Johannes Brahms Sonata za violinu i klavir broj 1, u G duru, op. 78
Otkad sam čuo vesti, grozničavo radim. Od sna sam odustao, pijem variva od ljutih trava, hodam po kući, teglim ruke, leđa, vrat i noge svaki sat i nastavljam. Grešim dosta, posebno kad počnem da zevam, ali onda jednostavno pocepam stranicu i počnem ispočetka. Rešen sam da stignem. Vremena je premalo.
Otkad je čuo vesti, tera me da mu donosim trave koje nabavljam na seoskoj pijaci ispod tezge kod starog seljaka s teškim akcentom. On pita za koga i za šta. Ja kažem za mog gospodara, da dugo ostane budan i ostavim kovanicu. Starac prošapuće na svom jeziku nešto bi trebalo da znači „Izvolite, mladiću.“ Ja se zahvalim i odem. U ruci stežem platno u koje su umotane suve biljke. Dlanovi mi se znoje. Kad prođem pored crkve, okrenem glavu.
Noćas sam očigledno zaspao nakratko. Probudio sam se s mastionicom oborenom pored glave. Na obrazu su ostale sitne fleke od tinte. Srećom da je mastila bilo tek na dnu. Stradala su samo dva lista. Pozvao sam Teodora i zatražio lavor s ledenom vodom. Trljao sam lice i ruke, pritiskao komad sapuna o obraze, kvasio bradu, natapao čelo. Brojao sam u sebi do devetnaest i nazad. Peškir je bio krut. Kad sam se pogledao u ogledalo koje mi je prineto, lice mi je bilo upaljeno od silnog trljanja, a oči tamne s kolutovima oko prigušenih zenica. Uplašio sam se, ali sam naredio Teodoru da pristavi novi samovar i donese suvog voća.
Moj gospodar izgleda kao avet. Ruke mu drhte. Glava mu klone, ali je podigne. I tako nebrojeno puta tokom noći. I tokom dana. Ovo mučenje je počelo kad je dobio depešu od gospođe Šuman. Bio je baš kišan dan, kako kažu pasje vreme. Momka koji je doneo vesti nisam pustio ni u hodnik da uđe, bojao sam se da će sve natopiti vodom, koliko se s njegove kabanice slivalo. Dao sam mu bakrenjak s gomile koja stoji na komodi u hodniku u te svrhe, a zatim potrčao do primaće sobe u kojoj je moj gospodar sedeo sa kantorom, pio kafu i pušio lulu. Razgovarali su o muzici, a o čemu bi? Predao sam mu depešu i sačekao da vidim ima li odgovora. Pogledao je u papir, zatim u mene. Prepozano sam strah na njegovom licu. Rekao je da idem, a zatim me pozvao. Gledao sam ga očekujući odgovor, ali on se nije mrdao. „Gospodine“, pozvao sam ga. Prenuo se. „Molim, Teodore. Šta je bilo?“ Umešao se kantor. „Gospodine Johanese, je li sve u redu?“ Ustao je i prišao mu. Moj gospodar ga je nemo pogledao. „Da, ne, ne znam.“ Kantor mi je naredio da donesem vodu, sapun, peškir, a da momka iz pošte pošaljem po doktora Planežiča u Novoselskoj. Sve sam to učinio, a kad sam se vratio, gospodar je ridao, kantor je sedeo preko puta njega i tapšao ga rukom po ramenu. Kada je doktor došao, pomogao sam mu da skine kamašne i kabanicu, a zatim ga dopratio do primaće. U njoj je moj gospodar ležao s peškirom preko čela, a kantor je sedeo pored njega i pušio lulu. „Teodore, donesi doktoru Planežiču brendi, ponudi ga kafom ili čajem. Zapravo, donesi tri čaše za brendi.“ Ovo je bio glas mog gospodara koji se pridigao s kauča i svojim razgovetnim baritonom naređivao. Ja sam veselo potvrdio i poleteo da obavim zadatak. Te večeri počeo je bitku sa snom. „Teodore“, govori mi kao u vatri, „vreme nije naš prijatelj!“
Osećam da sam je uhvatio, ali kad pokušam da je stavim na papir, pobegne i sve se sruši. Zvuči kao raštimovana, odzvanja šuplje. Ipak, jasno čujem temu u dobovanju kiše koja ovo leto čini nepodnošljivim. Shvatam da moram da odmorim. Izađem i sednem na verandu kuće u Porečju, kako lokalci zovu ovo mesto, gledam u jezero nad kojim je izmaglica od kapi koje nemilosrdno tuku po površini vode. Onda poskočim, pozovem Teodora, on me otprati do radne sobe, zatvori prozore kroz koje je pustio vazduh da uđe, isprazni pepeljare, podmetne mi jastuk na stolicu i izađe najtiše moguće. Ja sve čujem, živci su mi prenapregnuti. Svaki šušanj u mojoj glavi ozdvanja kao eksplozija. Svaka kap kiše čuje se kao hropac momka na samrti. Molim te, svemogući, da stignem.
Gospodar je klonuo, podigao sam ga iako je prilično težak i premestio u postelju. Pokrio sam ga i izašao na prstima. Kiša je napokon stala, a i ja sam mogao da se pružim. Neko je pokucao na vrata, bio je to momak iz pošte. Doneo je novu depešu od gospođe Šuman. Otpratio sam ga do vrata i rekao da ću ga pozvati ako bude potrebe za odgovorom. Dobio je zasluženi bakrenjak. Poneo sam hartiju da je stavim kraj uzglavlja mog gospodara. Kroz tanak pelir mogao sam da pročitam masna slova. „Johanese, sve je gotovo, Feliks je jutros preminuo.“
Pismo
Johannes Brahms Sonata za violinu i klavir broj 3, u d molu, opus 108.
Dragi moj Gvido,
pišem ti jer ne znam kako drugačije da ti se obratim, sad kad su ovozemaljske stvari za tebe svršene, a ja još krckam kusur života koji smo zajedno potrošili. Možda je ovo najbolji način da ti se zahvalim, ali i da izrazim svoju zabrinutost što Gospod naš uzima sebi najbolje, a ostavlja nas nesretnike na zemlji da se o jadu zabavimo još ovo vremena koliko nam je suđeno.
Pišem ti, dakle, dragi moj, jer nisam stigao da ti kažem sve što sam hteo. Mislio sam da ima vremena. Avaj, njega nikad nema dovoljno za ono što hoćemo, a previše ga je za beznačajnosti koje čine život, kao što su pražnjenje lule, šniranje cipela ili prosto ležanje u postelji otvorenih očiju i buljenje u plafon. Koliko sam noći tako proveo, misleći o koječemu i kojekome, a preduzimajući ništa. Eh, da sam tada smogao snage da te dozovem k sebi pa da uz čašicu konjaka ili šnapsa, uz lulu-dve prodiskutujemo sve ono što nam je bilo zanimljivo – nove pokušaje nadobudnog i taštog Riharda Vagnera ili učenike koje nam šalje Klara Šuman, o kojoj si i ti, kao i ja imao visoko mišljenje…
O sebi naravno ne bih pisao. Sve su to dosadne teme o kojima si dovoljno znao i kojima sam te davio kad god bismo se našli u kafeu Central. Ah, koliko se samo ta krčma promenila. Namerno govorim krčma jer u njoj se ovih dana skuplja polusvet, nekakva škrabala, možda si čuo za njih. Ukus kafe sa šlagom koju si ti toliko voleo više nije isti. Možda me samo hvata starački bes, ali Gvido moj dobri, ništa više nije kao što je bilo kad smo mi bili mladi. Kad bismo se ti i ja ruku pod ruku prošetali alejom, pa svratili na brendi i kafu kod Lantmana, svi su se okretali za nama. Pitali se šta spremaju dvojica genija. Danas, kad hodam poduprt svojim štapom, mladi se više i ne sklanjaju, konobari ne ustaju da mi prinesu stolicu, niko me ne zarezuje. O tempora, o mores! Da me nije strah, rekao bih da ti zavidim.
Hteo sam da ti pričam o nečem veoma važnom. Sećaš se kad smo bili u Imperijalu na večeri pre desetak godina. Krenuli smo kod Lantmana na kafu, ali ti si ogladneo i poželeo da jedeš nešto novo i neobično, a ja sam u jutarnjim novinama pročitao da su te nedelje morski specijaliteti u hotelu. Pohitali smo, uhvatili mesto i naručili školjke, zubaca i panakotu. Sećaš se kako smo se smejali kad su za stolom do nas neki prostaci teškog akcenta popili vodu s limunom koja služi za pranje ruku… Ali nisam hteo o tome, već o taranteli koju je hotelski orkestar izveo. Možda je orkestar suviše velika reč, možda se radi samo o bandi muzikanata, ali ta tarantela, koliko god nevešto bila odsvirana, ostala mi je u pameti i uvek kad bih čuo tu jednostavnu melodiju, a to nije bilo retko, setio bih se tebe dragi moj Gvido. Setio bih se tvog zarumenjenog lica, tvojih zašiljenih brkova i očiju koje su počele da beže pod uticajem alkohola. Osmeha od uha do uha koji te činio neodoljivim. Moj Gvido, koliko sam te samo voleo i koliko sam bio srećan u tvom društvu. A ti si se osmehivao plesačici, Italijanki, koja se onako bestidno uvijala i gibala oko stuba u restoranu.
Dragi moj, hteo bih da ti se izvinim što sam tada prasnuo u bes, što sam se istresao na konobara tvrdeći da je riba bajata, da je vino kiselo, escajg prljav, a kolač nedovoljno sladak. Nije on bio kriv, nisam tebi hteo da upropastim veče, ali bio sam ljubomoran. Besan čak. Ona, ona putana, ona je bila kriva, ti si je gledao onako pripit i prestao si da obraćaš pažnju na mene. Ja sam želeo da slušaš mene, da pratiš moje reči, jer sam se baš tada odvažio da ti kažem da sam spreman.
Međutim, ništa od toga se nije dogodilo, istresao sam se na konobara, tebi je večera presela, pošli smo iz Imperijala. Rastali smo se kao i obično ispred tvog stana, ja sam produžio do svoje kuće, tamo me je sačekao moj verni Teodor. Nasuo mi je konjak i polegao me rastrojenog u krevet. Odlučio sam da tu noć više nikad ne pomenem nikome, ni tebi. Sve dok te Gospod nije pozvao. Sad ti pišem u nadi da me razumeš, ali kasno je, kasno.
Zauvek tvoj,
Johannes
