Glad
Iako je napolju leto, njemu je u stanu zima, matorom pederu. Hladnoća se skorila u prstenovima oko njegovih pilećih koščica, kao mast na ohlađenoj supi.
Samosažaljivo zabija nos u rukav koji miriše na pokislo perje.
Vonja na podrum. Na mačiju pišaćku.
Usran leš, kaže u sebi.
Primičući se kraju, misli Artur, putanja života zaokružujuje se kao daska toaleta sa sve rupom u sredini, kroz koju će neki šaljivdžija ustiju punih ushićenog stenjanja ispustiti svoj mali komad smrdljivog zadovoljstva.
Artur nije njegovo pravo ime, to je konspirativni nadimak koji je sebi nadenuo. U podzemlju, svako ima jedno takvo kodno ime.
—
Iz kuće ga isteruje obećanje toplote.
Ulicom kulja sunčeva svetlost nezaustavljivo kao reka.
Kreće se kroz nju škriputavo, šklopocija prekrivena rđom i ptičijim izmetom.
Starost je, misli Artur, bolest. Obeležavajući te svojim kužnim prstom, izdvaja te iz sveta živih, postavlja između tebe i okoline nevidljive, nepremostive zidove, tako da postaješ neprimetan i nedodirljiv.
Skvrčen smrdljiv sir.
Samoća, naime, smrdi kao zagnojena rana.
U Koreji, obavestio se u jučerašnjim novinama, mnogi starci završe život na ulici, u krajnjoj bedi i siromaštvu. Glavni razlog za to je praktično nepostojeći penzijski sistem. Ljudi samleveni višedecenijskom upotrebom završavaju na đubrištu, kao odbačeni potrošni delovi. Sistemsku nepravdu zdušno potpomažu članovi porodice: starce iz stanova iseljavaju deca i unuci grabeći životni prostor za sebe, ili im uskraćuju svaki kontakt, prepuštajući ih tihom izdisanju u samoći i izolaciji njihovih ćumeza.
Prepušteni sebi, piše dalje u tom članku, ovi starci se okupljaju u čopore, kao psi lutalice. Žive na ulici, po haustorima, parkovima i podzemnim prolazima, provodeći vreme u besposličarenju, prošnji, sitnim krađama i drugim oblicima asocijalnog ponašanja, larmajući i kavžeći se, opijajući se jeftinim alkoholom. Pojedini se odaju prostituciji, i Arturu se u pamet naročito urezuje detalj iz izveštaja o tome kako ostarele prostitutke često sa sobom nose prljave špriceve pune nekakvog preparata koji ubrizgan u muški ud izaziva erekciju i omogućava snošaj, pa tako i zaradu. Nepotrebno je pomenuti da pristojni sugrađani u velikom luku zaobilaze ovakve grupe, prestrašeni od moguće eskalacije nasilja.
Zgađen bljutavom nemoći u kojoj dotrajava kao umorna životinja, pun prezira za sopstvenu poslušnost, Arturu je žao što ovde nema sličnih pojava staračke jarosti. Voleo bi da se priključi jednoj takvoj grupi koja bi preuzela ulice i sejala strah, koja bi činom šokantnog nasilja, udarcem, ugrizom, psovkom, ritanjem mogla da ugasi glupi i osioni smešak na umivenim licima mlađih sugrađana, samouverenih i ubeđenih da im pripada čitav svet. Kao u žrtvenom ritualu, zamišlja Artur, iz rasporenih grudnih koševa prolaznika on vadi mlada crvena srca koja još uvek pumpaju krv i zatim ih živa, drhtava proždire. Onda se, kao opaka grabljivica, obrušava na telo i u rupu gde je bilo srce zariva svoj starački čvornovati ud, rijući po mesu krvavim natečenim žezlom.
Artur, apostol apokalipse!
Od zamišljenog prizora razgolićenog, klonulog i upotrebljenog tela, belog, potrošenog i žrtvovanog, krenu mu slina na usta, a u donjem stomaku oseti kako ključa tama, usijavajući se.
Odsutan, zakači nogu za tramvajske šine, ali uspe povrati ravnotežu.
Odmahne rukom, s gađenjem. Krenuće u prirodu, odluči, da strese prašinu sa sebe.
Šinom koja ga je saplela nailazi tramvaj koji će ga odvesti na kraj grada.
U šumu.
—
Smaragdna i puna rupa šuma je, pevuši.
Dok šeta, zamišlja kako gura prste u tople šumske otvore, pune meke truleži.
Zlatna gnjecavost. Med. Miris bare u kojoj se batrgaju mesnati punoglavci.
Šuma raste iz sebe, u spratovima, novi sloj izbija iz onog donjeg, prekrivajući ga. Teška je i laka istovremeno ta šuma, laka od rupa kojih je nebrojeno mnogo, kao pora na koži. Premrežena je granjem, korenjem, žilicama, prošarana svetlom koje je proseca iz svih pravaca.
Zraci otvaraju proreze u pokrovu krošnji, uznemiravajući mutni dremež lišća.
Kao da je poklopljen korpom od pruća, misli. Tako je zagušljivo.
U vazduhu je prašina, trunčice zemlje.
U vazduhu su trunčice drveća koje se para, peruta, odbacuje kožu.
Ovo drveće presvlači se zmijski, menja svlak i obnavlja svoje meso, misli Artur.
U procepima u žbunju sede starci, obnevidelo masturbirajući, opijeni slikama nabrekle i glatke mladosti. Glava sparušenih i suvih, kao koščice s kojih je spala avet mesa, drkaju pomno, usredsređeno.
Tresu se na mestu drkanja, vibrirajući kao automobili koji stoje u mestu i u kojima bruje upaljeni motori, ili bauljaju šumom, sudarajući se s drvećem, sapliću se i posrću kao slepci, belih očiju i mrtvih sparušenih koža koje nose na sebi ogrnute kao gunjeve.
Šetaju, sivkasti i smeđi, prekriveni pljuvačkom šume, ovi vešci, muzući svoje udove kandžastim šakama. Grčevitim, mehaničkim pokretima, kao mašine, do iznemoglosti, refleksno i tupo kao da tim mehaničkim pokretom pune baterije. Ili kao da održavaju pravac plovidbe, izvlačeći se, trzajem, iz gliba sadašnjosti u buduće vreme, u sledeći trenutak koji će zaposesti.
Besramnost je mali ustupak starosti, nevidljivost i nedodirljivost su njena zaloga, misli Artur, i razume ovaj šumski razvrat kao dirljivi čin ljubavi.
Šumom prolaze i mlada tela, brzi i glatki srndaći. Jureći jedni druge, sustižu se, razdragano lepršaju na suncu, zaigrani kao vilin-konjici, lakokrili. Pojave se i zatim brzo nestanu, kao senke prošlosti, uz smeh, bežeći od pogleda staraca koji vrebaju sa svih strana.
Krene za jednom od ovih vizija, staračkom hitrinom.
—
Provlačeći se između drveća, izbegavajući rupe u zemlji i zamke vijugavog korenja, Artur je sledio blesak privida koji se čas pojavljivao na suncu, a čas nestajao iza neprozirnog zida tame. Ubrzo nije video više ništa, grabeći za varljivom niti zvuka, povremenim zveketom smeha koji bi briznuo kao kapljice vode iz fontane ili praskom slomljenih grančica. Uskoro se izgubilo i to.
Umorno se probijao kroz gustiš, osećajući svoju potpunu samoću. Drveće oko njega ćutalo je.
Obeshrabren, naišao je na čistinu. Meki tepih trave ispod njegovih nogu obećavao je počinak, noge su ga same vodile ka centru. U sredini je ležalo telo srne, smrskano kao zgažena voćka, izujedanog vrata.
Kože rasparane, mesa išaranog tragovima ugriza.
Videlo se belo kosti.
Dugonoga, fine glave i ugašenih očiju, ličila je na vitko mlado telo, razrovašeno, kojim se neko počastio, isisavši svu slast života iz njega. Kao razbijen muzički instrument.
Artur leže na zemlju, pored tela, sklupčavajući se.
Željan malo topline koja, oseća, neumitno napušta raskomadano meso.
Sluša letnje zujanje muva i tone u san.
