Noga na južnom zidu je Markova, njom potiskuje zid. Zid je pun, sunce je kod treće pločice, sporo dospeva do treće, posle dobija na ubrzanju, prelazi i preko Markove noge, ali to tek za dva-tri sata. Kad sunca nema, svetlost lišena rubova dotiče se pločica. Nedokučivo je otkud dolazi i kako se pomiče, i Markova noga tad već nije na zidu, kao ni kad pada kiša. Gore su glicinije, nekad je na levoj strani rasla vinova loza. Terasa nije visoka, i ako bi neko hteo da provali u kuću, popeo bi se na ivicu, i dok bi se pomerao po njoj bio bi sve više i više, budući da se svet pod njim strovaljuje, i na kraju bi preskočio zid terase.
Marku donose kafu na poslužavniku s intarzijama vema svetlih cvetova, ručke su takođe drvene. Mark smatra da je poslužavnik prevelik. Preko poslužavnika je prostrt milje, milje štrči preko ivice; naspram Marka štrči više nego s njegove strane. Milje je jedina stvar iz tridesetih godina, ograda je starija, pločice su starije, bambusi su stariji, mnogo stariji.
Odnose poslužavnik, Mark nije stavio slatku pavlaku u kafu, pavlaka je još u činijici, kašičica je položena nasumice, biće da ju je oslonio o činijicu pa je skliznula dok su odnosili poslužavnik. Mark pije slatku kafu, Mark ne voli gorku. Poslužavnik prolazi kroz vrata i izlazi na verandu, vrata se otvaraju i nastavlja u hodnik. Kroz sobu u hodnik. Markova noga leži sad na podnim pločicama, ne na zidu, pletena naslonjača za ljuljanje dotrajava, zid se prlja. Markova noga je sad na pločicama. Prekriva tri pločice, jednu celu sive boje, još pola sive i pola crne, ili pak sivu u celini i crnu u celini, uz to malene delove okolnih pločica, te se
dotiče ukupno osam pločica.
Talasi su bili toliko snažni da su dopirali do terase, Mark nikad nije doživeo tako nešto i jedva je mogao da
poveruje svojim očima, jer ga dobrih sedamdeset-osam-deset metara deli od obale, u međuprostoru je i visoko drveće, borovi i bambusi, a udno dvorišta prolazi promenada koja se proteže niz obalu. Od prednjeg dela kuće do mora ima nekih sto dvadeset do sto pedeset metara, moraš najpre da izađeš napolje, na ulicu, pa onda skreneš nalevo žutom popločanom stazom duž ograde, pa još jednom levo, ka moru. Do promenade je trideset pet dugačkih stepenika. To je, zapravo, staza, stepenik je tek na svaka dva metra. Cement na stepenici je naprsao, ali stvar je popravljena, mahovina obrasta ivice, na vrhu je plitak jarak za vodu nadošlu u oluji, koji je preko staze prekriven cementnom pločom. Odatle se proteže duga pukotina koja seže do četvrtog stepenika, bambusi su s obe strane, a na levoj, to jest u dvorištu Markovih, raste i agava. Isti taj cement je i na grobnici koja je provizorno napravljena tokom prve decenije dvadesetog veka, isti cement je i na spomeniku palim borcima, na obližnjem putu, koji je takođe iz prve decenije. Dvadesetih godina pravljen je na drugačiji način, glatkiji je, svetlije siv, a svetlost koja iz njega izbija više je park nego grad. Ostatak puta oronuo je još više, gdegde raste mahovina, tu i tamo proviri ugažena smeđa zemlja, ovde iglice, koje se ne primećuju na cementu, upadaju u oči, a potpise prstima u cementu teže je primetiti od mahovine.
Marka do mora puštaju svega jednom dnevno. U društvu Ana Marije, koja sedne na obalu, bojažljivo zasuče suknju i spusti noge u vodu.1 Marku nije milo što to čini, stid ga je u njeno ime, ta ne ide se na plažu u crnim cipelama. Ana Marija večito viče: „Na obalu, na obalu!“
U moru ima morskih pasa. Ana Marija se plaši da se Marku nešto ne desi. Ponekad Mark pliva do statue, mirno pliva duž obale dok Ana Marija hoda uzduž, pa malo sedne, pa opet ustane i korača, Ana Marija hoda brže nego što Mark pliva. Staza se pruža pravo, a u moru su stene. Dvadeset metara iza statue Mark izlazi iz vode i sve se sliva s njega, statua je od cementa, s gvozdenim oreolom, a na oreolu je kamenje plave boje; Ana Marija pruža Marku bademantil, Mark odbija, i Ana Marija negoduje. Bademantil je siv, visi s Marka i vuče se po zemlji. Mark dobro zna da mora da se presvuče, Ana Marija mu pruža druge kupaće gaće. Te kupaće gaće Mark ne voli. Mark je pogrešio, trebalo je da pliva u onim od pre, kako bi mogao da se vrati kući u ovim što ima na sebi. Ove što ima na sebi su teget, ali to nije razlog što su Marku drage, premda Mark voli tamnoplavu boju, i u njima je Mark zbilja Mark; jer kad si gotovo nag, opasno je na sebi imati nešto što ne priliči tvom telu, što može da te prereže i da te usmrti. Druge kupaće gaće su karo, crveno-zelene, na ivicama zategnute lastišom, šlampave i predugačke, odseku ti čitavu polutku tela. Od prsa pa sve do kolena, Marka naprosto nema, propao je, a glava kao da ju je telo ukralo nekom ko više vredi. Mark dodirne rukom glavu i ruka mu istog trena otpada, i Mark dobro zna da će se osušiti. Ana Marija to ne zna i ne može znati, na Marija ima predebele noge i Mark zato ne sme da je pusti preblizu, ni u predsoblje predsoblja ne sme da je pusti, iako se ona uvek moli za Markovo zdravlje, a za Božić, kad je pozovu, donese poklon za Marka, i na cedulji piše: „Ovo je poklon za gospodina Marka“.
Kuća Markova, Tomaž Šalamun, LOM, Beograd, 2021.
