– U govnima smo!
– I meni se čini.
– Koliko vremena imamo?
– Do sutra.
– Kad sutra? Ujutro ili na večer?
– Ne znam, mogli bi ih pitati.
– Nemoj za sad ništa. Bolje je da pomisle da već radimo na tome.
– Pa i radimo.
– Kurac radimo. Znaš li ti šta je to? Pa nije to kilo mesa, jebote. Ili gajba pive. Šta će biti kad se sazna, šta onda? Lakše bi mi bilo da sam ja na njegovu mjestu nego ovako. Stalno neka sranja.
– A kakav je inače taj Roki, znaš li ga?
– Ma znam, kako ne znam. Nije loš, stvarno nije loš. Ali ponese ga nekad, jebiga, pa onda pravi pizdarije. I čim dođe sebi, k’o mali miš bude, žao mu. Znam ga ima deset godina.
– A od kada je kod tebe u satniji?
– Od početka! Dragovoljac!
– E jebiga!
– I ja kažem, ali nešto napraviti moramo.
– Pa gdje baš na njega naleti?
– Eto, hoće da bude.
Kratko je tišina zavladala, a onda obojica prasnuše u smijeh.
– Pa ovo nije istina. Da mi je netko pričao da je ovo moguće rekao bih mu da ne sere. I onda se dogodi baš ovdje. Kuku!
Petar zagrnu lijevi rukav maskirne uniforme pa pripali cigaretu. Pogleda u poručnika k’o da će mu nešto reći, ali ne reče ništa. Otpuhnu još dva dima kad u sobu uđe Ivan.
– Bog, ljudi!
– E, Ivane!
– Kako je?
– Sjedi pa ćeš čuti, kroz smjeh mu reče poručnik
– Šta je bilo?
– Tek će biti. Ovo nikad nisi čuo, kažem ti.
Ivan baci upitan pogled na dvojicu svojih suboraca. Bilo je nešto čudno i tajanstveno u njihovim izrazima lica, ali po ponašanju je znao da nitko nije poginu niti je nešto bilo u tom stilu. Nešto je drugo u pitanju.
– Aj zapali, ponudi ga Petar.
– Daj jednu.
– Oš pivu?
– Je li hladna?
– Jebiga, hoćeš li i leda u čašu, kroz smjeh opet uskoči poručnik, pa na terenu smo, ni struje nema, a ti bi leda.
– Nema veze, daj, žedan sam. Mokar sam cijeli od znoja. Šta je bilo, zašto ste zvali?
– Imamo jedan problem, reče Petar.
– Slušam, izbaci Ivan mokrim ustima od piva.
– Četnici nam zarobili čovjeka.
– Aupičkumaterinu. Kad? Kako nitko ništa nije javio?
– Sinoć, tek jutros javili.
– Pa nije bilo pucnjave niti borbe, šta se dogodilo?
– Nije se dogodilo ništa. Niti smo mi išli na njih, niti oni na nas. Ovdje smo već sedam dana i sve je mirno. Ne pucaju oni, ne pucamo mi. Milina!
– Pa šta bi?
– Imamo jednog dečka, Roki ga zovu. Nije Roki po izgledu, totalna suprotnost, zato ga tako i zovu. S uniformom i čizmama nema ni pedeset kila. Dobar dečko, nema govora, duša. I sinoć malo gradelali neko meso, opustili se ljudi, vidiš da je mirno. I izgleda da se napušio trave, zna on to ponekad. I valjda ga jamilo, opalilo ga dobro, i ne treba mu puno na one kile…I zamisli, budala se digne i ode k četnicima. Ovi njegovi mislili da je otiš’o spavati. Jok, on pravo na njih. Sreća pa nije trč’o, niti je pušku ponio. Samo nako otiš’o.
– Nemoj me jebati, tiho ispusti Ivan
– Živa istina. Sreća da je naletio na neke kojima se nije previše pucalo, a i on valjda bio malo usporen, zarobili ga bez ispaljenog metka.
– Šta ćemo sad? Zašto niste javili u zapovjedništvo?
– Prika, tek sad slijedi priča.
– Koja priča?
– Sve ovo što si čuo samo je uvod u ono što slijedi.
– Pucaj, šta je bilo.
– Jutros nas zvali preko motorole.
– ‘Ko?
– Četnici.
– Dobro, e. Šta vele?
– Kažu tako i tako, zarobili oni našeg i traže da razgovaraju s nekim našim zapovjednikom. Ja se odma’ javio, neki Miloš s druge strane. Ne’š vjerovati, ljubazan čojek vjerovati ne moreš.
– Šta Miloš hoće?
– Kaže Miloš da drže Rokija, da je zarobljen sinoć i da je dobro. Hoće nam ga vratiti, ali traži nekog s kim može dogovoriti uvjete razmjene.
– Kakve razmjene, pa nemamo mi nikog od njihovih kod nas.
– Znam da nemamo. Ustvari nije on rekao razmjene, mislim da je rekao otkup.
– Otkup?
– Ja, otkup!
– A šta bi oni za Rokija?
Kratka tišina sjede na sred sobe, a onda Petar nastavi.
– Kaže Miloš da su kod Rokija ‘nako napušenog našli kutiju trave. I kaže Miloš dalje da dugo bolju travu nije prob’o. Dobra, veli, ko kad je dobra. I traži kilo tak’e trave za Rokija.
– Aj ne seri!
– Ne serem. Stvarno četnik traži kilo trave. Ja mislim da su to neki jebivjetri čim oni traže travu, a ne nešto drugo.
Kratka tišina pa smjeh sve trojice oko stola.
– Holywood je go’ kurac šta je ovo, ubaci se poručnik
– Pa ne mogu vjerovati, nastavi Ivan.
– Ivane, zato smo te i zvali, nisam smio ovo u zapovjedništvo. Ako oni doznaju za ovo, ništa od otkupa, a Roki ostade tamo. ‘Ko zna šta će s njim onda biti. Nego sam tebe zvao da vidimo šta ćemo.
– Pa gdje ćemo naći travu? Ja o tome pojma nemam.
– E, tu i jest kvaka, ne znamo ni mi, dobaci poručnik.
– Znaš što, mislim da bi bilo pametno zvati Miloša. Nek on pita Rokija đe kupuje travu pa ćemo otići i nabaviti tu jebenu travu.
– Misliš da će Roki reći?
– Pa reći će, o njegovoj se guzici radi, ne o mojoj.
– Imamo problem.
– Kakav opet problem?
– Rekao je Miloš da ga ne zovemo, on će nas oko podne zvati.
– Zašto da ga ne zovemo?
– Ne znam, nije rek’o.
– Pa šta sad?
– Ništa, čekat ćemo podne. Valjda će se javiti do tada.
– Slušaj, prekosutra nam je smjena. Kako god, ovo se do tada mora riješiti. Bez Rokija ne smijemo doma, u zapovjedništvu ništa ne smiju znati, a trava se do sutra nabaviti mora kako znamo i umijemo.
– Slažem se. Naš je čovjek, kakav god je, naš je.
– Koliko je sad sati?
– 11.
– Tu ti ga je to. Možda nazove i prije dvanaest, njima nikad ne znaš.
– A je li išta još tražio osim te trave?
– Ne. Samo je rek’o da je svakako nabavimo ako hoćemo Rokija nazad.
– A šta mislite da ga priupitamo bi li on šta drugo osim trave? Ako je ne nađemo, eto frke. Zato mislim da mu ponudimo i neko drugo rješenje. A? Šta velite?
– Nije ta luda, nimalo? A šta bi mu mogli ponuditi kad svega imaju više od nas. Sila je to, samo izgleda da im je na travi zapelo.
Žustru priču prekide kvrčanje u motoroli.
– Alo, jel’ Petar?
– Jes, Petar je ovdje.
– Miloš ovdje.
– Miloše dobar dan. Kako je?
– Nije još dobar Petre, kako bi mog’o biti. A nije do mene, jel’ tako Petre?!
– Ne znam moj Miloše,ako ti veliš….
– Nisam baš tvoj, Petre, pomalo s time. Da sam ja tvoj možda bi drugačije pričali. Nego, ima li šta od onoga?
– Slušaj, Miloše, treb’o bi s Rokijem popričati.
– Što? Da vidiš je li živ? Ma živ je, ne brini oko toga. Bolje da se pobrineš oko onoga.
– Ma znam da je živ, ne brinem se. Nego…ne znam kako da ti kažem….ne znam ja gdje se ono nabavlja pa bih ga treb’o pitati.
– Šta gdje se nabavlja? Ono? Ne znate? Nije dobro, nije…nimalo.
– Miloše, bit će sve dobro, samo nam on malo treba pomoći. Lakše će ići.
– Slušaj, Petre, nemoj se sa mnom zajebavati. Svi ođe znaju ‘ko je kapetan Miloš i znaju da sa mnom nema zajebancije. Jesi li razumio?
– Ma razumijem, Miloše, sve, ali brate rođeni, samo tražim da mi Roki kaže gdje kupuje tu travurinu pa da završimo pos’o.
Tišina iz motorole razdirala je cijelu prostoriju, a onda su nakon otprilike pola minuta začuli samo kratko „javiću se“.
– Što ga ne upita za ono što smo pričali, zapita Ivan?
– Evo ne imadoh vremena. Čuo si i sam kako se pričalo, nisam kad ni imao pitati.
– Jest vala, priključi se poručnik. Ali kad se javi odmah ga moramo zaskočiti time.
– Alo!
– E!
– Miloš je ođe!
– Petar je!
– Evo ti onog tvog junaka.
– Alo, Roki je!
– Roki…
– Ja sam…šta trebate?
– Šta mi trebamo? Koju pičku materinu mi trebamo? Jesi li ti normalan?
– Ovdje rekli da me trebate.
– I nisu ti rekli zašto te trebamo?
– Nisu.
– Eee!
– Pitaj hoće li ti oni reći ili da ti mi kažemo!
– Čekaj!
Čekanje dugo k’o vječnost, šutnja ispunja prostoriju.
– Ej, začu se iz aparata.
– Petar je, reci!
– Slušaj…
– Slušam, samo više reci.
– Za onu travu…koju kapetan hoće…
– Ee…
– Imamo problem…
– Kakav sad problem?
– Teško mi je objasniti.
– Ako ti je teško objasniti, spremi se da ćeš tamo ostati.
– Ma znam, ali ipak je zajebano objasniti.
– Slušaj, razmisli šta ti je zajebanije-objašnjavati ili da te oni drže kod sebe. Ne znam šta su sve spremni učiniti zarobljenicima, rat je…pa eto!
– Dobro…slušaj…
– Slušam…reci kako možemo kupiti tu travu pa da završimo priču.
– Problem je što vi ne možete kupiti tu travu.
– Kako ne možemo?
– Ne možete.
– Pa ako moreš ti, valjda moremo i mi.
– Ne možete.
– Pa gdje je kupujueš, sunce ti blesavo? Reci više!
– Ovdje.
– Gdje ovdje?
– Na ovom terenu.
– Jebeš me, Roki!
– Ne jebem te, ozbiljno ti kažem.
– Kupuješ travu kod četnika?
– Aha. Nije baš kod četnika…jedan s kojim se znam od prije rata…nije u vojsci, miran i fin čovjek.
– Miran i fin? A drogu prodaje?
– Nije droga, trava je, nekako hladno izusti Rokijev glas iz aparata.
– Jebalomajku, procijedi poručnik.
– Šta sad, tiho izusti Petar…
– Pa reko sam vam…ne možete kupiti, mogu samo ja.
– Roki, nadam se da si ozbiljan!
– Petre, ozbiljan sam, itekako. Misliš da se meni stoji ovdje? Ali ti kažem kako stvari stoje. Samo ja mogu kupiti tu travu, to su moji uhodani kanali.
– Tvoji uhodani kanali? Pa čime se ti baviš? Ratom ili travom?
– Ovo je odavno, od prije rata
– I šta ćemo sad?
– Ne znam…pošaljite pare, a ja ću nazvati ovog moga…i riješena stvar.
– Kojeg tvoga?
– Cimbeta.
– Cimbeta? Ko je Cimbe, dragi Roki?
– Cimbe prodaje travu.
– Cimbe prodaje travu? Cimbe prodaje travu? Jebo te Cimbe, a ti njega. Uvalio si nas u govna samo tako. Daj mi Miloša!
– Miloš je.
– Jesi li ti čuo ovo?
– Jesam Petre.
– Šta ćemo!
– Da je moj ja bih ga ubio kad se vrati. Kakve budale vi kod sebe imate, niste normalni.
– A vi ste k’o bolji?
– Alo, ne vrjeđaj se, nisi u tak’oj situaciji!
– Izvini, kapetane…nisam namjerno, znaš kako se nekad lako omakne.
– Znam, pazi da se meni ne omakne, inače nećeš više vidjeti ovu svoju budalu.
– Šta ćemo Miloše?
– Čekaj!
– Čekam.
Napetost u sobi se rezala nožem kojih minut, a onda je opet zakreštala motorola
– E!
– E?
– Čujemo li se?
– Čujemo, Miloše.
– Nije Miloš, otiš’o je vani jer mu ju pun kurac svega…rek’o je da ja preuzmem.
– A koji si ti?
– Spasoje!
– Spasoje, spašavaj ako Boga znaš!
– Kaže Roki da je kilo trave pe’sto maraka.
– O sunce mu jebem!
– I tristo još za spavanje i hranu koju smo potrošili na njega od kad smo ga zarobili.
– Opet mu sunce jebem! Pa jel’ to vi na položaj dovozite hotel najviše klase? Je li jebo štogod za tu cijenu?
– Alo, ujo, ne seri, nisi u takvoj situaciji. Jebaćemo mi Rokija ako pare do večeras ne budu spremne.
– Pa čovječe gdje ću nabaviti osamsto maraka do noći? Nisam ja bankar, satnik sam.
– Šta si?
– Satnik.
– Koji je to kurac? Popravljaš satove?
– Ma jok…čekaj…to je k’o kapetan prve klase kod vas.
– Ooo, pa ti i naše činove znaš.
– Kako neću znati, godinu i pol sam u Raškoj služio JNA.
– U Raškoj služio??
– Da.
– Aj ne seri!
– Ne serem, stvarno.
– Kad si služio?
– Osamdesettreće.
– Ujo, opet me jebeš.
– Ne jebem te, istinu zborim.
– Koja si klasa bio?
– Septembarac.
– Septembarac?
– Da!
– Pa stvarno niđe veze.
– Zašto niđe veze?
– Pa i ja sam tad bio u Raškoj,ista klasa.
– Spasoje, sad ti mene jebeš
– Krenulo nas, ujo!
– Koja si četa bio, Petre?
– Druga.
– Čekaj malo!
Petar gleda Ivana, Ivan žmirka na njih obojicu, poručnik otvara pivo, nategnuta situacija k’o što se bilo što može nategnuti…
– Eee!
– E?
– Izvini Petre, malo sam rakije moro potegnuti!
– Neka, treba ponekad…
– Malo me sve ovo izbacuje iz ravnoteže…i ja sam bio druga četa.
– Spasoje, ja rakije nemam, ali bih isto malo potego…
– Koji si vod bio, crni Petre?
– Prvi.
– Prvi? Protudiverzanti?
– Da, kod Čame!
– Ja sam bio drugi vod.
– Kod Huskića?
– Baš kod njega.
– Vama je lakše bilo, nije vas gonio k’o Čamo nas.
– A jes’ vas gonio, sjećam se ko da je jučer bilo.
– Sjetio sam ga se i ja bar pe’sto puta!
– Ali ni nama lako nije bilo!
– Nikom tamo lako nije bilo!
– Sjećaš li se Merčeza?
– Šta sjećam li se, dabogda ga nestalo s ove zemlje. Na gore se brdo nisam popeo u životu. Dok sam živ pamtit ću ga.
– I ja.
– Krv smo tamo pišali, svi, bez izuzetka.
– Jesmo, Petre. E, ovaj tvoj hoće nešto da te pita.
– Nek’ sačeka malo reci mu…da ne zaboravim, a jesi li ti bio kad smo se ono potukli u gostioni u Raškoj, pa kad nas je vojna policija pokupila? Nas dvadesetak protiv domaćih.
– Zar si i ti bio tamo?
– Jašta!
– Aaa, pa sad bih te zagrlio
– Spasoje ti si kralj, haha…majkuimjebem nikad neću prežaliti što ih nismo do kraja iscipelarili
– Ni ja, ali sad je kasno.
– Eee…kasno…a šta si rek’o, Roki bi nešto pito!?
– Bi!
– Daj ga! Roki?
– Satniče…hoće li biti što od tih para?
– Jebi se…vidiš da s čo’ekom pričam ne prekidaj!
– Oprosti, samo sam priupito!
– Daj Spasoja! Spasoje…
– E?
– Da smo neđe na drugom mjestu sad bi se o svemu ispričali.
– Vjeruj mi da bi…ali sad smo tu đe smo pa se ne more.
– Ne more, ne more…nego šta ćemo s Rokijem?
– A stvar je jasna…osamsto marona i eto vam ga, a on će reći kapetanu đe ima nabaviti trave pa nek kapetan kupuje za marone.
– Spasoje, de ljudino reci…ima li kakvog popusta?
– A jebiga sad…dovodiš me u gadnu situaciju!
– Pitam, nemoj se ti ljutiti!
– Ma ne ljutim se, ali naredba je naredba…znaš kako je to u vojsci!
– Znam, ne trebaš mi spominjati…ali isto red je pitati.
– Jes’ vala, a vidim od reda si.
– Ako si išta vidio, to si dobro vidio…more li bez onog hotela, spavanje i hrana gratis pa da se k’o ljudi dogovorimo?
– Ne znam…treb’o bi kapetana pitati.
– Nu, aj pitaj, živ bio…
– Eeeee, što se raspričah s tobom pa me u govna uvali odmah…
– Nisam, vjere mi, samo ljudski pitam…Nego da te još nešto upitam…šta će kapetan s tolikom travom? Puno je to, treba moći prodati.
– Puno je i ljudstva, Petre, puno! Nije lako biti ovdje. Treba malo i vojsku razveseliti.
– Nemoj zajebavati! To za vojsku?
– A jebi ga…znaš i sam kako stvari stoje. A nakupilo se svega u ljudima. Tako je i kod vas, nemojmo se lagati.
– Nije da nije…
– Bolje dati ljudima da zapale koju nego se probuditi bez pola vojske. A i svega drugog nije na bacanje…kriza u svemu. Samo da znaš, Rokija ćemo isto malo protisnuti da nam kaže gdje kupuje travu. Nužda, Petre!
– Eee…rat je! Isto nemojte puno! Aj nazovi čim budeš što znao pa da riješimo ovo!
– Aj nazvat ću kasnije…dok kapetana pitam…
– Aj, živ bio, pitaj!
– Petre, ovo je trebalo snimati, dobaci poručnik.
– Razgovor?
– Da, ovo je za film snimati, grohotom se nasmijaše svi.
– Jebiga, potrefilo tako…’ko je znao da je tamo neki Spasoje s kojim sam vojsku služio?
– I bilo vam jebeno tamo? Zapita Ivan.
– Jebeno do jaja moj Ivane, ali naučio se svašta što sad koristi.
– Neka, nek’ si se i ti ponekad oznojio…
– Nema nam druge nego čekati. Ali od kud marke nabaviti, irudati, zabrinuti izraz Ivanova lica govorio je više od riječi.
– Jebi ti mene ako i ja znam. To je šest mjesečnih plaća, brajo moj. Oklen?
– Da pitamo u ljudi? Ima nas tridesetak ovdje, možda bi mogli skupiti. A doma daleko ići, nema se kad. Šta mislite? Oprezno najavi poručnik.
– Pokušaj pajdo, ali čisto sumnjam.
– Jebote, ti tražiš popust, a ni za glavnicu nemaš. Palo mi je na pamet da im uvalimo neku travurinu pa nek’ se jebu s njom. K’o da će odmah skontati. Pe’sto maraka je pe’sto maraka, nije lako to izmusti.
– Jes, para je to, ali trebamo vadit tog krkana, naš je, jebo se on…
Taman kad je i Ivan namjeravao dati neki svoj prijedlog, zakvrči motorola na stolu.
– Čujemo li se, Spasoje ovdje?!
– Eee, Spasoje!
– Slušaj, vako stvari stoje…
– Slušam moj Spasoje!
– Kapetan kaže da vam je zamjenuo travu za marke, ali popusta nema. Toliko je koliko je i kapak. Nervozan je k’o pašče od jučer.
– Kapak,veliš?
– Kapak!
– Uh!
– Do sutra ujutro!
– Dobro, a gdje i kako ćemo to odraditi?
– Ne znam…ni gdje ni kako…trebam kapetana pitati.
– A što ti je kapetan nervozan?
– Nervozni smo svi, jebu nas svi, vi otuda a naši oduda!
– Razumijem Spasoje da vas mi jebemo kao i vi nas, rat je, ali zašto vas vaši jebu?
– Ne mogu o tome ovako…preko motorole.
– Spasoje, ako možemo nešto da uradimo da ne budete tako nervozni, evo tu smo…samo da ovo završi s Rokijem dobro…možemo li kako pomoći?
– Ne znam….ne znam smijem li reći ovako!
– Ako možeš reci…vidim da ste s Rokijem dobro postupali, odužit ćemo se ako možemo.
– Petre, nezadovoljstvo je veliko ovdje. Ne znam zašto, ali hranu nam nisu dostavili već dva dana. Kažu u komandi da se pokvario kamion, a daleko su za dostavljati pješke. Znam da nas lažu, ali ne mogu ništa napraviti. Nedavno se kapetan zakačio s majorom pa nas sad sve prcaju. K’o jači taj tlači, Petre. Nema više skoro ni konzervi, samo ono što se baca kad ostalog ima. Ljudi su nam nervozni…na ovom brdu nemaš šta ubiti pa da se makar to ispeče…Niđe krmeta da naleti ili zalutala ovca…vode imamo ali slabi smo s hranom…Da ne bi bilo zabune, Petre, municije imamo, ali nju ne možemo jesti.
– Nema zabune, Spasoje, nema!
Poručnik najedanput poče mahati Petru gestikulirajući da prekine razgovor na kratko
– Spasoje…Spasoje…aj sačekaj malo molim te!
– Šta je?
– Ništa samo sačekaj minut!
Isključi motorolu i raširenih očiju zapita poručnika:
– Šta je?
– Slušaj, imam rješenje.
– Za šta?
– Za marke!
– Od kud ti to sad pade na pamet?
– Palo mi, jebi ga, palo, samo slušaj…
– Aj, reci
– Naša dvojica jučer našli dvoje fine teladi tu u brdu. Lutala brdom pa nabasala na ove naše. Doveli ih i svezali iza one kuće u selu. Šta misliš da im damo telad za Rokija? Nek’ kolju i jedu. Vidiš da nemaju šta jesti. Mi ionako nismo prijavili da smo našli telad.
Svi se zagledaše i zašutješe na kratko…
– Šta ako pomisle da ih zajebajemo?
– A šta možemo? S ovim nemamo što izgubiti. Pitaj tog Spasoja, vidiš da ćete uskoro i prijatelji postati. Aj!
– Spasoje…alo, Spasoje..
– Spasoje ovdje
– Petar je…oprosti što sam ‘nako prekino…viša sila…Nego…da te nešto pitam!
– Pitaj!
– Baš tako gadno kod vas? Mislim, nemate za jesti i to…
– Jes’ vala…istinu ti rekoh!
– Mogu li te još nešto priupitati, oprezno izusti Petar?
– Pitaj…ionako pričamo i pitamo jedan drugog!
– A šta misliš da mi vama damo tele? Dva zapravo teleta da vam damo za Rokija. Pa eto vam koljite i jedite kako vam volja.
– To ti mene sad malo provociraš, jel’?
– Nisam, Spasoje, stvarno nisam…ljudski te pitam. Nemate šta jesti, pa, evo…pade mi na pamet. Telad su fina i zdrava, fino bi vam poslužila.
– Znači, ti hoćeš da nama daš dva teleta za jedno vaše tele?
– Eto, ako ti tako kažeš, onda je tako!
– Petre, budi uz motorolu, zvaću te!
– Bit ću, ne brini ti ništa!
Veza se prekinu, a soba se napuni nekom pozitivnom energijom.
– Jeb’te vi mene ako ovo ne uspije, veselo izusti Petar.
– Uspjet će, uspjeti, doda poručnik.
– Kako si se samo teladi sjetio, haha?
– Ma srećom spomenu Spasoje da nemaju šta jesti, odmah mi sinulo. Ej, ako ovo uspije, Roki ima da nam svima tele ispeče kad se kući vratimo. Jebat ću mu znanje.
– I džoint svima da vidimo šta je to hahaa!
Zvuk motorole prekide veselje i svi istog trena postadoše napeti.
– Alo, Spasoje ovdje!
– E, Spasoje?
– Slušaj!
– Slušam.
– Gdje su ta telad?
– Tu su kod nas.
– A gdje ste vi točno?
– Ovaj, Spasoje, ne bih ti smio otkriti točnu lokaciju.
– Petre, ne seri više nego trebaš. Vidiš da smo u govnima i vi i mi. Reci gdje ste pa da se dogovorimo gdje ćemo se naći da razmijenimo ovu telad!
– Gdje ste uhvatili Rokija?
– Čekaj…uhvatili su ga u podnožju Velike gomile
– Ispod Velike gomile? Jebo mater, dobro je popješačio nako napušen.
– Jeste li vi blizu te gomile?
– ‘Nako.
– Koliko vam treba do tamo?
– Pola sata otprilike.
– Kad onda možete tamo biti? I telad…
– More li oko tri?
– More
– Čekaj…kako ćemo to obaviti? Nemoj da bude sranja!
– Sranja s naše strane neće biti
– Neće ni s naše!
– Mi ćemo dovesti Rokija, bit će nas šestorica…nek’ vas bude najviše toliko!
– Ok, šestorica i dva teleta!
-Ima tamo ona mala čistina, pa ćemo tamo da se vidimo.
– Nećemo se vidjeti, ja moram biti ovdje!
– Kako ćemo onda onu rakiju popiti?
– Prvo ćemo telad odraditi, a za rakiju će biti vremena.
– Pošteno!
– Onda…u tri…reci ljudima da ne budu nervozni…stiže im večera.
– Hoću…ej…još da upitam…kakvi ste s cigarama?
– Kojim, duhanskim ili travnatim hahaa?
– Ma duhanskim…jebo travu.
– Jebo travu, ali da ne bi trave ne bi ni vama večere bilo.
– Što jest – jest.
– Aj, bit će nešto i od toga…koja kutija…I slušaj…sad nemojte Rokija pritiskati kad smo telad dogovorili za telad. Travu nećete kupovati pa nije potreba…
– Eee…dogovoreno!
Smrkavalo se kad se Roki pobjedonosno pojavio ispod zida gdje su sinoć gradelali. Zavuče ruku u čizmu i veselo reče:
– Kad je sve ovako dobro završilo, u to ime mogli bi zamotati jednu.
Šibica kresnu u desnoj ruci, a gusti dim iz široko otvorenih usta zaputi se prema prvom sumraku.
