Znam šta sam video i znam šta su mi drugi pričali. Ljudi misle da je lako biti kriminalac. Gledaš Kuma i Sopranove, čini ti se da su takvi likovi gospoda, kupuju pomorandže od uličnih prodavaca, ljube ruke jedni drugima, idu kod psihijatra. Tu i tamo narede ubistvo, a jednom kad se dokažeš sve manje si ti taj koji prlja ruke. Svako ko je ikada poznavao Torija pre ili kasnije bi shvatio da niko svesno ne postaje psihopata. Nema tu blefiranja. Pa još u osnovnoj školi, dok sam jedino preko leta dolazio iz Beograda za Obrenovac, stalno smo igrali basket na onom terenu pored kog smo malopre prošli. Sećaš se kako je to bilo kad si klinac, u ono vreme dok je razlika u godinama nešto značila. Stariji ti kažu da se skloniš sa terena, hoće oni da igraju, nema, nabiješ basketaru ispod miške i paljba. Pamtim sva ta leta, ali posebno jedno. Možda smo imali deset godina. Sećam se Torija, mršav i namršten u reketu čkilji pod suncem. Čeka me da gađam. On, debeli Žile i ja igrali Amerikanca. Odjednom čujemo iza nas, stiže starija ekipa, desetorica njih. Šone dolazi prvi, usput nam kaže da se sklonimo, ništa što se ne podrazumeva. Za njim idu braća Savić, Šipka, Sima Vampir, Čempi i ostali. Svi su tad bili prvi-drugi srednje, izgledalo mi kao da za njih postoji poseban život, sa drugačijim pravilima, posebno za Šoneta koji je vozio vespu i na klackalici krljao Olgu, najbolju ribu u kraju. Žile i ja se odmah povučemo na tribine, a Tori ostane kod koša. Šone skida sat, ostavlja novčanik pored nas, drago ti kad baš tebi kaže da mu čuvaš stvari. Tori i dalje baca zicere. Šone mu ponovi – Ajde, Tori, sklanjaj se! A ovaj ni pet ni šest odgovara – Čekaj da završimo. Šone u neverici pogleda svoju ekipu, svi već spremni za pravu košarku, pet na pet preko celog terena. Šone priđe, Tori se okrene i primi šamar iz bekhenda. Meni obe noge utrnule. Kaže mu Šone opet – Ajde, paljba. Tori samo vrati glavu kao da ima oprugu u vratu i kaže – Ajde, sisaj kurac. Šone pljas, još jedan šamar, jači forhend. Tori isto vrati glavu, sada sporije. Ostatak ekipe dobaci Šonetu kako mora to malo jače. Mrštim se, povlačim glavu unazad pred onim što dolazi. Šone je sad u kavezu sopstvenog besa, zagleda Torija, pa ga iznenada grune iz voleja u rebra. Kao mene da je šutnuo, viknem sa tribine da ga ostavi na miru. Na moje reči Šone se nije ni okrenuo, nego krvnički nastavio da šutira Torija, a između svakog udarca ga cimne za majicu. Kad ni tada Tori nije pao, uzeo je da ga razvlači po reketu. Posle trećeg ili četvrtog šuta, jedan od braće Savić priđe i odvoji ih. Zamoli Torija da ide kući. To nikad neću zaboraviti, Tori polako napušta teren, majica mu pocepana na dronjke, donja usna krvava. Svako drugo dete bi odavno plakalo, a on se okrenuo kod jelke, samo vidiš, gleda u Šoneta i smeši se, a krv mu curi niz bradu. Pa sad ti zamisli takvo dete, za koje od malih nogu ne postoji dovoljno velika kazna.
Vladan Krečković, “Večeras padaš sam”, PPM Enklava, 2023.
Fotografija autora: John Smith
