Priča o dvoje
Richard Strauss Sonata za violinu i klavir u E molu, Op. 18
Priča ide ovako. Mislim ako smo počeli? Snimate? Eeeeee, u redu.
Zamislite autobus gradskog prevoza. Gužva je, recimo sreda popodne, ljudi se vraćaju s posla. On je obešenjak, i molim da se to shvati doslovno jer visi, uhvatio se za rukohvat iznad glave, pognuo glavu, težinu tela prebacio delimično na ruku kojom se drži za šipku. Na njemu crni duks, vrećaste pantalone s džepovima sa strane, patike, na ušima slušalice, raščupan. Ona je, pak, na sedištu praktično pod njim. Sedi upadljivo mirno. Kosa sveže ošišana i uredna, haljina na sitan karo, gotovo siva, ispod crna rolka, oko vrata lančić s priveskom u obliku leptira koji u sredini ima crni kamen. Sve ovo primećujem jer mi se može. Pričam priču o zaljubljivanju. Ne, nisam bio ni blizu. Ja?! Ajte molim vas.
Vraćam se na nju, zapravo na njene šake. Leže položene u krilu s dlanovima okrenutim ka gore. Bridovi i mali prsti leve i desne šake se dodiruju, tako da izgleda kao da će da ih spusti pod mlaz vode i da se umije. Iz nekog razloga naš obešenjak, neka bude Dima, primećuje bucmaste šake i nabore kože u korenu palčeva, ružičastost dlana koja je upadljivo svetla kad se uporedi s bojom kose. Smišlja strategiju kako bi je bolje pogledao, ali devojka, recimo da se zove Vana, sedi uspravno kao statua, šiške joj skrivaju oči, vide se pravilan nos, usko postavljene jagodice i rubovi usana. Premalo. Šta bih ja učinio? Dobro pitanje, drago mi je da pratite. Verovatno bih krenuo da se meškoljim i da hvatam nešto iz džepova iz pantalona. Ipak, Dima pokušava da uspostavi komunikaciju. Nakašljava se. Ekipa koja se gura oko njih, ne moramo detaljno da ih opisujemo, nebitni su za priču, počinje sumnjivo da ga gleda. Njegovo nakašljavanje prelazi u kašalj jer se zagrcnuo. Ono što je trebalo da bude suptilno skretanje pažnje na sebe, sada postaje Činovnikova smrt, deo drugi. Ona podiže glavu: „Brate, koji ti je!?“
„I-kh-kh-zvi-kh-kh-ni“, kaže on snishodljivo. „Ne znam, kh-kh, koji mi je.“
„Bolje da ti nije nikoji“, kaže ona besno i gura se kroz masu ka zadnjem delu busa.
Dima shvata da je ovo prilika koja ne sme da se propusti.
„Izvini“, kaže sad već punim glasom, premda crven u licu. „Nisam hteo. Evo, ako želiš maramicu.“
„Alo, frajeru, pali!“
„Nemoj da se ljutiš, nisam hteo, zakašljao sam se. Dozvoli da se iskupim.“
„Odbij, klošaru“, kaže Vana nakon što ga je odmerila. Rukom je mahinalno posegnula za tašnom.
Dima se uplašio i naglo okrenuo da bi se našao licem u lice s kontrolorima.
„Momak, kartu!“
„Hm, pa…, evo, čekajte, da je nađem, tu je negde, samo tren…“
„U redu je, kolege, on je sa mnom.“
„A ko ste vi, koleginice?“, razvlačio je viši od dvojice.
Izvukla je novčanik iz torbe i pokazala im legitimaciju.
Niži je promrmljao: „U redu je.“ Nastavili su dalje.
„Hvala ti“, šapnuo je Dima.
Prevrnula je očima i stegnula rukohvat kraj vrata.
Autobus se zaustavio, sišla je. On je gledao za njom. Kad se autobus pokrenuo, mahnuo joj je. Nije se ni osvrnula.
A šta ste očekivali? Romansu sa sretnim krajem. Vreme je da odrastete. Ne, ne šalim se. Hoćete drugačiji kraj? Mogu da probam. Odakle? Od trenutka kad ona pokaže legitimaciju?
Izvukla je novčanik iz torbe i pokazala im legitimaciju.
Niži je promrmljao „U redu je.“ Nastavili su dalje.
„Hvala ti“, promrmljao je Dima. „BTW Dima. Svi misle da je od Dimitrije, ali je od Vadim. Keva se ložila na Ruse, jebiga.“
„Vana, mama je htela da se zovem Ivana, a tata je insistirao na Jovana. Na kraju našli zajednički imenilac.“
Ahahaha, hihihi, nastavila se konverzacija. Otišli su na kafu. On je studirao, ona je radila. Viđali su se posle njenog posla, on bi je čekao, pa vodio na kolače. Pratio ju je kući. Živela je sa sestrom. Nije bia spremna da ga upozna s njom. On nije insistirao. Druženje se nastavilo, on je diplomirao. Ona mu je pomogla da spremi žurku. Razmišljao je šta će dalje. Predlagala mu je da ode na master u Beč, on je želeo da ostane zbog nje. Insistirala je da će ga posećivati, Beč je tu, samo osam sati vožnje. Otišao je. Nikad joj se više nije javio.
Ne sviđa vam se? Vi biste happily ever after.
Nakon kratkotrajne ali strasne afere, rastali su se. Godine su prolazile, menjali su partnere, ali u jednom trenutku su ostarili. Bez dece, bez unučadi, umrli su svako u svom stanu, kruneći ušteđevinu. Zakonskih naslednika nije bilo. Službenik poreske uprave Paja Krsmanac ozbiljno se nafatirao od njihovih stanova prepisavši ih na sebe. Umro je od srčanog udara u restoranu Lovac, na Vračaru. Njegova deca su se posvađala oko nasledstva, prodala stanove. U jednom je advokatska kancelarija Mudrinić, a u drugom živi osam izbeglica iz Ukrajine. Niko ih ništa ne pita, niko se ne žali. Beli su i tihi.
Pitate zašto izbeglice? Hteli ste ljubavnu priču? Tako sam obećao? Okej, poslednji pokušaj.
Izvukla je novčanik iz torbe i pokazala im legitimaciju.
Niži je promrmljao „U redu je.“ Nastavili su dalje.
„Hvala ti“, šapnuo je Dima. „BTW Dima. Svi misle da je od Dimitrije, ali je od Vadim. Keva se ložila na Ruse, jebiga.“
„Vana, mama je htela da se zovem Ivana, a tata je insistirao na Jovana. Na kraju našli zajednički imenilac.“
„Mogu da te pozovem na kafu?“
„Nemam sad vremena.“
„Baš mi je žao, možda sutra. Prekosutra? Bilo kad?“
Bio je smešan.
„Čekaj me kod Konja sutra u pola sedam.“
Našli su se. Veče je bilo vedro, grad je mirisao na rano leto. Gužva kao da se proredila. Šetali su do Kalemegdana. Ona je insistirala da kupe pivo i sednu na klupu. Gledali su novobeogradsku obalu. Podelili su džoint. Ponudio se da je otprati kući. Pozvala ga je gore, cimerka je bila u svojoj sobi. Zbunio se. Sve je išlo prebrzo. Kad se probudio, ona se smešila. Bio je vezan. Cimerka je ušla u sobu noseći klešta i nož.
Ahahahahaha, prevario sam vas! Ali zato ste vi tu, da završite priču kako želite. Pustite muziku, Štrausa, zatvorite oči. Neka priča počne.
Zbunjena boginja
Georg Philipp Telemann 12 Fantazija za solo violinu, TWV 40:14–25
Probudila se teško, kao posle pijanke. Jedva je otvorila slepljene kapke. Udovi su joj bili teški, utrnuli. Kako je spavala na boku, najpre se prevrnula na leđa. Podigla je glavu koliko je mogla da bi shvatla gde se nalazi. Oko nje bila je tama, jedva da je razaznavala obrise tela – grudi, stomaka i nogu. Pomerila je stopala u neverici. Bila su tu. Prošla buđenja bila su gora. Nije sigurna kada je i kako zaspala. Uspravila se, spustila ruke pored tela. Tvrd kameni pod, ali studeni nema. Zapravo, nikad je i nije osećala.
***
Šta će se dogoditi ako se uspravi? Podigne ruke? Čučne? Podigne nogu do visine kuka i više, sa ispruženim prstima? Ispred sebe? Pored? Baletski pokreti koje niko ne može da vidi. Première Position. Mrak odasvud. Napad mraka. Pljesne rukama i odnekud svetlo. Pljesne dvaput – još svetla. Pucne prstima, svetlo se priguši. Igra može da počne. Ona je zbunjena boginja koja želi da pleše. Pomisli da joj nedostaje muzika i bude muzika. Violina solo u daljini. Glasnije, pomisli i tako se dogodi. Brže, pomisli i ritam poludi. Deuxième Position…
***
Svetlost se širi zajedno s njenim plesom koji osvaja prostor. Tamo gde se jednom zavrtela u pirueti, ostalo je malo sunce. Na mestu sa kojeg se odrazila u Temps Levé rodila se duga. Prostor postaje svetkovina svetla. Kad se umori, stane. Pomisli voda i zdenac se otvori, iz njega šikne svež mlaz. Kondir i liveni pehar sa stopicom. Priđe, utoli žeđ. Od svežine se zagrcne i podrigne tiho. Iz usta joj izleti oblak sitnih kapi. Padne na tlo. Tamo se skupi i pretvori u jezero. Ona poraste naglo. Jezero ostane daleko ispod. Oko njega nazire pašnjake, stoku. O, ne, ne opet!
***
Muzika se ubrzava. Ona misli: brže, brže, brže. Ko svira, pomisli, ali odmah zaboravi. Jer je nebitno. Neko svira, nečiji prsti prebiraju gudalom po žicama i to čine majstorski. Ona pleše. Stane. Udahne. Grand plié. U čučnju nastane senka. Poraste. Ispod ostane tamni oblak. Ona se trzne. Od njenog trzaja kap znoja padne na tlo. Iz nje krene oluja. Kiša počne da pada najpre na zamak pod senkom. Ona se pomeri, područje oluje se proširi. Ona skoči. Sauté. Grom. Sauté. Još jedan. Diši. Espirando. Jedna nečujna Pirouette i oluja polako jenjava. Pauza. Još vode.
***
Zvuk violine odzvanja prostorom. Ne može da ostane u mestu, premda bi to htela. Ona je zbunjena boginja i mora da pleše. Njena se kosa zateže u punđu. Lice je našminkano. Ona je istovremeno crni i beli labud, ona je izabrana, Žizela. Muzika se poigrava s njom. U sebi šapuće Première Position. Spoji pete, stopala i prste izvij u stranu, ali muzika joj ne dozvoljava. En Pointe prelazi u Arabesque, zatim sledi divlji Fouetté. Ona preklinje Première Position, Première Position, ali muzika ne staje. Svetovi se umnožavaju, rađaju i umiru. Kiše i gromovi se smenjuju. Duge pretiču sunca, meseci se utrkuju s planetama i zvezdama, planovi i perspektive su sad svi tu. Sve je tu. Ona zna šta će se dogoditi, ali sad više nema nazad. Gotovo je. Vreme je počelo. San je bio tek predah l’entree deux guerres.
***
Čuju se koraci. Iza sebe ugleda dvokrilnu kapiju. Čuje tupe udarce pesnice o drvo. Isprva tiho, ispod violine, a zatim sve jače i jače. Poslednje dum-dum poklapa se s tek umrlim tonom violine. Ne želi da otvori, ali više ni o čemu ne odlučuje. Raskriljuje vrata. Iza njih urla gomila.
