U moju kuću dolaze slomljeni ljudi. Dolaze spavati. Ponekad je u pitanju samo jedna noć, kao mali poremećaj u godini, a nekad nekoliko noći i dana. Imam dvije deke od velura, ljubičastu i plavu, njima ih pokrivam, sve malo preko uha. Kod mene tako dođe žena koju je ostavila druga žena, a do tad su po čitave dane gledale jedna u drugu. Ostavljena žena mi kaže:
– Ne mogu kuhati bez nje, ne mogu na lungomare bez nje, ne mogu.
Ja je pokrijem malo preko uha pa kažem:
– Ma hajde.
Gledam je kako spava kose skupljene u punđu, to je pepeljasta kosa kojoj povremeno treba malo njege. Mora se ohladiti glava, ponavljam, kao da je u pitanju vrući puding, padela puna vrućeg pudinga koju treba staviti vani na zimu, na prozor.
Kada kuham slomljenim ljudima, kuham im juhu od buče, kuham im takve stvari – kašaste, bez grudica. Ili, ako mi se da, napravim lazanje. Ako ne, ima jogurta, sira i salame, kruha, Bobi štapića. Suhih ribica.
Ova žena je predana ljubavnica, ona kaže: Sve ili ništa. Zato bi sad ovo sve, a ništa, htjela prespavati.
Kod mene dođe i druga žena. Prvo pita malo rakije. Ja joj natočim iako mi se to ne sviđa. Ali i ona mora spavati. Jer kad spava onda joj ne fali ni novac ni zagrljaj.
– Ja ću samo malo, ali da bude san u komadu, a onda ću ustati i tražiti posao – kaže. Primaju li dinare u snu? – pita.
Dok ona pohodi drugi svijet, svijet strunjača, ja perem suđe, prostirem veš, metem kuću, koliko nam je samo kože palo na police i figurice, mislim dok kava teče po štednjaku kao lava, mislim i čistim pa gledam u daleko more, gledam u blisku nju. Gledam te opuštene obrve, crnu kosu i bijele bijele ruke. Kao Snjeguljica je, ali leži na trbuhu, ima krivudav nos i kratku kosu. Njezino dijete je, pak, kod oca, zbrinuto.
Ovdje ima svakakvih dana, ponekad nebo izgleda kao dan velikih valova, ponekad kao da njime plove crni cepelini, a yjotish horoskop kaže kako je ovo teška godina, mnogi će gubiti žaoke, razbiti guzice, velike su prekretnice, skretnice, pruge, retrogradne petlje, zaljubljenost zbog kakve se pada razred, čitava godina.
– Pao sam razred – kaže mi moj maslinasti prijatelj. Njegove su oči velike i smeđe, a kapci roza boje jer nije spavao već četiri noći.
– Pomozi mi da zaspim. Inače neće biti dobro.
Njegov stan se truni, rasipa u mrvice, kao sasušeni parmezan. A zašto ne spava već četiri noći? Ne spava zbog svega. Jer kad sve navali, znamo šta to znači. I ta bol je suha i oštra kao sunčeva opeklina. Jer i ako joj kaže odjebi, onda to odjebi naraste u veliko žuto oko koje netremice gleda.
Zato ja izvadim plavu deku pa kažem:
– Digni ruke u zrak, ja ću te upucati, a ti se pravi mrtav sve do jutra.
Ujutro ga pitam je li popio tabletu za spavanje. Kaže da je morao jer sam glasno hrkala.
I on pripada ovom plemenu koje ne zna ništa na pola. Zato tako žudi za snom.
Nekad im ispričam priču o tome kako se moj pas razbolio kada je kao mali prvi put ušao u ovu kuću. Veterinar je rekao da mu nije ništa, da se samo prehladio od nagle životne promjene.
Ponekad pomislim tako, dok mi slomljeni ljudi leže u kući, kako nitko ne zna da sam i ja nedavno pala razred. Više nije važno ni kako. Da sam trčala i molila da me puste da prođem, ali ne ide to tako. I nema veze s pameću. Ne pod ovakvom konstelacijom, sve s rogovima i precizno. Više nije važno ni kako ni zašto, jer ova košnica je isto tajna koja se može samo nagađati i ako netko nepozvan pogodi u nju nenaspavanu, ona će se pregrijati do stupnja ubojstva. Zato često prizivam san bez snova, takav je i meni i njima najbolji. To kako paun leti, to zamišljam. Njegov trbuh je okrugao i mekan, rep skupljena lepeza, šljokice padaju s njegovih krila ravno u moj nos. Maše i sporo nestaje negdje sam i velik. Dolaze valovi, valjaju se sporo kao daleki tsunamiji, u mojoj kući svi dižemo ruke u zrak dok sneni izgovaramo: Predajem se, predajem se, predajem se.
