Kažu da se čovek odmori kad umre. Koliko li sam puta to čula! Ne znam, tek sam došla na ovu stranu. Zapravo, danas ću.
Lepo su me obukli.
Imam onu svečanu zelenu košulju sa širokom, heklanom kragnom. To mi je još pokojna tetka donela iz Pariza. Nijednom je nisam nosila.
I pantalone su lepe.
Jedino mi nije jasno što su mi obuli cipele s potpeticom. Nije Milica nikad hodala na štiklama, pa ne mora ni na onom svetu! Ovo su damske štikle. Ma, beži!
Ne vidim lepo, al’stavili su mi dole i ćebence, neku kutijicu, verovatno s nakitom, prsluk, pa maramicu u džep…
E, eno ih i Borosane! To se Anči sigurno setila, da ima majka da se preobuje. Pile moje pametno! Pa ne ide da imam žuljeve tamo, stvarno!
Vala, svega imam!
Koliko li su se istrošili?! Samo nam je još ovo trebalo! Znam da pogrebno pokriva deo troškova, al’ opet…
Još će sad da dođe i kurta i murta, da se najede ko stoka. A ti, Janko, plaćaj! Ko te pita je l’imaš! Ne znam samo od čega…
Uf, zna li taj čovek uopšte gde smo pare sklonili?! Šta ću, od same sam sebe krila, a ne od njega. Mora u kući da bude za crne dane.
Čuju se već ljudi.
Ne mogu lepo da vidim.
Reklo bi se da nisam jedina danas.
Da, ipak ovi nisu kod mene. Kapela pored. Neki mlad momak. Mnogo sveta. A cveća tek!!! E, bože, bože! Ništa strašnije nego roditelj kad sahrani dete. Eto šta ti je život, jebem ga u dupe! Danas jesi, sutra nisi.
A ja jadna… Ko da sam se na boga kamenjem gađala. Radi, trči, rađaj, školuj decu, prinesi, donesi… I ništa mi to nije bilo teško, nego sudbina kad usere – a ona usere!
Ne znam kako će Janko i Ana s Milanom. Duša mi se cepa.
Dobra moja Ana, ceo život oko brata. Sad kad treba da izlazi i da se druži… A ono… Sve će mi sad na nju mučenu pasti. Ko će ako ne ona? Nema ko.
Šta će majka, nisam htela!
Nek je Janko zdrav, pa nek ide na teren dok može. Vajda je od svakog dinara.
Ana će sledeće da maturira, možda i posao nađe, pa da ima svoj dinar.
Ako sam nešto uradila, a to mi je porodica. Dobri su mi svo troje. Samo…
Milanče moj… Bojim se da se mnogo potresao. Za njega mi je ipak najgore. Molila sam da me bog poživi i to malo njegovih godinica budem tu, al’ne ide…
Kad se samo setim kako je Ana bila slatka kad je progovorila, pa pričala da joj bata ima automobilizam, umesto autizam.
Vidi, Ljilja pekarka!
Znači, uskoro će kod mene!
Vidiš ti to! Ljilja! E, pa stvarno neki ljudi znaju za red. E, duša moja, uvek mi je za Milana odvajala rešije pogačice.
E, Ljiljka, Ljiljka…
Čuvaj zdravlje dok ga imaš, ženo, šta da ti kažem…
Jaoj, ne, nemoj plakati.
E moja ti. Sve znam. Ajde…
Isplači se, olakšaj se, valja nekad i plakati, u stvari.
Da, da, sestro moja, svi ćemo mi ovde.
Znam, znam…
Ma otkud znam, ženo?!
A znam, znam…
Vrištala bih i ja, e moja ti…
Pusta sudbina, moja Ljiljka.
Okuplja se narod.
Eno ga i profesor Pera, pa Jovanovići, Štulcovi, Mira Petrić, Jovanka.
Au, što je Jovanka propala! Šta će, jadnica! Majku i brata sahranila u tri meseca…
Hoću, hoću, pozdraviću ih, ništa ti, sele, ne brini.
Milana mi obiđi ponekad.
A vidi one Košutiće!
E, vala mi niste trebali, jeb’o vas vaš red!
Nemoj posle u restoran da idu, samo će trošak da prave. Da su neki ljudi, pa da pomognu malo… Košta sve. Pa ne može ispod hiljadu evra kako okreneš.
Oni došli, pa i decu poveli. Aman, otkud se deca vode na groblje?! Nikad ih nisam volela, nego se Janko tako s celim komšilukom druži.
Nije Mica imala vremena da ispija kafe. A i vala su na note, gospoda, sigurno ne prde jedni pred drugima u kući, a takvima ne treba verovati.
Ma, ajde. Ne mogu glupostima da se zamaram.
Au, šta je naroda!!!
Nema ko nije došao Micu da isprati!
Pa, stvarno! Svaka im čast!
Doduše, lep je dan, al’nezgodno vreme. Ovi što rade su morali s posla da izađu.
Koliko cveća!!!
Idi, bre, troše se ljudi po ovoj skupoći…
Plaču svi, a vala bi i kamen zaplakao! Šta je Mica preturila preko vrata!
Sad će i ovi moji sigurno.
E, vala, to ne znam kako ću da izdržim!
