BUDI MOJ BEOGRAD Budi moj Beograd Velika i široka Između okretnice tramvaja na Konjarniku I isključenja za Altinu Onaj što je bio I onaj koji se seća načina Kako opet da bude Budi moj Beograd Koji rečima ne ističe da je to Već onaj čiji dodiri govore Onaj što razume kao niko drugi Što sasluša do kraja Samo jer mu je ćef Budi moj Beograd Iz filma Nije lako sa muškarcima Topao, bezbrižan, lenj, smotan i seksi Onaj što umesto kusura kaže “U redu” Koji zna da Ramones majica nije pank I koga zabole što šabani brkaju pink i pank Budi moj Beograd A ja neću dati da se ugrađuju U tvoje popravke Mada, ako budeš onakva kakvu ištem Nikakve popravke ti neće trebati Budi moj Beograd Koji se ne ponosi što je rođen tu Ili bilo gde drugde Jer zna da se ponos zaslužuje I da babica nema nikakve veze s tim A akcenti još manje I da samo hulje sve pravdaju njegovim imenom Budi moj Beograd Koji u predgrađu, na prozoru Sa mnom budan dočekuje zoru Da slušamo ploče dok TV razliva boje Da mi gola čitaš Pesou na balkonu u jesen Dok ti tapšem u ritmu Djevojke male Kao dva genija ili dve budale Budi moj Beograd I čuvaj me od mene samog U noćima pustih mostova I crne reke Sačuvaj mi sećanje na lepo Jer njega sipam umesto bezolovnog I onda motor neće štucati Onda radim sve šta treba Budi moj Beograd Odakle go da si Šta god da radiš Dok god znaš Da ništa nije crno ni belo I da je davanje smisao svega NEKADA SE PROBUDIŠ U BANJALUCI Nekada se probudiš u Banjaluci I ispred prozora je sve zeleno Malo ti je krivo što ne znaš koje su to biljke Jer je prvi čas sa kog si pobegao bio biologija Ali uspevaš da prepoznaš palmu Njena postojbina jer je ista kao i tvoja Uostalom koga briga za nazive Kada je sve ovako zeleno Nekada se probudiš u Banjaluci I čuješ šuštanje talasa i jugo Razmišljaš kako u Beogradu sve manje viđaš jugo A šuštanja talasa nema ni na Adi O palmama neću ni da pričam Nekada se probudiš u Banjaluci Piješ prvu kafu i slušaš novi Wilco Gledaš s prozora kako pada kiša Dok ulicom polaze maturanti ispod kišobrana Kikoćući se kada spaze svoju sliku u izlogu I misliš o onima čije slike tu nema I šta li će jednom umesto toga posvetiti mami Nekada se probudiš u Banjaluci Tamo gde su jedine vesti u krošnjama Koje se njišu u ritmu bubnja Glena Kočea Nagađajući otkud baš ovde Zbog čega subota liči na nedelju I zašto su ćevapi spojeni Nekada se probudiš u Banjaluci Tu gde ljudi uvek šire ruke kada ti idu u susret Između natpisa na ćirilici i crkvenih zvona Gde kraj Vrbasa dede unuke uče pecanju na varalicu A komšije skupljaju veš iz dvorišta kada počne kiša Nekada se probudiš u Banjaluci I shvatiš da si ceo sastavljen od nedostajanja Nekada bez pokrića, dobrih namera i zabluda Sebičnih misli i karaktera koji šepa Beskrajne sijeste i pesama koje niko ne zna Neke plave tuge i kafe bez šećera I zadovoljstva što si se uopšte probudio KRAJEVI Sve to što mi ne da da budem veliki Ti klipovi što žive u mojim točkovima Te kašičice pod mlazom vode sa česme Sve te dozlaboga dosadne predgrupe Svi ti letnji dani koji liče na zimske Ti ljudi što im teče staž na vuči mog rukava Sve te umorne godine bez mira Završiće se jedne obične srede I sve ono što usledi posle nje Moraće pitati mene za dozvolu PUSTI ME DA IDEM Završi se više Pusti me da idem Nisam za ovo odavno Tu je previše snage Sigurnih pogleda Odlučnih rezova I premalo jastuka Za moj ukus Trebaju mi mir i tišina San i neodlučnost Može poneki cvrkut Mirnisni cvet za mene Vosak samo za vas Dugo sam zapet ko puška Čekajući odzvanjajući zvuk Belog startnog pištolja Samo ne daj da ogluvim I propustim početak Hajde, vreme je Završi se već jednom I pusti me da idem kući DANAS JE UMRO ŽAN POL BELMONDO Danas je umro Žan Pol Belmondo Čovek zbog kog se išlo u bioskop Jer su mu filmovi mirisali na leto I za njih se lepile uspomene koje vrede Sad se ide u bioskope po tržnim centrima Samo da bi ih deca videla Jer neće još dugo imati priliku ni za njih Danas je umro Žan Pol Belmondo I to je neka osma vest po redu U zemlji u kojoj se tuku oko religije Obećavaju brze vozove i velike plate Gde nas neuki uče, a učeni beže U kojoj se filmovi snimaju jer imaš vezu a ne ideju Uostalom koga briga za ljude iz prošlog vremena Kad je ovo sadašnje tako dobro Danas je umro Žan Pol Belmondo A i ja sam znao bolje dane One kad čekaš veliki koncert Ili one koji donose novo leto Pa iza one krivine da vidiš more A na moru da vidiš nju Kojoj si samo ti dovoljan I da u iznajmljenom kabrioletu Glumite Mišela i Patriciju Dok nemate satove, ni kondome Danas je umro Žan Pol Belmondo Onaj čiji nos je parao oblake Koji je donosio smeh i ponedeljkom I koji se sećao svega onog lepog Što su skakavci odavno smazali Nema ih još mnogo koji se sećaju ičega A kamoli bezbrižnosti i jutara što donose nadu Danas je umro Žan Pol Belmondo I znam da to nije neka vest u ovom svetu Ali nisam ni ja neki za ovaj svet, pa šta? Zato imam svoj Onaj u kome hit pesme nemaju milionske preglede U kome pišu oni što stvarno imaju nešto da kažu I u kome filmovi još uvek ostavljaju bez daha I u kome je ljubav postupak, a ne prazna reč U tom svetu večeras Serž peva samo za Žana A ja im nazdravljam sa neke plaže Vladimir Skočajič, Ponekad se probudiš u Beogradu, Booka, Beograd, 2023.
