Sanatorijum
Pogled sa njegovog prozora
bio je izlizani polaroid.
Sfumato bar-kod
bor-staza-bor-staza-ograda.
Svakoga dana Roršahove mrlje
pokazivale su drugačija proročanstva,
izlazile iz njega kao svaka istina,
nevoljno i teško,
dok je medicinska sestra
zapisivala nizove nalik na pesmu,
drugačiju vrstu jevanđelja.
Samo je šuma ostajala mirna,
među stablima se više nije sećao
razvaljenog grada,
telepatije snajpera,
nervoze tenkovskih gusenica.
I što je dublje zalazio u hlad
sve je jasnija bila
njegova poslanica:
I trećega dana ustade Hrist
i krenu niz Golgotu
prema koloni Rimljana,
repetirajući kalašnjikov.
Ako psi budu lajali
Za Dekija,
jedinog burazera
Noću sve češće čujem
neobjašnjive zvukove iz šume,
ali više ne tražim uzroke.
Ne polažem uho na zid toaleta,
navikao sam na šaputanje cevi,
kao kada na drugoj strani
telefonske veze nema nikoga.
U novinama je svakoga dana
drugačiji fudbalski tim umrlica.
Više ne verujem u kvantnu
poziciju kladioničarskih listi.
Rekao si: Zaboravi razglednice,
duge SMS poruke i poklone.
Ne ljuti se kad olako kažu
ljubav ili prijateljstvo.
I da se ne plašim
ako psi budu lajali.
To se ti vraćaš po mene.
Vreme kada je Fernando Tores
bio najbolji napadač na svetu
Moja majka je započela
brakorazvodnu parnicu
u doba kada je Fernando Tores
bio najbolji napadač na svetu.
Mrzeo sam starije,
za njih sam uvek bio klinac.
Na časovima fizičkog
nestrpljivo sam čekao
da me drugari pronađu
iza linije ofsajda.
Pamtim lica roditelja iza mreže.
Miris betona fudbalskog terena
posle svih časova i kiše.
Na polugodištu, početkom zime,
školskom psihologu sam objasnio
kako se tribine velikog dvorišta
razvuku na veličinu Marakane
i zašto na likovnom crtam
ostrvo sa kućicom
koje će uskoro razoriti
uragan El Ninjo.
Avgust, još jednom
Sumrak se oštri na sečivima borova, opet će
proburaziti stomak horizonta. Samoizdaja dana,
kad svaka prostorija u stanu postane čekaonica.
Ubeđen si, radio će se uključiti sam od sebe,
zatrpati prostor vestima o odlascima.
Polako prilaženje prozoru suptilna je metafizika,
proveravanje, tek ponekad i čekanje, posebno
sredinom avgusta, kad zjapi sparina dana
poput usta senilnog starca. Znak da postoje sećanja,
ali sve je manje reči i šta ćemo sada? Pod takvom
kosinom svetlosti nekada sam se tokom sličnih dana
polako pripremao za polazak u školu.
Igla na vrhu šestara, kakofonija slova u čitanci.
Danas strepnja ostavlja drugačije tragove,
jato ptica u plavetnilu noći, svi ti kljunovi i krila,
tačke sa zarezom, nizovi kodiranih poruka.
Ima još parova, video sam na tuđim selfijima,
već je noć i nerazmrsivo se prepliću njihovi prsti.
Više ne brinem za predmete, iz njih će iscuriti senke.
Avgust je lavirint, početak fuge. Kao da je interventna krenula
prema mojoj adresi. Dojava. Isuviše mirne komšije.
Daljinski bez baterija. Buket tupih olovaka u plastičnoj čaši.
Tvoja majica na najvišoj polici ormana.
Treći je avgust kako je nisam oprao.
Vladan Krečković, “Pariz, Teksas”, PPM Enklava, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Knjižara roman
