Petnaesto poglavlje
Tuđe polje
„Ne mogu da te prepoznam, Mimi“, jadikovala je majka. „Praviš ogromnu grešku. Taj Englez nije za tebe. Čula sam šta govore o njemu – ne samo od Lane Kovalske. A nisam morala ništa ni da čujem: dosta mi je što znam kako se poneo prema tebi. On je slabić. Tebi treba jak muškarac, pravi muškarac – neko kao tvoj otac – da te pazi. I Miša je bio slab, ali smo mislili da ćeš ga prevazići, a ovde si bar imala sve nas da te zaštitimo. U Engleskoj ćeš biti sama, a Englezi teško da će te štititi. Biće im milo kad propadneš, prosto zato što si jedna od nas.
„O tom Englezu moraćeš večito da se brineš kao da je dete. Ili će te izneveriti, ne zato što hoće da te izneveri nego zato što je slabić. Ne znam šta je gore od ta dva. Već ti je poremetio život. Ne daj mu da ga uništi. Vrati se.“
„Majko“, imala sam nameru da je pustim da završi govor, ali više nisam mogla da izdržim. „Prekini. Donela sam odluku.“
„Ali, nije kasno da je promeniš. Vrati se u London, uživaj, provedi nekoliko noći u nekom luksuznom hotelu, a onda sedi na taj avion za Kubu kao što si planirala i niko neće ništa znati. Leković će doći po tebe, odvešće te u London kolima ambasade i posle toga na aerodrom, gde god da se nalaziš. On mi kaže da si u nekom selu.“
Izgovorila je reč „selo“ sa takvim gađenjem da sam samo mogla preko volje da se nasmejem.
„Smeješ se rođenoj majci, Mimi. Smeješ se ocu. On nije oka sklopio otkako smo saznali da si pobegla. Posle svega što smo učinili za tebe.“
„Misliš, posle svega što ste učinili da biste me kontrolisali.“
„Kontrolisali? Mimi, šta to govoriš? Ti teraš po svom otkako si prohodala. Mi se umešamo tek toliko da te posle izvučemo iz nevolje. Da počistimo lom koji napraviš. Ali, sada si isuviše daleko da bismo te spasili, šašavo dete. Isuviše daleko. Ovaj put moraš samu sebe da spasiš.“
Počela je da plače. Mogla sam da izađem na kraj sa njenim argumentima, ali ne i sa suzama.
„Ne plači, mamice“, molila sam je. Htela sam da joj obećam da ću joj uskoro doći u goste, ali to je bilo nemoguće. Dovoljno bi bilo da ponovo pređem granicu, pa da mi oduzmu pasoš i zadrže me tamo. Neretko se dešavalo da se političkim emigrantima sudi i u odsustvu, da budu osuđeni na godine zatvora, nekad čak i na smrt, mada bi ovih dana ta kazna verovatno bila preinačena. Ali, nisam morala da razmatram takve jezive ishode. Nisam bežala iz političkih razloga, napustila sam zemlju legalno da bih se udala: u tome je razlika.
Moja molba imala je suprotan efekat na majku. Počela je da jeca tako glasno da je njen glas odjekivao u predsoblju u kome sam stajala.
„Je li sve u redu?“ Džejson je provirio sa vrha stepenica.
„On ovo sluša?“ Majka verovatno nije čula šapat, ali je osetila promenu u atmosferi. „Ne mogu da verujem da si ga pustila da sluša“, rekla je, sa polujecajem koji mora da je uvežbala na muzičkoj akademiji, a onda je podesila ton glasa na čelični recitativ. „Nisi mi više kći. Nek vas oboje stigne moja majčinska kletva –“
„Truda…“ sada sam čula oca sa druge strane žice. Za razliku od Džejsona, on je zaista sve vreme prisluškivao razgovor.
„Majčinska kletva?“ rekla sam. „Kakva operska fraza, majko. Ti si ateista. Čudno je što veruješ u kletve.“
Zalupila je slušalicu. Otac je ostao na vezi. Čula sam ga kako diše. Čekali smo, u pat poziciji, ko će prvi da se obrati onom drugom.
Najzad je on progovorio, i to bez okolišanja.
„Ponašaš se glupo, kćerko, ali mladi ljudi su često takvi. Imaš četrdeset osam sati da se predomisliš, nastaviš put za Kubu i uživaš u tom zimovanju koje ti je već uplaćeno. Imala si tu svoju malu ekskurziju i kad se vratiš kući, to više nećemo pominjati. Samo zapamti, kad budeš donosila odluku u narednim satima, da više nigde nećeš naći takav život, niti imati takvu slobodu kakvu si imala ovde. Engleska je natopljena krvlju i znojem miliona ljudi koje je porobila. Niko tu nije srećan. Niko. Ni siromašni ni bogati. Čak je i njihova kraljevska porodica nesrećna. Upoznao sam ih. Uzmi sad papir i olovku da ti dam Lekovićev privatni broj.“
Nisam imala volje da se raspravljam s njim. Nije bilo svrhe. Pravila sam se da beležim broj.
„Pozdravljam te, Milena. Znam da ćeš uživati na Kubi: to je božanstveno mesto, naročito u ovo doba godine. Vidimo se za tri nedelje, a do tada ćeš biti preplanula od sunca“, rekao je otac i spustio slušalicu pre no što sam stigla da izgovorim poslednje „zbogom“. Čula sam klik, i jednu sekundu kasnije, veza se prekinula.
Džejson je sada stajao pored mene, a preko ruke je držao moj kaput i četiri povoca za pse. Nosio je istu kombinaciju odeće – pa čak i one glupe crne cipele – kao i poslednjeg dana prolećnog festivala u martu, ali je sada na sebi imao i iznošen i prilično prljav pamučni zeleni kaput, koji je izgledao kao da je natrljan mašću ili uljem. Na glavi mu je bila kapa na pruge sa ušima i velikom žutom pufnom, koja je izgledala kao da ju je pozajmio od voditelja neke dečije emisije.
„Vreme je za šetnjicu“, rekao je. „Biraj psa, Mili.“
Presekli smo put kroz šikaru iza kuće i krenuli uzbrdo belom stazom koja se uspinjala kroz polja. Psi su dahćući išli ispred nas. Dvadeset minuta kasnije, stigli smo do grebena na brdu sa koga se pogled pružao kilometrima. Zaseoci, crkveni tornjevi i majuri bili su razbacani po talasastim udolinama kao kamenčići. Videla sam voćnjake, poneki mali vinograd i pravougaone površine uzoranih polja, i mada se Englezi verovatno ne bi složili sa mnom, otkrila sam da ima nečeg gotovo atavistički evropskog u tom pejzažu – nečeg što je u mojoj zemlji, u velikoj meri, nestalo usled kolektivizacije i ratnih razaranja. Sićušne ptice su se razletale na sve strane, a zatim skupljale u poentilističke oblake pod zimskim suncem. U daljini se iskrila prostrana vodena površina.
„Je li to more?“ pitala sam, zatečena. Bili smo mu bliže nego što sam zamišljala.
„Mili, obećala si. Ja još čekam.“ Džejson je zastao i okrenuo se ka meni, ignorišući moje pitanje. „Rekao sam sebi da moram da sačekam dan ili dva, dok se ne uveriš da si im pobegla, pre no što te opet pitam. Obećala si da ćeš mi ispričati.“
Bio je loš vodič. Jedva da sam znala gde se nalazimo. Pretpostavljala sam da je Francuska negde na jugu, a London iza naših leđa, severno od nas.
„Da ću ti ispričati šta?“
„O onih devet meseci koje si provela bez mene u Hadu. Šta se desilo kada sam otišao u martu? Hju mi je rekao da ste bili u kontaktu, a to mora da je bilo rizično za tebe. Zašto si se konačno odlučila da dođeš u decembru? Šta se promenilo? Nemoj pogrešno da me shvatiš – ne mogu da ti opišem koliko sam srećan. Predivno je što si ovde, ali želim da znam. Ako je bilo nekih političkih problema koji su te zadržali, onda bi možda trebalo i to da znam.“
Trebalo je da mu kažem za trudnoću čim sam stigla. Možda još u onom autobusu sa Hitroa. Što sam više odlagala, to je bilo teže ispričati mu. Shvatila sam da ću, ako ne progovorim uskoro, odneti tajnu u grob. To je u neku ruku bilo lakše, ali tajne su značile da će mi uvek pretiti opasnost od ucene, da neću biti slobodna. Tu lekciju sam naučila rano u životu. Isuviše ljudi je već znalo, kao što sam otkrila tamo na jezeru; ako je ona žena znala, onda i Leković sigurno zna. U tom pogledu, činjenica da sam u Engleskoj nije menjala ništa.
Sem toga, nisam želela da nas dvoje bilo šta krijemo jedno od drugog. Džejson i ja nikada nećemo lagati jedno drugo, nikada nećemo glumiti. Inače, šta je smisao braka? Šta je smisao ljubavi, ako ne iskrenost?
„Hajde, Mili. Zna se šta sam ja radio“, rekao je. „Ispričao sam ti. Pisao sam i čekao da se odlučiš da dođeš. Uveče sam istraživao pabove po Blumsberiju. Ne znam kako, ali uvek sam znao da ćeš na kraju doći. Znao sam šta ćeš odlučiti i pre no što si ti to znala.“
„Na aerodromu, tada u martu, kada sam videla da te odvode u stranu, sećaš se?“ pitala sam.
Dok sam govorila, u sebi sam još tražila prave reči. Moj grubi, strani akcenat jasnije se čuo na otvorenom nego u mraku zajedničke postelje. Moje „r“ bilo je tvrdo kao kamen.
„Nisam sigurna da li je to bila pogranična policija ili carina. Zatvorili su vrata za tobom i nisam bila ni živa ni mrtva dok te nisam videla kako izlaziš iz te sobe na drugu stranu i ulaziš u fri-šop. Pomislila sam: nikad više neću videti tog čoveka, ali bar su ga pustili da ide kući. Bila sam zaljubljena u tebe, i znala sam to skoro od samog početka, ali u tom trenutku sam shvatila da je to možda najčistija, najmanje sebična vrsta ljubavi koju sam ikad iskusila.“
„A, da“, rekao je Džejson. Videla sam da pokušava da sravni svoje sećanje sa mojim. „Sad se sećam. Ispitivali su me zato što sam izneo domaću valutu. Kada se preračuna, bilo je svega oko deset funti, izgleda, ali bio sam lud što sam to prijavio. Uzeli su mi novac, dali priznanicu, i onda su uneli belešku u pasoš, pored vize, onim besmislenim mikroskopskim kurzivom. Za ubuduće, rekli su. Mogu da ga dobijem kad ponovo uđem u zemlju. Nisi mi rekla da novac ne sme da se iznosi.“
„Rekla sam ti. Nekoliko puta u kolima sam te opomenula da isprazniš džepove. Ali, ti si bio opsednut svojim suludim planom i uopšte me nisi slušao. Svejedno, ukrcao si se na taj avion, i mada sam te volela, mislila sam da će se ta ljubav ugasiti u tvom odsustvu, da ću te zaboraviti. Nije se ugasila, i nisam te zaboravila. Naprotiv, nedugo zatim, skoro da sam uspela da ubedim sebe da te mrzim. Bio si u pravu, ostala sam trudna.“
Lice mu se na delić sekunde ozarilo i neodređeno je spustio pogled u pravcu mog stomaka, kao da očekuje, uprkos razumu, da bi nešto tu još uvek moglo da živi i da raste, nešto što mu je promaklo u poslednja tri dana. A onda mu se lice smrklo.
„Šta se desilo?“ pitao je.
„A šta je moglo da se desi?“ pitala sam ja njega.
Shvatio je. Naglo se okrenuo na peti i krupnim koracima krenuo da se odaljava od mene. Psi su pratili pufnu na kapi koja je poskakivala. I ja sam je pratila. Zastao je i okrenuo se da me ponovo pogleda.
„Kako si mogla, Mili? Ne znam šta da kažem. Moram da razmislim.“
„O čemu da razmisliš?“ pitala sam. „Možda ti imaš preteranu reakciju na abortus. Kod nas je to jedino sredstvo kontracepcije. Da li bi se ljutio zbog sadržaja bačenog kondoma? Ako ne bi, zašto ga onda nisi koristio? Zašto ih sada ne koristiš?“
Jedan par koji je išao uzbrdo, u susret nama, iznenada je skrenuo sa staze i zašao u polja.
„Ako neko ima razloga da se oseća povređeno, onda sam to ja…“ nastavila sam uporno, prateći ga na razdaljini od nekoliko koraka.
„Da, može biti da preterujem, kao što kažeš. Ali, mislio sam da ništa ne krijemo jedno od drugog. Inače, kakvog bi smisla imalo sve ovo?“ rekao je, kao odjek mojih misli.
„Znam i slažem se. Zato ti i govorim“, rekla sam.
„Ali koji moj mi to govoriš sada, kad ne mogu ništa da uradim? A to je i moje dete. Valjda i ja –“ prekinuo je.
„Dete?“ rekla sam. „Koliko ćelija čini jedno dete? Jebote, Džejsone. Od tog jednog jedinog puta, jebote.“
Upinjala sam se da održim korak s njim, a on se upinjao da mi odmakne, tako da smo od jurnjave nizbrdo i od ljutnje oboje bili bez daha. Razumela sam zašto misli da sam sebična, ali u tom trenutku, i ja sam to isto mislila o njemu. Baš kao i moji roditelji, zauzimao je posednički stav prema mom telu. Bes mi je davao zamajac da ga stignem, čak i da ga na neko vreme prestignem, ali onda je on opet ubrzao korak.
„Uostalom, Džej“, rekla sam, oslovivši ga po prvi put onako kako su ga zvali roditelji, ne trudeći se više da ga ubedim da sam ispravno postupila. „Misli šta ti je volja. Ja sam na svojoj koži istrpela taj bol. Prvo sam bila ljuta i povređena što si mi ga naneo, dok si ti uživao bez posledica. A onda sam shvatila da je to cena moje želje za tobom, i platila još veću cenu kada sam sve ostavila, došla ovamo i ponudila ti sebe. Znam da to zvuči pompezno. Prihvati me ili me ostavi. Odluči se. Nemoj da te predugo čekam.“
Nastavio je dalje, ne osvrćući se, ali primetila sam da usporava hod.
Vesna Goldsworthy, “Gvozdena Zavesa”, s engleskog prevela Nataša Tučev, Geopoetika, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Geopoetika