Sergej Prokofjev Sonatu za solo violinu u D-duru, op. 115
Sećam se da je ustao i zapevao, dečak snažnih grudi, debelog rvačkog vrata. Njegove duge ruke, gotovo majmunske, davale su njegovom niskom stasu groteskan izgled. Danas bih tako rekao, a onda je prosto bio Majmun, Majmunko, Manki.
U prašnjavoj sali u kojoj smo radili fizičko smrdelo je na znoj, prljave noge i sredstvo za laštenje podova kojim su domar i tetkice čistili beton premazan masnom farbom. Na zid je bila prikucana tabla za košarku na kojoj je klamćao iskrivljeni obruč. Znalo se da se stariji dečaci zaleću i, odbacivši se o zid, hvataju za obruč nakon “zakucavanja”.
Nama je to bilo zabranjeno, ali i nemoguće jer smo bili tek treći razred i niko od nas, čak ni Mufta, kako smo zvali najkrupnijeg dečaka u odeljenju, nije bio u stanju da okrzne tablu iz zaleta. Na zidu su se videli tragovi patika, tamni otisci veliki kao da pripadaju našim roditeljima, očevima u jeftinim odelima sa širokim nogavicama, puštenih zulufa, neuredne kose, s obaveznom cigaretom među zubima.
U trenutku kad je Manki ustao i pustio glas sedeli smo na strunjačama. Bele atlet majice, crni šorcevi, baletanke na nogama dečaka, devojčice u crnim trikoima kratkih rukava, najčešće s belim zvezdama koje su se spuštale unutrašnjošću bedara. Pognuti u pretklonu preko savijenih kolena, teglili smo neuhranjena leđa i teško disali nakon deset istrčanih krugova. A onda se dogodilo.
“Diši duboko! Udahni, izdahni!”, glasno je izgovarala učitaljica ruku prekrštenih na grudima. Tokom letnjeg raspusta je ostala udovica i sad je tražila krivca za preranu smrt svog muža. Pričalo se da je bio lažov i varalica koji nije prezao od najprljavijih trikova, kockar čiji su leš pronašli u reci prebijenih prstiju, s podlivima po telu. Neko ga je pretukao do smrti i bacio u vodu kao beskorisnu stvar. Četiri dana je trajala potraga u koju su bili uključeni svi žitelji varošice. Naposletku, pronašao ga je Fićok, pijanac koji se spustio ispod mosta da piša. U to vreme nije bilo naučne obrade dokaza, niti istražitelja koji bi uzeli laboratorijske dokaze s mesta zločina. Policija je računala na mrežu doušnika i proverene metode zastrašivanja batinama. Međutim, niko nije uhapšen, iako se zločin dogodio početkom letnjeg raspusta. U razredu se ispotiha pričalo da je Mufitna keva koja je radila kao službenica u bolnici čula od keve jedne male iz susednog razreda koja je, pak, bila medicinska sestra, da je u sve bio umešan sin predsednika opštine za koga se govorilo da je sklon karti i nasilju. Štagod istina bila, učiteljica je bivala bešnja svakim danom, ponekad je delovalo da ludi.
Kada je odjednom, na času fizičkog, Manki ustao i pustio glas, svi su se uskomešali, posebno zato što nije pevao nijednu nama poznatu pesmu. Mufta i njegova ekipa su počeli da se cere, krupne devojčice visokih jagodica su vrtele otvorenom šakom u visini ušiju pokazujući da je dečak poludeo, svi smo podigli glave s nestrpljenjem pomerajući pogled s njega na učiteljicu. I zaista, ona je hodala k njemu pronalazeći put između strunjača i dečjih tela koja su i sama pokušavala da se osove na noge. Kad je stigla do Mankija podigla je ruku kao da će da ga udari, ali se onda predomislila. Pokazala je svima da ćute i pustila ga da završi pesmu toliko tužnu da su se na kraju Mufta i njegovi bilmezi, među kojima sam bio i ja, zagrlili kao fudbaleri na centru dok gledaju izvođenje penala. Ne sećam se kome su prvom krenule suze.
Johannesa Brahms Sonatu br. 3 u d-molu, op. 108
Tog oktobra nisu samo kiše bile problem. Krenulo je naivno od blagog kašlja, golicanja u nosu, a onda bi se pojavio osip po dlanovima i tabanima, te naposletku visoka temperatura. Najpre se to dogodilo devojčici koja je sedela u prvoj klupi ispred katedre. Nosila je naočari s debelim staklima, imala kovrdžavu kosu i kvrgrava kolena. Bila je niska i plakala je kad god bi se neko brecnuo na nju. Nije se tužakala, sagnula bi glavu i tiho ridala u broj veću teksas jaknu. Zvala se Silvija.
Nakon nje virus se raširio munjevito. Stradali su gotovo svi, a učionica je čitavog meseca bila kao stacionar. Oni čiji roditelji nisu mogli da priušte izostanak s posla, a babe bile mrtve ili dovoljno daleko, dolazili bi u školu, naizmenično se zacenjivali od kašlja i češali po rukama i nogama. Učiteljica nije znala šta da radi, sve dok i sama nije obolela. Kažu da niko od nastavnog osoblja nije došao da je zameni. Deca koja su prezdravila došla bi u školu jer nisu smela da ostanu kod kuće. Tabla je bila ispisana skarednostima, po podu su se videli ostaci užine: med, pašteta, margarin i komadići barenih jaja. U lavabou koji se nalazio u uglu učionice nalazili su se opiljci rezanih olovaka, sunđera i vlažne krede.
Ne sećam se kome je palo napamet da gurnemo klupe u stranu i napravimo igralište. Tabla je bila gol, dok se drugi nalazio na naspramnom zidu, obeležen potezima krede. Sa strane, na podu, iscrtane crvenom temperom bile su školice s trinaest polja jer više nije moglo da ih stane. Bitka za igralište je počela. Devojčice visokih jagodica kojima niko nije smeo da priđe jer nisu prezale od čupanja, napada noktima, i šutanja postrojile bi prezdraveli ženski deo razreda i dale im komade krede u ruke s jasnim naređenjem da skaču. Dečaka je u tom trenutku bilo više, ali bilo je dovoljno da jedna od čuvarki priđe i zapreti. Niko nije smeo da im se suprotstavi.
Onda su se jedna za drugom razbolele. S Muftom na čelu zavladali smo učionicom. Lopta se napucavala svom snagom. Devojčice su stajala sa strane i nezainteresovano posmatrale neravnopravan meč. Muftina ekipa je bila jača, ali nisu uspevali da postignu gol jer je čuvar mreže protivničke ekipe bio Manki. Dugim rukama s lakoćom je branio udarce. Mufta je počeo da gubi strpljenje. Prekinuo je meč i rekao protivnicima da moraju da menjaju golmana. Niko iz ekipe nije hteo da stane na gol. Mufta se razgoropadio i krenuo pesnicama da reši problem. Iz grupe devojčica izdvojila se Silvija i prišla Mufti s leđa. Ubola ga je prstom među plećke. On se okrenuo spreman da uljeza obori na pod.
“Šta oćeš ti?!”
“Ja ću da branim.”
“Molim?!”
“Ja ću da branim.”
“Dogovoreno.”
Skinula je naočari, spustila ih na klupu pribijenu uz radijator i stala ispred table. Delovalo je komično. Mufta je rekao našim protivnicima da im je Silvija spasla guzice i da joj budu zahvalni, kao i da ćemo sad da ih razvalimo. Utakmica je nastavljena. Uskoro smo poveli ubedljivom razlikom. Silvija ne samo što je bila sitna, nego ništa nije videla. Njen herojski čin bio je uzaludan. Psovali su je saigrači. A onda se dogodilo ono što se obično događa u takvim situacijama. Bes je postao glavno pogonsko gorivo. Sve se završilo suzama. Na podu su ležale Silvijine razbijene naočari.
Sergej Prokofjev Sonata za dvije violine u C-duru, op. 56
Železnički most spaja dva naselja. Njegova zelena ograda noću je osvetljena s dva reflektora koji se nalaze na ravnomernoj udaljnosti od stepenica koje vode do rasklimanih i trulih dasaka – pešačkog prelaza preko reke. Ispod mosta danju su pecaroši, a noću se tu skupljaju skitnice, pijanci i narkomani. Sve ih je više.
Da bi stigla kući iz škole Silvija mora da pređe most. Danju to nije problem. Nije ni noću jer obično ima još dece koja se vraćaju iz škole ili ih sačeka neko od starijih. Kad je hladno i vlažno, stepenice koje vode na most se zalede i postanu klizave. Potrebno je dvostruko više vremena da se most pređe.
Fićok pije otkad zna za sebe. Detinjstva se ne seća, kažu da je išao školu, ali on baš i ne veruje. Ume da se potpiše, živi u razvaljenoj babinoj kući na koju poštar donosi račune i socijalu. Kad stigne lova on požuri ispred radnje “Kod Debelog” da kupi rakiju i počasti koga zatekne. Kupi i hleb, salamu i majonez, a kad je baš raspoložen i teglu kiselih krastavaca koji odlično idu uz lozu. Socijala mu potraje četiri dana. Peti dan kreće uobičajeni ciklus – žickanje i prošnja preko dana ispred prodavnice, noću skitnja i obilaženje štekova na kojima se skupljala njegova ekipa.
Oktobar je prošao, s njim i epidemija šarlaha. U školi su se stvari vratile u uobičajene tokove. Dečaci su posali nesnosniji, devojčice uživaju pod zaštitom stasitih drugarica, ali Silvija se ne nalazi ni u jednom klanu, ni u jednoj ekipi. Učiteljica je razdražljiva. Često zamahuje dugačkim lenjirom koji se nalazi u učionici otkad učimo geometriju. Silvija plače svakodnevno. Nekad suze krenu same od sebe.
Sredinom novembra počinju obilne kiše. Pljuskovi nakratko stanu, ali nebesa kao da se cede pa iz njih kaplje sitna kiša koja bode promrzle obraze. Noći su hladne, jutarnji mrazevi česti. Silvijina torba je velika plastična kutija u kojoj se nalazi šest svesaka i četiri knjige, kao i pribor za likovno. Oseća kako se dodatno natapa vodom. Perjana jakna je popustila, kapa je mokra a nove naočari zamagljene od kombinacije daha i kiše. Penje se uz stepenice na most. Zakorači desnom koja sklizne. Srećom da se svom snagom drži za ogradu pa uspeva da održi ravnotežu. Na pola mosta njena leva noga propada kroz dasku. Isprva joj se učini da neće biti problem da je izvuče, ali zaglavila se. Počinje da boli. Silvija viče sve jače i jače, ali nikog nema. Deca koja su išla pokraj nje otrčala su odavno. Ona je zastala da obriše naočari i kad ih je vratila na nos više nikog nije bilo. Urla. Svako pomeranje noge kao da joj zabada noževe u potkolenicu.
Odjednom oseti nečiju ruku na ramenu. Pijani dah joj dopire do nosa. Bezuba usta joj se obraćaju štucavim glasom. Kažu joj da se ne plaši, da će sve brzo da bude gotovo. Okrene se u strahu. Čovek počinje da se skida. Ona vrišti glasnije. Vlažan kožuh je prekriva. Izbezumljena je od straha i bola. Počinje da se trese. Čovek joj zapoveda da se smiri, da bude hrabra, da neće boleti. Oseti tup udarac u dasku ispred one u kojoj joj je zaglavljena noga. Još jedan. Daska puca. Čovek polako pokušava da joj skine cipelu ali šake su mu mokre, a ona ne može da pomeri stopalo. On leže na daske. Protura obe ruke kroz rupu. Obuhvata cipelu drhtavim rukama pijanca. Zamuckuje uveravajući je da se ne plaši. Napokon cipela spada. On je pobednički podiže i kaže joj da će da izlomi krhotine kako bi lakše izvukla nogu. Ona se desnom čvrto oslanja o dasku iza i povlači. Potkolenica kao da se ugiba i noga je slobodna. On joj pomaže da obuje cipelu. Ona mu vraća kožuh. Kaže joj da ne jurca preko mosta, da je klizavo. Ona se zahvali. Hoda držeći se za ogradu.
Fićoka su krajem novembra izvukli iz reke. Leš je pronašao Sova, jedan od najupornijih pecaroša u varoši.
Johann Sebastian Bach Sonata za violinu solo u C-duru, BWV 1005
Mufta ne podnosi krv. Kada se Manki na času fizičkog zaleteo preko kozlića odbacivši se svom snagom s odskočne daske pa završio s bradom koja je pukla kao da ju je neko zasekao nožem te je iz nje šiknula krv gotovo u mlazu, krupni dečak se samo stropoštao na pod. Manki se smejao najjačem među nama držeći šaku preko rane, a kroz prste mu se slivala krv. Učiteljica bi mu najradije polomila svaku kost u telu, ali ja ostala pribrana. Pozvali su Hitnu koja je Mankija odvezla u pravcu bolnice. Mi smo se okupili oko Mufte koji je došao sebi. Mrzeo nas je pošto smo otkrili ono o čemu niko nije smeo da zucne.
Po školi se proneo glas. Koliko god svakom dečaku bilo jasno da će nadrljati ako bude uhvaćen da priča o Muftinom padanju u nesvest, hodnici su zaverenički šuškali kad bi on prošao sa svojim poslušnicima, među kojima sam bio i ja. Najbezobrazniji i najhrabriji dečak iz susednog odeljenja, hohštapler koga su zvali Gile jer je bio mršav i tanak kao glista, a pritom je mogao da pojede poslužavnik sendviča s jajima i užeglim margarinom (to sam video svojim očima) prošao je hodnikom držeći se za prst kojem je iz jagodice curila krv. Mufta je odmah skrenuo pogled, a Gile nam se svima nasmejao u facu i izvadio salvet. Obrsao je krv s prsta i rekao: “Tempera, mentoli!”
Mufta je bio spreman da skoči na njega, ali je Gile šmugnuo među decom koja su se upravo vraćala s užine i pobegao u svoju učionicu u kojoj je stražarila učiteljica. Planirano je da se Giletu postavi zaseda, ali on kao da je nestao iz škole. Niko ga nije video. Kad smo pomislili da je to Muftino maslo, on se samo kisleo nasmejao i rekao da se džaba nadamo, ali da će tog majmuna uhvatiti kad-tad, a onda će mu “sasuti zube u grlo”. Tako je rekao, a mi smo se smejali zamišljajući kako Gile vadi zub po zub iz grla, a možda ih i guta, jer on može sve da pojede.
Susret i tuča odigrali su se dve nedelje nakon događaja s temperom. Mufta je zaskočio Gileta ispred škole. Nazvao ga je đubretom, opsovao mu je majku, a mi smo formirali krug oko njih da sprečimo bežanje s megdana. Mufta je snažno gurno Gileta, a ovaj je jedva ostao na nogama. Zatim je Mufta skinuo jaknu, da bi sebi olakšao kretanje. Gile je spustio torbu i naizgled nonšalantno pustio protivnika da mu priđe. Kad je Mufta hteo da ga zgrabi u kragnu i obori na zemlju, Gile se izmigoljio, gurnuo ruku u džep pantalona i izvukao maramicu. Brzo ju je raširio. Na njoj su bili skoreli tragovi krvi. Mufta se zateturao. Gile mu je prilazio cereći se. Mufta je kleknuo na jedno koleno, kao bokser u nokdaunu. Nismo mogli da verujemo, naš šampion, najsnažniji dečak u nižim razredima, Mufta kralj hodnika i terena, Mufta gospodar trske na kraju naselja, Mufta vladar naših užina koje smo morali da polažemo pred njega ako bi on poželeo repete, klečao je pred Giletom, barabom i prljavcem, siročetom iz straćara na kraju varoši, večno gladnim pažnje i batina.
Krug se razišao. Pokupili smo torbe. Najveće kukavice, među njima i ja, okrenule su se na peti i bez imalo saosećanja odmarširale u prvacu svojih domova čiji su prozori svetleli u sumraku. Muftu više nismo videli u školi. Pričalo se da je s majkom odselio u susednu varoš.
