Ana Vučković, “Yugoslav”, Partizanska knjiga, Kikinda, 2019.
„On ne pije kafu već pet godina. Zato što je mrtav.“
Književnost zanimaju dve teme: ljubav i(li) smrt. Neprolaznosti (ili dominantnosti) ovih tema u ljudskom životu svedoči svaka epoha u umetnosti, koja je donela neki novi pristup obradi ovih celina. Možda sva lepota umetnosti i leži u ideji da nije bitno šta je napisano, već kako je napisano. Sećam se jednog od uvodnih predavanja na katedri za opštu književnost – bavili smo se ovim fenomenom i obrađivali pojam inspiracije, a profesorka nas je podsetila (ili naučila) da je još u Starom Egiptu jedan od faraona, koji je ljubio stvaralaštvo pisane reči, izgovorio: „O čemu da pišem kad je sve napisano?“. Danas ovo zvuči simpatično i naivno, jer veći deo istorije književnosti i nastaje mnogo nakon smrti ovog faraona, ali podseća na činjenicu da se o „istim temama“ može pisati na nove načine.
Ana Vučković u romanu Yugoslav čini baš to – obrađuje temu smrti na drugačiji način, ispisujući redove o onome što joj je poznato, što je doživela. I, tako, pišući o smrti – ona ispisuje odu životu.
Kod nas se o smrti ne govori mnogo. U narodu se kaže: Samo da se nije mučio i da nije bolelo. I to bi trebalo da da neku utehu, ali je pitanje šta je s onima koji ostaju živi i okupani bolom? Vučković govori baš o toj boli i baš o tom bolu – jer je za nju bol i emotivni gubitak, ali i telesna obamrlost, fizički bol. Ipak, u Yugoslavu ništa nije tužno jer Ana mudro postavlja distinkciju – ili će gubitak oca zauvek živeti u njoj ili će ostati lepa emocija, miris, ukus, sve čemu ju je otac naučio, jer roditelji su u nama dokle god smo na ovom svetu.
„Dugo nisam mogla da podnesem stare ljude, pogotovo u gradskom prevozu. Tražili su svoje, tražili su da sednu, da se uhvate, da se smeste. Mrzela sam ih, jer on nikad neće biti star, taj lepi dečko od pedeset i kusur, on će zauvek imati krupne smeđe oči i biće momak.“
Yugoslav bi se mogao okarakterisati kao tok utisaka, tok čulnih nadražaja, tok sećanja, uspomena, rečju tok života. Iako je centralna tema odlazak oca, mi čitamo o životu, a ne o smrti. Slave se uspomene, vaspitanje, utisci, slavi se energija koja je ostala. Ako nigde drugde, a onda u Yugoslavu.
Ne koristim izraz lirski subjekt jer se Ana ne skriva – ona govori o životu svog oca, muškom principu, sili poput Jugoslavije, intelektualnom hedonizmu, čulima, strasti… Govori o životu koji je plenio. A možemo to nazvati i jednostavnošću, uređenjem, redom, stilom života… To je spona oca i počinuvše države – velika sila izgrađena na sistemskim postulatima, na životu koji ne podrazumeva samo rad, već i vreme za odmor, druženja, putovanja, mezetluk…
„Gde si još bio a da nisam i ja, tata? Venecuela, Trpanj, smrt.
U smrti još nisam bila, o njoj smo retko i pričali.“
Niti je ovo prvi roman o Jugoslaviji, niti prvi o ocu, ali je uspeh u tome što nema opšte poznate zaglavljenosti u sadašnjem trenutku i žalom za prošlim vremenima, što je uobičajeni diskurs o životu u Jugoslaviji (uz čuvenu rečenicu: „Ih, kako smo mi nekad živeli, sve se znalo“).
Ana strukturu romana koncipira pažljivo, nižući reč po reč, utisak po utisak, sećanje po sećanje, baš kakav je bio život u SFRJ, pun priča, stvarajući tako sećanja puna hedonizma, ukusa i mirisa. Njen stil je lak kao ispijanje Bevande uz kriške sira ili masline, s merom, u istom ritmu, ali ne onom koji život čini monotonim, već permanentno hedonističkim.
„Svačeg ima u tom Trezoru, meni je to najbolja emisija,
rasplačem se nekad kad gledam šta smo bili i šta smo radili.“
Iako na svega stotinak strana, Yugoslav se ne čita brzo, traži pažnju, prisutnost, gušt, čak i čitanje naglas. Traži da i čitalac bude tu, s njima, u kafani Mornar dok jedu ćevape ili kod kuće čekaju da se sir u sendvičima dovoljno otopi i postane hrskav. Traži prisutnost kako bismo se nakačili na tu udicu i onda zaplovili pod Aninim kormilom. Nije mali broj ljudi od kojih sam čuo da su počinjali da čitaju ovaj roman, ali su odustajali. To je zato što je u Jugoslaviji vreme bilo sporije, kad se čita onda se čita, ne može na preskok ko danas. Vratiti fokus, dozvoliti sebi da čitaš s punom pažnjom, a onda čitati Aninu poeziju u ovom romanu. Jugoslavija je neku generaciju pre naše učila prisutnosti i trudu, isplatilo bi se svako ulaganje, dok danas neretko odustajemo jer nemamo vremena. Zato je Yugoslav za one koji će sipati čašu vina i potpuno se prepustiti ovoj lirici, Aninom glasu i visprenim zapažanjima.
„Što smo bivali stariji, sve češće smo pričali o svojim porodicama, kao da smo tu pronalazili neke kodove, neka objašnjenja za sve što smo danas.“
Yugoslav je roman o životu (i smrti kao jednom od njegovih elemenata), o detinjstvu, o zahvalnosti deteta za sve roditeljske lekcije, za ono što ostaje u nama i onda kad njih više nema. Yugoslav je roman probranih utisaka i zapažanja o nečemu što više nije opipljivo i vidljivo, ali postoji. O onome što nas je oblikovalo i što su naši koreni. Jedna devojčica veliča život oca, podsećajući nas da se neke stvari nikad ne mogu raspasti i da nikad ne mogu nestati. Yugoslav potcrtava snagu ljubavi i našeg boravka ovde. Koliko je samo nežnosti u svakom redu ove knjige! Hvala Ani na tome. Hvala joj što je podelila delić nepresušne ljubavi oca prema detetu, što nam je omogućila da osetimo i doživimo tu ljubav. Hvala u ime svih nas koji to nikad nismo imali.
„…mlad si dok imaš roditelje, to takođe govore ljudi, a ljudi vole da od svega naprave mudru sentencu za kraj, pa da srknu kafu.“
