Budimpešta
peščar i granit
ređam kao tetris
dok se tribade slade
svojim porocima na ulicama
korobejniki korobejniki
iz svojih torbica izvlače
panoramu grada
i večne paranoje kratkog dometa
nedostaješ mi
ozelenele su staze u paklu
čekajući te
mađari na kristal metu
znaju sve o crnim rupama
i savremenoj poeziji
žive besmislenost svakog trena
korobejniki umiru jednom
drugi put
treći
nedostaješ mi
kao terpsihora igraš
u mom srcu
Beč
lu lu namirisao sam te
na klupama mexico platz-a
u ulici ananasa
među mnogim balkancima
gde je toksična muškost
zauvek kastrirana
i leči se rakijom i belim lukom
u kafani semberija
lu lu mirišeš sjajno
osećam te u dunavskom vetru
koji nanose krila anđela
ja mirišem kao zgužvana novčanica
skrivena između jaja
mog omiljenog drag queen-a
sa kojim sam sinoć započeo
testoteronsku terapiju
beluga votkom
lu lu od tvog mirisa se gubim ulicama
žena u lateksu mi kaže da je muško
i da je alles gut
a ja moram da prođem kroz taj pakao
jer kao muškarac u telu antifašiste
ne plačem pred drugima
kada mi nanosiš bol
samo tiho jecam
na klimtove slike
i hitlerove pejzaže
Pasau
ne trepćem pred radošću tvog lica
šišmiši trepere melanholičnim ritmom
strašnog prvomučeništva svetog stefana
nad slomljenom flašom bakardija
dobila si pegice od nederhaša
sigurno me možeš ubiti poljupcem
sa svojim suvim karamelizovanim usnama
jer ove zime znam da ću umreti
pre Sigfreda i Krimhilde
jer deliš moj duh i telo na dvoje
tamo gde je reč postala meso
etverbum caro facum est
šišmiši u plućima su me skamenili
u strahu da te ne izgubim
iako ceo moj svet rušiš
kada duneš i vatru suneš
kao pravi passauer wolf
ali sigurno me možeš oživeti poljupcem
jer sledećeg proleća
daćeš mi na poklon još jedan život
Kinderdijk
drma mi se tlo pod pritiskom samoće
sobni pauci leče moj miozitis
utihnule reči postaju disperzija
svetlosti tvog oka
u kom je očvrsnuo moj stoicizam
pijem pivo i gledam kako
jorkširsko prase jede lim sa stare lađe
ovde uopšte ne postojim
i zadovoljan sam time
moje ništavilo je skupo i slobodno
vetrom koji pokreće stare vetrenjače
možda će ovo malo proždrljivo prase poleteti
zaploviti oblacima kao ukleti holanđanin
i groknuti ka logosu
gde stvaram pesme o tebi
uz slovesnost tvojih usana
i načela tvojih grudi
ova tmurna prostranstva
samo su privid da me tamo negde
strpljivo čekaš
na mestu gde je logos postao telo
i gde za čežnju tlo nije potrebno
Amsterdam
voda ćuti
i šalje tvoj miris talasima
daljina nas nežno grli
bele linije crvenog kvarta
podižu moje obrve
ovde ljudi plaču kad im ispričam
da Aca ciganin iz mog kraja
pojede celu biciklu za tri dana
bolje da sam ćutao kao voda
i pratio galebove koji lete ka tebi
kiša spira sve boje
u kojima pamtim tvoj osmeh
i odlazi sa belim okeancima
negde gde je sigurno kraj ćutnji
