kloparao prema zapadu, njegov otac je škiljio u maglovit predeo, polja paperjastih vrhova pšenice ožarena suncem. Netremice je zurio u ovu novu zemlju i život kao da razmišlja u šta bi ti materijali mogli da se oblikuju.
Najednom je stao. Ostario je. Bio je stariji Kalvin. „Hajde”, rekao je i pokazao prema Kalu.
„Zbog čega?”
„Ovo je to mesto.”
Kal je pogledao kroz prozor: tamo nije bilo ničeg.
„Požuri”, rekao je njegov otac i podigao kofer.
Kal je nervozno krenuo hodnikom za ocem. Voz je usporavao. Na jednom sedištu sedela je njegova majka, koja se široko nasmešila i mahnula.
Došao je do kraja vagona i video oca kako silazi u polje. Kal je krenuo za njim, ali je zastao. Sunce je bilo crveno i nisko. Pogledao je travu i kamenje kroz rešetkaste gvozdene stepenice pod nogama. Otac ga je nestrpljivo dozivao. Potom gnevno. Vikao je na Kala i pretio kaznom. Ali Kal je znao da će se nešto gore dogoditi kad siđe iz voza. Bio je potreban ocu za to. Ali. On će odbiti.
Pištaljka je zazviždala, voz je nastavio. Ocu je vilica pala. Telo mu se pomračilo, a onda se svelo na titravu crnu stabljiku u zlatnom polju. Kal se okrenuo ne bi li pronašao majku, ali iznenada je ostao sam, izgubljen u tihoj, valovitoj preriji.
Kad je Kal otvorio oči, bilo mu je strašno hladno. Začudo, video je put kroz vetrobran; polumesec je sijao na oblačnom nebu. Ali zemlja je izgledala čudno. Naglo je otvorio vrata i uperio baterijsku lampu: sneg. Vreme: 2.07. Sad je mogao da bira između krvoločnih zveri i ludaka ili promrzlina, koje su bile zagarantovane.
Što je tiše mogao, Kal je uklonio plastične kese sa cipela i izašao šćućuren pod ćilimom. Dohvatio je vlažni peškir i locirao stazu. Noć ga je obavila. Telo mu je odašiljalo titraje kroz nju i remetilo snop svetlosti baterijske lampe. Nevidljivo lišće ga je dodirivalo po nogama, onda je nešto iskočilo i on se sapleo. Pažljivo! Ne ljuti drveće. Kal se brzo okrenuo i požurio napred dok mu cipele nisu odzvanjale po drvetu, nije čak zastao da osvetli taj deo pre no što je skinuo odeću sa sebe. Ali nije mogao da uđe u bazen: opario mu je iznurena stopala i šake. Skrhan i nag, sklupčao se na hladnom drvetu i prskao vodom koja ga je žarila. Poželeo je da se smanji, da postane kao miš koji bi mogao da nestane pod listom. Naposletku je s mukom upao u bazen i uputio se prema sredini, gde je porinuo do brade i jednom pesnicom poput periskopa uperio baterijsku lampu prema šumi. Ugasio ju je. Mesec je nestao, a on je bez reči i uplašeno zurio u mrak dok mu je nago telo gorelo.
Temperatura mu se postepeno prilagođavala bazenu. Ali kad se to okončalo, više ništa nije ukazivalo na protok vremena. Nije bilo vremena. Ovo je bila večnost.
Vazdušna struja je nadolazila i povlačila se. Onda je nastupila tišina. Obe su bile užasne.
Kalu se sve vreme činilo da u daljini vidi oblike. Imao je osećaj da ga posmatraju stvari koje inače izmiču stvarnosti: šumski dusi, ljudi-životinje, golemi koji noću izlaze iz zemlje. Bio je siguran u prisustvo koraka. I u titraje, kad god skloni pogled. Baterijska lampa je obasjavala samo drveće, ali zvuci i prizori su opstajali izvan dometa svetlosti.
Jednom je iznad glave ugledao rupu sa zvezdom. Kao da se neki drevni bog povukao tu i gledao odozgo s bezbrižne udaljenosti. Šta ako umre ovde, zapitao se Kal. Kad mu meso istruli i nešto ga pojede, kosti će mu potonuti na dno bazena i na kraju se stopiti s njim. A svet će nastaviti da se okreće, povlačiće njegove kosti, povlačiće sve mrtve stvari nadole u predeo stena i minerala, gde će muškarci (ako i dalje budu postojali) kopati, prašnjavi rudari koji provode dane u struganju. Ogrtač života je tanak, kao koža obavijena oko stene. Sve se vraća u to inertno podzemno kraljevstvo, kroz koje je prošla izvorska voda.
Kal je zaplakao. Ugrizao se za usne kako bi bio nečujan, a ramena su mu drhtala. Nekoliko suza mu je nakratko pokvasilo obraze. Poželeo je da Rut bude tu. Poželeo je da čuje sopstveni glas, ali osećao je pritisak nežnog žamora šume, sopstvenog slepila, a zbog straha se posramio. Video je kako ga otac odmerava uz hladnokrvan i zgrožen izraz lica. Taj čovek nije bio normalan – zašto nije ostario i razboleo se? Imao je auru nekog drugog, nekog drevnog bića. Pripadao je prirodnim silama; oblikovao je njegovu sudbinu. U kancelariji na reci Frejzer nacrtao je dijagrame servisnog okna i podupirača, ventilacionih kanala, velikih kablova i cevi, i gle, njegove vizije su se ostvarile. Neprestano je radio. Kuda je njegov pogled bio uperen? Ne napred, ka budućnosti porodice; svakako ne nazad. Nadole, nadole, prema skrivenim, svetlucavim carstvima. Pričao je zabavne priče o mornarici. Nazivao je sebe Kalvinom van Burenom, pravim holandskim imenom, ali nikad se nije družio s Holanđanima i govorio je isključivo engleski, ili povremeno francuski. Osim – tog dana. Neobičan izoštren trenutak iz detinjstva toliko čudan da poželiš da te oči varaju, kad je tatu uznemirio neki muškarac na vratima. Raspravljali su se, a potom vikali, te si izašao na odmorište, spustio se stepenicama obloženim tepihom i prišunjao se iza njega kako bi video. Na stepeniku pred vratima stajao je taj muškarac, plav i visok kao tata. Govorili su na nekom stranom jeziku; pomislio si da je to sigurno holandski. A onda te je taj čovek primetio i ljubazno te pozdravio. Rekao je: „Ja sam tvoj stric” i nasmejao se.
Tata se okrenuo. Mahnitih, uplašenih očiju.
Uplašio si se za svoj život.
„Pitere, ne bi trebalo da budeš takav”, rekao je taj čovek na engleskom.
Šta je Piter, zapitao si se. Da li je to kao Doktor? Ime za nekog posebnog?
Čovek je oteran. Ubrzo je tata otišao Kalu. Kakva glupost, rekao je. Čovek mu je dugovao novac i tražio je još, zato ga nisu pozvali da uđe na kafu ili čašu vina kao druge goste. Taj čovek nije dobar! Blesav, uvek izmišlja stvari, od onih koji očekuju da im drugi rešavaju probleme. Trebalo bi da u dvorištu postave zamku za životinje kako bi ga držali podalje! Tata se razveselio i smejao incidentu. Pogledao te je, a ti si imao osećaj da bi takođe trebalo da se smeješ, što si i uradio. Laknulo ti je, iako si znao da je to laž.
Zapravo, otac se nalazio unutar kutije. Načas je poklopac bio rastrgnut.
Šta se nalazilo u kutiji s njim? Šta je tamo odneo da zaštiti užasnim, nasilnim očima?
Kalove sopstvene oči bile su širom otvorene u mraku. Znao je da njegov otac nije živ. On je mrtav i ima novo ime. To rade krivci; brišu se. Njegov otac je bio crna rupa, a sad ga je konačno dozivao: potrebni su mu ljubav i razumevanje, potreban mu je oproštaj, potreban mu je svedok. Žrtva. Život. Kalov život.
U šumi, u mraku, otac ga je odveo do mesta za pripremu. Ali Kal će ga odbiti. Zauvek će se kriti.
Kal je zacvileo, udahnuo poslednji dah i potonuo dok nije dotaknuo dno bazena, gde je i dalje osećao kako otac neprestano prevlači šakama gore preko vode, traži, traži, dok ih najzad, iznurene, ne povuče i ostavi Kala samog u sopstvenoj toplini. Bezbednog.
***
Kal je imao sreće. Nije umro. Živeo je kao žaba, stalno iznova izranjao na površinu i zaranjao u vodu, a na kraju je video kako je jasan, razumljiv dan savladao noćne utvare. Drveće je nemo stajalo. Sat mu je kazao vreme. Na bledom svetlu sive zore sišao je niz planinu, iznova hladna i umorna olupina čoveka, ali uz bledo samopouzdanje koje je, kad je ugledao auto-put i znao da će uskoro stići u grad, naraslo do ponosa što je preživeo. I kad je izašao iz dostavnog kamiona koji ga je odvezao pravo u odmaralište, odnevši ga Rut poput šampiona koji se vraća kući, ponos je rastao i obavio surovi noćni doživljaj.
Obavijanje je nastavljeno i tokom godina koje su usledile, priča o noći kad je bio zatočen na planini postala je porodična legenda koju je ushićeno prepričavao. Ljubazno i kratko je odgovorio na očevo pismo, odbio je poziv da dođe u kolibu jer je Kal bio zauzet čovek i isplanirao je sve odmore; ali videće se za Božić i za majčin rođendan. Rut je bila neobično glasna što se tiče Kalovog ponašanja u ovoj situaciji, čak je rekla da ju je zaprepastilo to što je nemilosrdno uvredio usamljenog starog čoveka. Ali Kal nije popuštao, te su izbegavali da pričaju o starijem Kalvinu. Kal je počeo da posmatra ptice. Upoznavao se s prirodom tokom šetnji s grupom prirodnjaka među kojima je bila divna razvedena žena koja se veoma dopala Kalu i, mada nikad nije švrljao za dvadeset tri godine braka, kad je počeo, osetio se živahnije no ikad, a život mu se ispunio energijom. Jednog popodneva pešačio je sa svojom grupom i ljubavnicom kad je odlučio da bi, čak i ako se njihova veza završi, mogao da bude s nekom drugom. To je u redu. Kal je stao i podigao pogled uz stablo veličanstvene crvene jove. To sam ja, pomislio je: probuđena snaga koja je predugo bila uspavana. Rastao je, uistinu, rastao u čoveka koji je oduvek znao da može da postane.
[1] Bath (engl.) – kupanje. Prim. prev.
Šeron Inglish, “Nulta gravitacija”, prevela Nataša Srdić, Partizanska knjiga, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga