VLADIMIR ARSENIĆ
Zbirka pesama Kuća se nije mrdnula dobila je regionalnu nagradu Štefica Cvek. Koliko to znači tebi, a koliko za knjgu?
JELENA ANĐELOVSKA
Nagrada Štefica Cvek mi je vrlo značajna. Najpre zbog načina na koji žiri pristupa izboru, kako je organizovan. Različiti ljudi kroz nekoliko krugova čitaju knjige, nigde ne žure, pokazuju vrhunsku brigu prema napisanom što mi se čini jedinstvenim. Takođe, izbor je regionalan, a to daje opciju da se iznenada bude deo jedne prostrane zemlje, u našem slučaju bivše Jugoslavije. I naravno, izbor otvoreno obraća pažnju na politiku teksta, jasno nam objašnjavajući zašto je socijalna politika značajna i u literaturi, itd… Naravno, znamo da je politika u svakom tekstu pa i u onom zanetom snovima koji ne podvlači pitanja i probleme društva. Znamo i da kvalitetnu poeziju ne čini sadržaj sam, ali ovaj izbor ne preza od toga da i socijalno određenje teksta prepozna kao kvalitet… Što se tiče moje zbirke, verujem da joj je uključenje među nagrađene Šteficom Cvek dalo veću vidljivost, makar u zainteresovanim krugovima, ako ne u najširoj javnosti.
VLADIMIR ARSENIĆ
U zbirci pesama ima i onih pesama koje bi trebalo da se pevaju. Zbog čega si u muziku stihova želala da uključiš i instrumentalnu muziku?
JELENA ANĐELOVSKA
Forma je ono što me najviše zanima i raduje dok pišem, tako da su te pesme za pevanje, odnosno pisane na muziku, naravno bile isprobavanje različitih formi… Neke od njih su manje uspele, neke više, svejedno. Sve su napravljene u odnosu sa određenom kompozicijom. Na primer, pesma “Atomski mir”, evo kako je pisana. Znala sam o čemu hoću da napišem pesmu, imala sam u sebi spreman taj okvir. I znala sam dosta dobro numeru Atomic Peace, od Alice Coltrane. Pustila sam tu muziku i počela da pišem, isključivo slušajući muziku, a tekst je bio više fizički pokret nego neko promišljanje… Da ne mistifikujem stvar, naravno da sadržaj koji pišem nosim godinama sa sobom, intenzivno mislim o tome pre nego što počnem da pišem, itd… Neka druga pesma u zbirci, pod nazivom “Među lešnicima” pisana je na muziku pesme benda Jarboli, bukvalno je lomljena i slagana prema načinu na koji sam čula muziku. U knjizi ovo nije naznačeno, a to verovatno i dalje samo ja čujem.
VLADIMIR ARSENIĆ
Tvoja pesme imaju strukturu dijaloga u kojoj je druga strana/drugi glas često odsutan. Koliko je važno da čitateljke na sebe preuzmu ulogu sagovornica?
JELENA ANĐELOVSKA
Drago mi je ako je to efekat, neki poziv da svako ko čita uđe u odnos sa tim pesmama ili sa samim sobom kroz njih, što je prilično značajna stvar. Pesme u prvom ciklusu su uglavnom nastale iz različitih likova, i one su međusobno povezane, što nije presudno za čitanje ali jeste način na koji je ova zbirka pravljena. U drugom ciklusu je svaka u dijalogu sa Vajarem koji je gost zbirke i koji je stvoren po ugledu na jednog stvarnog vajara. U trećem ciklusu govori ponovo nekoliko različitih karaktera. Svakako ima puno odnosa unutar zbirke, između karaktera u njoj, među kojima sam i ja, kao karakter koji takođe direktno piše neke od pesama. Hoću da kažem, zaista se pripremam za pisanje, od formi koje testiram na različitim pesama, do detaljne pripreme karaktera iz kojeg pesma nastaje. Samo tako mogu da pišem pesme.
VLADIMIR ARSENIĆ
Metafora kuće je zaista često korišćena u književnosti. Ali kuća koje se (ne)mrda je sasvim nova. Gde se nalazi tvoja književna kuća? Da li se ona mrda i ko je zaslužan za to mrdanje?
JELENA ANĐELOVSKA
Naslov zbirke je nastao pre nekoliko godina inspirisan kućom u kojoj je bila NLO – Novosadska lezbejska organizacija. Ta kuća je bila napadana, gađana jajima, pljuvana, vređana, a ostala je postojana. O jednoj takvoj situaciji postoji tekst u zbirci, koji govori upravo o promenama na kući izazvanim napadima. Dakle, jesmo menjale tu postojanu kuću. Tokom jedne noći, sliku dva spojena ženska znaka na fasadi kuće pretvorile smo u dva suncokreta, kako bismo je zaštitili. Ova kuća je jedna od mojih i književnih kuća… Svi prostori koji se pominju u ovoj zbirci su stvarni i još uvek su na istim mestima ali često služe u drugačije svrhe. I dalje me zanima sve u vezi s njima i većina toga u vezi s društvom, sve promene koje možemo da napravimo, a možemo mnogo toga. Tako vidim i književnost, kao mesto koje nas mrda do prostora na kojima nismo bili, ili smo bili ali nam pomera pogled na njih. Da, književnost može biti i mesto promene, itd, itd.
VLADIMIR ARSENIĆ
Knjiga će biti predstavljena u Sarajevu. Kako vidiš ovu vrstu regionalne saradnje?
JELENA ANĐELOVSKA
Vrlo kratko sam živela u velikoj Jugoslaviji, pa nemam baš taj osećaj kako izgleda kretati se kroz zemlju te veličine i kulture. Ali sam letos u vožnji od Istre do Beograda baš to zamišljala, kako prolazim kroz jednu zemlju, da osetim kako je. I to nije komplikovano zamisliti jer jeste jedan prostor, a iznutra sam bila nekako jaka. Možda je patetično, ali tako osećam ceo svet, ovaj kontinent sigurno… Dakle, što se regiona tiče, stvarno mi je relevantan jedino ujedinjen.
