Marsel Sovažo, “Ostavite me (Komentar)”, s francuskog prevela Ivanka Pavlović, AED Studio, 2006.
Nema više izdavačke kuće AED Studio. Ne deluje da je veliki broj ljudi ovo primetio, već duže vreme nije bilo njihovih novih naslova, a stvari svakako nestaju. I ljudi nestaju. I ne bih o tome. Odnosno, ne bih o onome što mislim o tome. Dovoljno je tužno i bez mene.
A nestanak ove kuće mene jeste rastužio. Bio sam njihov čitalac godinama, činilo se da je to kuća koja računa na mene kao takvog: mahom visoki dvadeseti vek, veoma promišljen odabir naslova, delimično tipske korice, bez pretenzije prema knjižarskom vrištanju, tihe, pametne, onakve kakvo bi čitanje trebalo da bude. Mišima, Friš, Bernhard, Fauls, Kaneti, Lauri, dnevnici, reprinti knjiga bez kojih se, tvrdim, zaista ne može, stvari koje skoro svaki drugi izdavač izbegava jer deluju neisplativo… I tako, nikada u bilo kom od prednjih planova, s cenom koja je iskazivala poštovanje prema onom što se nalazi među koricama, bez marketinške agresije, namere da se dospe u centar pažnje, jer pristojan čovek ne želi da se nalazi tamo. Prava gospodska kuća, verovatno poslednja te vrste. Naklon i beskrajno poštovanje s moje strane – meni su poklonili mnoge sate koje niko drugi ne bi. Želeo, umeo, svejedno je.
Ovo, ipak, nije nekrolog pošto, znamo to, jel’te, rukopisi ne gore. Nije ovo ni posveta, u pravom smislu te reči. Ovo je pokazna vežba, kada je pomenuti izdavač u pitanju, i to je manje važno, oni koji je trebalo da znaju, znali su. Ovo je mišljenje o fenomenu na kakav ranije nisam nailazio, a nisam lenj kad je reč o knjigama. Među desetinama apartnih knjiga koje je AED Studio objavio, a samo takve je objavljivao, jedna je morala biti od drugih apartnija. Dama čije ime stoji na koricama zvala se Marsel Sovažo, njena knjiga, jedina koju je napisala, zove se Komentar. Ili, Ostavite me, uz napomenu da je tekst komentar. Ovo nije novo izdanje, 2006. godina mi danas izgleda kao neolitska prošlost. Knjiga je štampana u tek pet stotina primeraka. Ne znam da li se u okolini nalazi toliko njenih čitalaca. Bilo bi dobro da ih ima. Bilo bi baš dobro da je tako. Ili da uspem da pronađem još nekog. Komentar nije duži od pedesetak stranica. Tvrdim: tih pedesetak stranica predstavljaju neku vrstu totalne knjige. Ako je takva knjiga i dalje knjiga.
Marsel Sovažo bila je vršnjakinja Dušana Vasiljeva. Rođena 1900, svoj prekratki život završila je 1934. Ista bolest, oboje. Svoj prekratki život završila je u Davosu, na čarobnom bregu. To je književnost. Vasiljev je preminuo tačno deset godina pre nje. Sovažo je uspela da doživi objavljivanje svoje jedine knjige. Vasiljev nije sačekao. Žan Muton, direktor Francuskog instituta u Bukureštu, kao i onog u Stokholmu, bio je stariji od nje godinu dana. Živeo je do 1995, skoro čitav vek. Skoro čitav vek proveo je upinjući se da afirmiše i reafirmiše Komentar. To je književnost.
Komentar nije književnost. Tačka.
7.11.1930, Marsel Sovažo nalazi se u vozu za sanatorijum. Taj voz je smrt. Stići će četiri godine kasnije, ali on to jeste, to i ništa drugo. I ona to zna. Govorim o racionalnom. To je brz voz, nema bržeg. Stravično brz voz. U tom vozu, u svojoj smrti, Marsel Sovažo otvara pismo koje joj je poslao čovek s kojim je ostvarila najintimniju moguću emocionalnu vezu. Tako je ona mislila o tome. Pokazaće se da je mislila iz sebe. I osećala. Preteraću sad: Marsel Sovažo je mislila Anu Karenjinu. Voz Ane Karenjine (nema ih dva, isti je to voz), takođe je smrt. Kao što je primedba Ruskinje o ušima nesrećnog Karenjina smrt malograđanskog braka, poslednji komentar koji bi mogao da bude dat na tu temu. U tom pismu piše…, sećate se, grozomorna dečja pesmica koja je epitom ultrabanalnosti, ali to tamo piše. Zamišljeni i osećani savršeni sagovornik ne voli više. On se ženi, on odlazi, on otpušta i oni će ostati prijatelji. Komentar kojim Marsel Sovažo otpisuje nije drugo do komentar na užas.
Autor pisma, verenik ili ne, mogao bi da se zove Vronski. Mogao bi i da se ne zove kao što ne bi trebalo imenovati banalnost, nikada, ne bi joj trebalo povlađivati niti davati za pravo. Njegovo ne volim te više pismo je onoliko nisko koliko je to prosečna ljudskost, ono je bedno, nije ničemu. Ono ne može čak ni da ubije, ne može ni do toga da dobaci, zato što je voz u kom je pročitano smrt, smrt je ta koja štiti Marselu Sovažo od nove smrti. Nema novih smrti. Svakom dođe jedna. Vronski, Verenik ili Ko God, piše mrtvoj ženi pismo u kom piše da se njemu živi. On iskače iz njenog voza, ali evo ga, tu je, prijatelj, ona može da se osloni na njega. Gadno je to pismo, ljudska gadost, jedna od. Svi smo mi to pismo, često. Bezočni kukavičluk u gnusnim rečenicama, na prvu izgleda kako tako nešto ne može da ima svoj komentar, ne bi smelo da ga ima, zato što svaki pokušaj komentara na ovo iziskuje silaženje do mesta koja bi trebalo izbegavati po cenu života. Ali Verenik, koji se u pismu deklariše kao Novi Verenik, Tuđi Verenik, previđa da će komentar stići, pravo iz voza u koji je toliko želeo da ne uđe.
Kako mi je bilo hladno!
Zašto je ovaj voz pošao?
Tog voza.
I onda, dobrodošao u neželjenu večnost, Vereniče.
Komentar nije književnost. On je večnost.
Pol Klodel smatra da je nepristojno povezivati ovu knjigu s bilo kakvom književnom idejom.
Vronski, Verenik, kako to razumeti? Kao: živi mi se. Koji život, kakav? Nisi bio kadar ni da ubiješ nekog. Poslao si pismo u pakao. To je račundžija, ne čeka mu se da zatvore sanduk. Bežao bi, to je on. U živ brak. Tamo gde žene ne ulaze u vozove koji se zovu smrt. Okrenuo bi glavu od farova na lokomotivi i onda tog nema, ni žene nema, ni voza nema. To je čovek korodirao. Prošlosti ako bi moglo da nema. A to ne može. Neće mu biti dozvoljeno. Iz prošlosti će dobiti svoju večnost, koliko god mu ne bilo drago.
Marsel Sovažo ne piše iz mržnje. Ne osveta, ne bedastoća. Bila je to žena sposobna da zapiše vlastitu lucidnost. To je Komentar. I šta znači to, Ostavite me? Isprva zvuči kao: pa dobro, uradite to, ako ste takvi. To je: to ste vi. Svaka ova reč, svaka rečenica (jer vi nemate hrabrosti da delujete, ispostavljate rečenice da deluju umesto vas, vaše rečenice su vaša ispraznost), sve to je ništavno jer i vi ste, a meni to ne treba. Idite. Slobodno. E, tu je strahota. Kad malograđanski otpust naiđe na odgovor iz voza koji je smrt. Slobodno živite. Ja ću slobodno umreti. Vi nećete.
Ili, mnogo teže, Ostavite me na miru. Umirem. Imam važnija posla, slede neodložni susreti. Ko ste vi da umrete sa mnom? Ili za mnom? U ovom slučaju Ostavite me znači Odlazite upućeno onom koji je već otišao. Zapravo, nikada nije bio tu. Kao što Vronski nikada nije bio tu. To su konjanici deluzije. Nema ih, nikada ih nije bilo. Odlazite zato što nikada niste bili tu, to je obračun s letalnom dozom deluzije, naspram koje je svaka smrt divna smrt. Slobodno umreti. Bez deluzija. Komentar je priručnik za to.
Ili, Ostavite me, svi vi. Sovažo nikada ne bi ovo napisala. Njen tekst sačuvali su muškarci. Muton, pomenuo sam njega, čitav vek čuvar Komentara. Neki od njih sačuvali bi nju, da su mogli. Nju su u Davosu obilazili. Muton je doveo Šarla di Bosa tamo, prvog januara 1934, kako bi joj ovaj pročitao predgovor koji je napisao za njenu knjigu. Preduhitrili su smrt za šest dana. Da li je to pomislila, 6.1.1934. popodne, Ostavite me, svi vi?
Da, vrlo je kasno, upravo sam ugasila lampu da bih pustila u sobu svetlost noći.
Pedesetak stranica Komentara predstavljaju opštu istoriju pojma ljubavi. Ili je sam pojam dobio svoj konačni komentar. To nije književnost. To je tekst koji može biti isključivo rad duha, sveukupnog, izvanrednog duha sa svim njegovim emanacijama. Apsolutno usredsređen, bez zastranjivanja od kojih zavisi literatura, opsenjivanja, ma kakve fikcionalizacije. Koliko god da je bila bliska s nadrealistima, Sovažo je njihovo delovanje videla kao konstrukciju, beživotno, jalovo kretanje koje nema veze s njenim životom-umiranjem. Otud misao o čistoti koja se povlači gotovo po svim zapisima o Komentaru. On jeste najneposredniji moguć susret s čistotom koji sebi čitalačko biće može da priušti. Književnost nije čista. Književnost pati od nužde kalkulacije. Što je bolja, više se kalkulisalo, manipulisalo u jeziku, vagalo. Ovde toga nema.
Komentar nije književnost. On je isijavanje čistih pojmova. Trebalo bi da pojmovi imaju jednu stranu, razumsku. Njihov ključ je razum, naučili smo. Emocionalnost navodno ruši pojmovnu stabilnost. Netačno. Marsel Sovažo piše o saznanju (racionalnom i emocionalnom) da je svako prethodno saznanje (pre svega emocionalno) bilo netačno. Ovo je knjiga rekonstitucije. Napor je izvanljudski jer ne deluje jasno zašto verovati u rekonstituciju ako ste u vozu koji je smrt, a onda je apsurdno. A šta ako nema smrti? Ako to može? Kako to može? Šta ako je sve drugo prethodno umrlo ili mrtvorođeno? Verenik koji to nije ili jeste za drugog, pa to je mrtvorođeni Verenik, on, jednostavno, nije, nije bio, ničega nije bilo, kako onda konstatujemo smrt? Ostavite me, jer vi ste smrt, tako?
Čisti pojmovi: očajanje, razočaranje, beznadežnost, patnja, poniženje, usamljenost. Sovažo piše o njima u času kada ostaju bez reference, na momente izgleda kao da samo zvuče, njena knjiga je notna sveska pojmova za koje nije najjasnije odakle dolaze, ali je jasno da su oduvek bili tu, ona se suočila s opštim protokom emocionalne pojmovnosti, dosegla je svečovečansku razinu svega što oseća. Ona osluškuje glupavog rimskog stražara koji Hristu pripisuje zazivanje Ilije zato što ne razume, ne može da razume i nikada neće razumeti, jer Hristov jezik nije njegov jezik, kao što Verenik Vronski nije razumeo, i to što piše sebi piše i o sebi, pogrešno je, mogao je da prođe i bez toga ali bismo tada svi mi prošli bez Komentara, svi mi koji smo čitali, i to bi bilo pogrešnije od svega pogrešnog. Ne znam da li je On to uradio, pročitao njeno Pismo, njen Komentar, i ne znam kako se to preživljava, i ne interesuje me, jer njegovo lice je njuška banalnosti koja je smrt svih smrti.
A na kraju Komentara Marsel Sovažo piše kako je organizovan bal u sanatorijumu, a to je vreme koje nailazi nakon svake deluzije, pa i one o umiranju, jer da je takve bilo ne bi bilo knjige, i tu poslednju stranicu ona piše iz skoro pa delirijuma, kaže kako je lepo igrati!, kaže, kad se telo kreće u ritmu, diže se neki drugi život, kaže, igrati, to je najsrećniji životni ritam, igrati kad si mislio da toga više neće biti, to je zadobijena pobeda.
Komentar nije književnost. On je pobeda. Iako o svom igraču govori da će je koliko sutra zaboraviti, iako će ga poljubiti bez reči, Sovažo piše kao žena koja je dala sve od sebe, dala svu sebe, i zbog toga nema više reči, obavljeno je ono što je moralo da bude obavljeno, reči su prethodno postavljene u najbolje zamislive položaje, rečeno je, napisano je, sve je urađeno i sačuvano je dostojanstvo igre i nema Verenika na kraju, i nema pisma, ali ima igre, kao što ima plime i oseke, bilo je i biće, i uspostavljen je red stvari koji se nalazi negde daleko od reda teksta, ovaj ga tek potvrđuje, utvrđuje da može da se igra i da može da se igra do kraja. I iza kraja. I da tako mora.
A pre mesec dana u francuskoj štampi pojavila se fotografija. Na njoj su tri muškarca, stoje nad upečatljivom porodičnom grobnicom na vrhu starog, seoskog groblja. Lokalni gradonačelnik sa saradnicima, zasukali su rukave, tako piše, i uredili grob Marsele Sovažo. Ima nečeg mističnog na toj, naizgled ordinarnoj fotografiji. Tri muškarca, baš taj broj, njegovo dejstvo je magijsko, kao odnekud poslati, ništa na njihovim licima ne odaje podle porive političkog marketinga. Valjda tako ne bi moglo s njom, ne bi dozvolila. Autorka Komentara, jedne jedine knjige, one koja nije uporediva s drugim knjigama. Žene koja je odigrala svoj deo književnosti usred vlastite smrti.
Preuzeto s: Polja
