VEST NA DAN
spavam nedovoljno
zatvaram prozore, navlačim zavese
puštam prolaznike da se pitaju
da li je to zbog vrućine ili žalosti
na lepljivoj posteljini mi leže bele ruke pune mladeža
verovatno je neki od njih opasan po život i treba ga ukloniti
prljava reka izbacuje stvari davno mrtvih ljudi
uplašeno čitam samo loše vesti
tražim te pod tuđim inicijalima tragično nastradalih
iz dna mog stomaka prekorno me podsećaš
da se i nad njima iskreno sažalim
DALJINE
posmatram je
ima beleg na levoj ruci sa unutrašnje strane nadlaktice
nekada je bio guste braon boje
kao čokoladno mleko koje i danas rado pije
ili kao onaj jedan usamljeni pramen kose na tankom vratu
nad kojim su frizerke toliko coktale jezicima
često gleda u taj beleg kako bledi
zamišlja da ima brata
starijeg ili mlađeg, nebitno
da mu stopala budu prljavi od trčanja po šljunku
dok pravi društvo ocu pecarošu sa kojim se ona ne slaže
samo što se pecanje dešava u tišini dok reka svetluca
i što otac nije želeo više dece
i sa njenog krštenja je jedva čekao da pobegne
imao je neka preča posla
tera je od sebe, planira joj bolji život
svako veče odlazi ljut na spavanje
i sanja kako će ona zauvek uz njega da ostane
NEBODER
imam 29 godina i plašim se mraka
izbegavam zgrade sa puno spratova
u kojima se iznenada ugasi svetlo
čujem crve kako nagrizaju te građanske živote
u tom mraku mogu biti bilo koja devojka
jedina stvar koja me još više zastrašuje je
da sam ni po čemu posebna
ona živi u prizemlju
ima isti otirač za noge
isti raspored soba u stanu
isti kanal stalno pušten na televiziji
kao i ovi iznad nje
kada budeš u gradu, svrati
svratiću
ODLOMAK
nerado idem kod lekara
da proverim preteću arteriju u mom komplikovanom srcu
nerado idem na venčanja
da mladencima poželim svu sreću ovog sveta
nesposobna za bilo kakav razgovor
primam samo goste koji znaju kada je vreme da se pođe kući
ti maštaš da bi sa mnom mogao imati
dete idealnog genetskog nasleđa
ne znaš da se moj majčinski instikt uplašio i pobegao
pre nego što je rečenica sada si žena dobila na značaju
daleko od nas neko stidljivo plače
kada prvi put ugleda krotko more
BLIC
zurim u stari portret iz vojske
ne znam da li je dobar izbor
taj nepoznati daleki čovek u pohabanom koloritu
još uvek nemam sliku u slučaju nužde
kada bi me neko kidnapovao
mada se ovde takve stvari ne događaju
kada bih spakovala samo oblo izlazeće sunce
i otišla da se suočim sa već unapred zapisanom sudbinom
nema me ni u novčanicima u posebnoj pregradi
ne pokazuju me komšinicama, prodavačicama na pijaci
pala sam na dno tih ženskih torbi i udobno mi je tamo
bio je dosta lepši u prirodi
čujem prigušene glasove iza sebe
dok me njegova poslednja crta lica neprimetno napušta
