Ludwig Van Beethoven Sonata za violončelo i klavir u A-duru, op. 69
Putovanje počinje. Sedneš u vagon druge klase, neko otvori novine, drugi se zavale i zatvore oči, a ti se nasloniš na prozor. Brišeš vlažno staklo. Zatim se pojavljuju stogovi sena, ruševne ograde, traktori pokriveni ceradama, poneka kokoš, pas koji trči uz kompoziciju voza. Teške boje jeseni. Onda voz ubrza.
Imaš dvanaest godina, putuješ u glavni grad. Tamo te čeka doktor, profesor. Kažu da može da pomogne. Majka je bolesna, otac radi, sestra je ostala kod babe. Pored tebe sedi tetka. Govori nešto, ti čuješ glas iz dubine grla, ali ne razumeš. Gledaš njena usta kako se otvaraju. Nudiš joj hartiju, onda brzo piše. “Jesi li žedan? Jesi li gladan?” Odmahuješ glavom i naslanjaš glavu na staklo. Ono je prijatno hladno. U kupeu postaje zagušljivo.
Pogledaš oko sebe. Čovek velikog stomaka sa sedim zaliscima, koji je malopre čitao novine, nudi flašu naokolo. Osmehuje ti se krezubim ustima. Tetka odmahuje rukom, on se lupa šakama po butinama kao da je ispričao dobar vic, kao deda nakon nedeljnog ručka. Dobrodušan je, reklo bi se. Ne navaljuje. Otpija gutljaj, vazduh se zamuti od mirisa rakije. Tetka se snebiva, crveni. Ostali putnici takođe. Muškarac vidi da niko neće da pije s njim. Otvara novine ponovo.
Voz usporava. Ne uspevaš da pročitaš ime stanice. Ispucali zidovi zgrade nekad su bili beli. Vidiš daščaru na kojoj piše Toalet, pored nje sličnu na kojoj piše Ugalj. Tragovi zelene farbe po njoj. Iza spaziš nakostrešeno mače. Nebo je nisko. Uskoro će kiša. Voz se pokreće. Ponovo vidiš tuđa dvorišta, bunjišta, nagorele daske, šut, zarđalu armaturu. Nigde ljudi, pasa, premda je već podne.
Ritam voza te uspavljuje. Osećaš ga u telu. Glasovi udaljeniji nego ranije. Toneš u san. Na ulici si i nikog ne poznaješ. Želiš da se skloniš, ali sve zgrade su zaključane. Sklupčaš se kao mače ispred jedne kapije. Ljudi prolaze. Niko te ne primećuje. Odjednom osećaš da ti se piški. Otvaraš oči. Tetka nije u kupeu. Tražiš je pogledom. Saputnici spavaju ili razgovaraju. Ugledaš njen kaput kroz zavesu. Izlaziš u hodnik. Hvataš je za ruku. Nepoznata žena te gleda u čudu. Pokušavaš da joj staviš do znanja da ti se jako piški. Ona nešto govori. Ti joj pokazuješ da ti napiše. Ona odmahuje glavom i odguruje te. Počinješ da plačeš. Dozivaš tetku. Bešika ti je napeta do pucanja. Otvaraš oči. Tetka spava pored tebe. Voz klopara. Drmaš je. Ona se budi zabezeknutog pogleda. Ti pokazuješ da hitno moraš u toalet. Ona ustaje, podiže te, preskačete tuđe noge, izlećete iz kupea. Stižeš to kraja hodnika kroz prljave košulje i jakne napunjene mirisom zaprške. Ulećeš u kabinu, povlačiš rezu. Olakšanje je ogromno, uprkos hladnom znoju koji te je oblio.
Tetka se smeje, oblači ti kaputić koju je držala dok si bio unutra. Pored nje stoji brkat čovek u plavoj uniformi. I on se smeje. Razgovaraju o tebi. Ona pokazuje pokretom glave u tvom pravcu. On odmahuje glavom šeretski. Tebi je svejedno. Odjednom ti je hladno. Povlačiš tetku za rukav. Ona te sledi u kupe. Naslanjaš glavu na prozor. Smračilo se. Ne vidiš gotovo ništa s prozora, tek poneki slabo osvetljeni prozor ili fabrike i gradove u daljini.
Stići ćete uskoro. Otići u iznajmljenu sobu preko puta klinike. Sutra će vas primiti profesor. Kad je pogledao nalaze, rekao je da ima nade. Tako ti je mama napisala u novoj svesci. Onoj sa crvenim koricama na kojoj je slika raščupanog kompozitora. Zvao se Betoven, kao onaj pas iz filma.
Claude Debussy Beau Soir
Pogledala je kroz prozor. Mesec je sijao nad rekom. Ušće nije bilo daleko. Vetar je donosio miris okeana. Suprug je otišao da otprati svog kuma koji se baš napio. Ostavila ga je žena i sad tugu guši alkoholom. Mark je brižan otac. Mnogo pomaže u kući, posebno otkako je izgubio posao. Majka to ne odobrava, ali ni ona se ne slaže s njenim glupim izborima.
Prišla je kompjuteru. Izabrala je francusku radio-stanicu. Puštali su šansone. Nije ni reč razumela, ali je osetila melanholiju u promuklom muškom glasu. Svidelo joj se. Podigla je tanjir s ostacima mesa, odnela ga do kante za smeće, podigla poklopac i polako viljuškom gurala otpatke u kesu. Zatim ga je odložila na kuhinjsku ploču i otišla po drugi. Kretala se bez žurbe, usmeravajući pažnju na muziku. Zastala je. Setila se nečega, ali je brzo odagnala misao.
Začula je auto ispred kuće. U kuhinju je ušao muž. Bio je raspoložen. Dejvid se baš usvinjio. Jedva sam ga uneo u kuću. Skinuo sam mu cipele i polegao na kauč. Nije mogao da ode na sprat. Hoćeš li još jednu čašu vina? Osmehnula se. Zašto da ne!? Sad kad su gosti otišli možemo da se opustimo. Prišao joj je donoseći visoke čaše pune zlatne prozirne tečnosti. Kucnuli su se, pogledali u oči. Otpili. Zagrlio je oko struka. Privukao. Ona je raspustila kosu. Izvadila dugačku ukosnicu i spustila je pored tanjira. Istom rukom uhvatila je nož i zarila mu ga ispod rebara. Pogledao ju je iznenađeno, posrnuvši unazad.
Mislio si da ne znam?!
Claude Debussy Clair de Lune
Čitao je: “Bergamot ima prefinjeni miris koji se uvlači u svaku poru, relaksira, otklanja loša raspoloženja. Bistro, svetlo zelene boje, etarsko ulje bergamota odlikuje jedinstvena citrusna nota. Poboljšava raspoloženje, naročito ujutru (kao dodatak gelu za tuširanje) i daje podstrek za lep i uspešan dan.”
Zatim je ušao Artur. “Šta čitaš, ljubavi?”
“Gluposti, neko je ostavio prospekt na stolu. Trgovci danas svašta nude. Kakav bergamot u ovoj zabiti?!”
“Hoćemo li na večeru?!”
“Nije li rano?”
“Lusi i Mark su nas zvali. Stiže i Dejvid. Srećom da se rešio one žene. Nisam mogao da podnesem način na koji se smeje.”
“Dolazi još neko?!”
“Što? Tebi nije dovoljno ljudi?”
“Meni si dovoljan samo ti!”
Prišao je i poljubio ga u vrat. Napolju je mesec upravo izašao. Iz njihovog apartmana nije se videla reka, ali je terasa bila osvetljena mesečinom.
“Razmišljao sam…”
“O čemu?”
“Da li da joj kažem?”
“Nemoj da svaljuješ odgovornost na mene. Ona je tvoja sestra.”
“Razmisliću.”
“Ah, mnogo si sladak tako razapet između bratske ljubavi i razumevanja pohote. Dođi!”
“Nije mi do toga, Arture. Otkad sam saznao za Dejvida, dođe mi da ga ubijem.”
“O junačino moja!”
“Ti me zajebavaš, a ja se pečem na tihoj vatri.”
“Samo te ložim, ha-ha-ha.”
“Ajde, presvlači se, da ne zakasnimo. Znaš kakvi su po tom pitanju.”
Claude Debussy Sonata za violončelo i klavir
U Štrpčevim Mojim savremenicima je čitao da se ostareli pesnik naljutio na učenika koji je došao i objasnio mu da poslednja pesma koju je napisao govori o slobodi. Nije mogao da veruje da niko nije video o čemu je zapravo reč. To je pesma o kajanju. Dima Senić je napravio nekoliko strateških grešaka. Jedna od kojih je bila da ga je žena uhvatila kako izlazi iz hotela ruku pod ruku s gospođom M, i to u njegovim godinama. O ovome su govorile sve tadašnje novine, čak i one koje se nisu ubrajale u tabloide i žutu štampu.
Savremenici svedoče da je bio pohotljivac. Okretao bi se za svakom suknjom koja bi prošla. O njemu su kružile legende prepune ljubavnih uspeha, ali ništa od toga nije bilo dokazano kroz istraživanja. Imao je nameru da to učini. To će biti od izuzetne važnosti za razumevanje dela jednog od najvećih pesnika našeg jezika.
Kad je rešio da piše doktorat o Seniću, mislio je da će to biti tek jedan u nizu zadataka koji će uspešno obaviti. Nije ni slutio da će pesnik da ga uvuče u svoje kandže, da ga prodrma i natera da sebi postavi pitanja o smislu, ne samo bavljenja književnošću, već uopšte.
U nekoliko navrata razmišljao je o tome da menja temu, ali je odustajao. Tumačenje ove pesme može da bude nagrada za sav trud, za tri godine drljanja po bibliotekama i arhivama, za gubljenje vida nad Senićevim beleškama i dnevnicima u koje je imao uvid zahvaljujući upravo Evi, udovici, kojoj je oporukom naređeno da se iz zaostavštine ništa ne sme objaviti dok ne prođe trideset godina od pesnikove smrti, a da sav prihod koji se tada ostvari ima da se preda Crvenom krstu u Senićevom rodnom gradu. Čudan zahtev, s obzirom na poslovičnu pesnikovu mizantropiju, ali gospođa Eva nije imala previše izbora. Dovoljno je patila.
Pred njim je doktorat u kojem se nalazi nepobitan dokaz koji niko dosad nije video, nije povezao. Ostalo je još samo da ujednači literaturu i fusnote, da proveri citate i da pritisne “send”. Nakon toga ga čeka smejurija od odbrane, a zatim i profesura na Filološkom fakultetu. Imaću kabinet, prostor za istraživanje i ko zna, ko zna, možda i za nešto drugo. Pogledao je svoje dežmekaste prste obrasle crnim maljama. Nasmejao se sebi u bradu, pritisnuo “send”, a onda je odjeknula eksplozija.
