DEVOJČICA SA ULJANIM BOJAMA
Sredinom jula otac se vratio s posla nešto ranije i, dok je stavljao novi lepak za muve na luster, rekao je mami da će u Poljskoj za nekoliko dana biti ukinuto ratno stanje. Bilo mi je devet godina i mada sam se sećala dana u kom nije emitovan Dečji program, nisam razumela o čemu tata govori. Pitala sam se zašto to stanje nije pominjao deda, koji je bio stručnjak za dva prethodna rata i znao sve zabranjene pesme i sve pećine u Krakovsko-čenstohovskoj visiji, gde se skrivao nakon bekstva iz logora. Činilo mi se da se deda interesuje za politiku jer je jednom, kad nikog nije bilo kod kuće, pozvao mene i babu u kuhinju, stavio dva zrna kafe na novčanicu od deset zlota i – kad se general Bem pretvorio u Jaruzelskog – toliko se zasmejao da mu se umalo nisu otkačile kopče na tregerima.
Te noći otac, pripadnik civilne zaštite, nije otišao s trakom na nadlaktici da stražari ispred vatrogasnog doma i zadruge. Poređao je alat na linoleumu i počeo da pravi od bakarne žice zamke za bizamske pacove, s kojima je od proletos ratovao kod našeg ribnjaka. Kad je zamka dobila oblik zlatne klepsidre, drznula sam se da upitam tatu ko mu je bio neprijatelj u ovom ratnom stanju, ali on me je pogledao preneraženo i rekao da će me, ako ga još jednom budem pitala nešto slično, pošteno izdevetati.
Desetog avgusta smo krenuli pešice do četiri kilometra udaljene Crkve Svetog Lavrentija u Cinkovu, na vašar. Na tezgama postavljenim u dva reda nedaleko od drvene crkve kupila sam tradicionalnu planinsku kućicu s barometrom koja prognozira vreme – devojka je gledala u kišu, a momak u sunce – đevreke na kanapu i loz za lutriju. Loz sam krišom ugurala u džep od haljine i sakrila se iza streljane da ga druga deca ne bi videla ako bih, kojim slučajem, osvojila emajlirano lonče ili igračku – buldoga koji klima glavom. Utom se ispostavilo da je moj broj osvojio uljane boje marke Old Holland Classic Colours. Sva uzbuđena, otrčala sam do roditelja, koji su kod hranilice za srne igrali s prijateljima tablić, i pokazala im svoju nagradu. Čika Lolek je potapšao oca po leđima i veselo uzviknuo:
– Opa, Rišek, biće od nje umetnica.
Nešto pre ponoći krenuli smo peške preko polja i vratili se kući. Tata je u odelu legao na kauč i na lipinom listu sviruckao zatvorske balade. Mama i Meda, specijalno za tu priliku pušten s lanca, bili su njegova verna publika. Ja sam se zatvorila u trpezariju, napravila od zavese komarnik i predano ređala na jorganu tube s bojom – njih sedamnaest. Sedamnaest, jer je u pakovanju jedna nedostajala. Engleski nazivi boja podsećali su me na udaljene planete: cyclamen, ultramarine, umber. Probala sam da istisnem malo boje na slamaricu, ali iz tuba su izlazile samo bezbojne kapljice lepljive tečnosti. Ispostavilo se da su uljane boje koje je sveštenik namenio za lutriju bile iz zapadnih poklon-paketa i rok im je istekao.
Raspust se završio, počela je škola, i zaboravila sam na slikanje. Sve dok na oglasnoj tabli mesne zajednice nisam videla oglas za likovni konkurs. Tema je bila: „Moskva tvojim očima”; rok: kraj oktobra 1983. godine. Naravno da sam morala da se prijavim. U januaru iste godine pobedila sam na pokrajinskom konkursu „Opasnosti u tvom domaćinstvu”. Naslikala sam krompirovu zlaticu kako izlazi iz prazne flaše koka-kole. Niko mi nije poverovao, ali zaista sam videla kad ih je deda skupljao u takvu flašicu. Pokrajinski žiri je utvrdio da moj crtež „na duboko metaforičan način predstavlja krstaški pohod imperijalističke štetočine”. Da se otac nije pohvalio kolegama u fabrici time što vodi poreklo od Sinti Cigana, možda bi se moj rad našao na poštanskim markama. Bilo kako bilo, ceo slučaj se završio uspešno po mene. Mama je prestala da me vodi na večernje časove veronauke u kuću pored šume, a od organizatora takmičenja dobila sam ranac i bombonjeru.
Tri nedelje nakon proglašenja pobednika na konkursu „Opasnosti u tvom domaćinstvu” u školu je stiglo pismo. Direktorka nas je sve okupila i obznanila da me Specijalna potkomisija komisije za širenje kulture u šleskom vojvodstvu šalje za vreme raspusta u Lublinjec na kurs slikanja u prirodi. Bila je to čista propast. Cela škola mi se smejala što ću provesti nedelju dana u ludnici, jer se u obližnjem Lublinjecu nalazila psihijatrijska klinika. Pored toga, odmaralište u kom smo bili smešteni nalazilo se pored kasarne, i dok smo mi šetali po šumi u potrazi za inspiracijom, vojnici su pucali na poligonu, a muve su mi zujale oko glave, i nisam mogla da se usredsredim. Ispostavilo se da je dvonedeljna likovna kolonija ipak bila pun pogodak, jer smo u sali za druženje imali satelitski program i video rekorder. U pauzama između gledanja filmova naslikala sam seriju slika oronule lublinjecke destilerije, no ovaj put sam dobila samo pohvalu, i umesto željenog pakovanja uljanih boja kući sam donela diplomu i album s radovima meni tada nepoznatog ruskog slikara Vasilija Surikova.
Pomislila sam: treća sreća, i odlučila da pošaljem sliku na konkurs pod naslovom „Moskva tvojim očima”. Nisam videla kako izgleda glavni grad Sovjetskog Saveza, a fotografija u udžbeniku ruskog jezika bila je prilično mutna. Gospođa Valo, nastavnica i upravnica likovne kolonije, donela mi je razglednice u boji sa slikama Kremlja i Hrama Vasilija Blaženog. Raširila sam novine na stolu i slikala panoramu Moskve do dva ujutru, sve dok nije isključena struja. U školi sam na velikom odmoru spustila ranac na pod. Veliki Vitek je seo na njega, i iz rezervnih patrona za nalivpero, koje sam držala u istom džepu u kom i crtež za konkurs, izlilo se mastilo. Prebledela sam. Cela zamisao mi je propala. Otišla sam u poljski klozet i maramicom razmazala mastilo po papiru. Izgledalo je kao da prestonicu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika guta lepljivi indigoplavi okean. Stavila sam crtež pored kaljeve peći da se osuši. Na sledećem odmoru ubacila sam svoj rad u sivi koverat i predala ga nastavnici Valo. Nije ni pogledala šta je u kovertu, samo je stavila pečat s grbom vojslavicke osnovne škole i otrčala u poštu.
Mesec dana kasnije u školi se pojavio neki čudan muškarac. Bio je sav neskladan: imao je nežne crte lica i špicaste uši. Nosio je crnu rolku i svetli sako, pantalone na crtu i blatnjave cipele. Otišao je pravo u direktorkin kabinet.
– Rogalova!
Pozvana sam kod direktorke.
Potrčala sam veselo misleći da sam opet dobila neku nagradu. U klobucima duvanskog dima primetila sam uplakano lice gospođe Valo. Na stolu je ležala moja Moskva. Direktorka je izvela uznemirenu nastavnicu iz prostorije.
– Znaš, dete drago – reče nepoznati muškarac kad su svi napustili kabinet – specijalno sam došao ovamo čak iz pokrajinskog sekretarijata da bih nagradio tvoj rad.
Pomislila sam da će mi uručiti nove boje i tablu mlečne čokolade s lešnicima ili kesu čokoladnih bombona. Progutala sam pljuvačku, a on je zaista izvadio iz tašne čokoladu. Polako je odmotavao foliju. Baršunasti miris kakaoa raširio se po kabinetu.
– De, posluži se. – Tutnuo mi je pod nos ogoljenu tablu. Uzela sam tri kocke. Creva su mi krčala. Bila sam gladna jer tog jutra nisam doručkovala.
– Da li si ti, Viola, bila nekad u Moskvi?
– Ne.
Čokolada se prijatno topila u ustima.
– Pa ko ti je onda dao tu… zanimljivu ideju? Da nisu roditelji ili nastavnica likovnog, ova, kako se zvaše, gospođa Valo?
„Rečenica se nikad ne počinje sa ’pa’” – pomislih.
– Sama sam tako zamislila Moskvu. – Odlučila sam da ne pominjem nezgodu s Velikim Vitekom, mastilom i rancem.
– A što tako katastrofalno?
– Kako?
– Što tako mračno, što?
„Zato što si vo.” Uzdahnula sam i prisetila se uplakanog lica gospođe Valo. Taj čovek mi nije ulivao poverenje, ali ipak sam uzela još jednu kocku.
– Ako kažeš ko ti je dao tu ideju, organizatori konkursa će te poslati na ekskurziju u Moskvu. Šta kažeš? Zamisli, videćeš Kremlj.
Pogledao me je lukavo i osmehnuo se pokazujući krive zube. Razgovor mi je bio nelagodan. Počela sam da skakućem s noge na nogu. Smučilo mi se od čokolade, a čovek je, povrh svega, hodao ukrug i nešto mrmljao. U kabinet je provirila neka tršava glava.
– Šefe, imam lošu vest. Svega mi, samo sam na minut otišao u klozet, kad ono probušili nam dve gume.
– Nemoj sad da mi smetaš, znaš šta ti je činiti, nije prvi put da nam buše. Stavi rezervne.
– Razumem, evo odma’ ću.
Tršava glava je nestala, a meni je pozlilo. Čula sam samo pitanja: „Ko? Kaži, ko? Kada? Zašto?”
Nagnula sam se preko stola i ugledala svoj bledi odraz u ispoliranoj ploči. Na crtežu je u najmračnijem kutku Crvenog trga stajala muva, koja se već u sledećem trenutku slobodno kretala po Spaskoj kuli oblivenoj mastilom. Osetila sam grč u želucu. Moja tamnosmeđa bljuvotina pokrila je svetli deo grada.
Ne sećam se tačno šta se kasnije desilo. Pozvali su tetkicu, smestili me u fotelju i pojili vodom u kojoj su rastvorili gorke kapi za želudac. Pogledala sam u grb Poljske okačen iznad vrata. Orao bez krune širio se na crvenoj pozadini. Kad sam se malo pribrala, domar me je odveo kući. U dvorištu sam rancem rasterala siktave guske, popela se na trem, pa kroz predsoblje puno mišjeg izmeta ušla u kuhinju. Klimnula sam glavom majci, bacila ranac pored kredenca, uspentrala se merdevinama na tavan, legla na džakove pšenice pored kaveza s golubovima i pomislila da u nedelju otputujem u Olštin i, isto kao deda, pronađem tamo svoju pećinu.
U narednih nekoliko nedelja direktorka je ukinula likovnu sekciju u školi, a ja više nisam učestvovala ni na jednom likovnom konkursu. Ponekad sam krišom ukrašavala komšinici Doroti pisma koja je slala svom momku dok je služio vojsku u Lublinjecu. Velikom Viteku sam temperama naslikala lobanju na plafonu za tri etikete sa kutija šibica, koje sam tada skupljala.
Desetog decembra Leh Valensa je dobio Nobelovu nagradu za mir, a ja sam ostala posle časova na probi božićne predstave. Trebalo je da tata dođe po mene u šest sati, ali autobus kojim se obično vraćao iz fabrike nije nailazio. Stajala sam sama na stanici i cupkala. Mraz je polako pravio ledenicu od vode koja je kapala iz česme pored vatrogasnog doma. Stakla na trafici preko puta njega već su bila zaleđena. Ulične svetiljke su treperile, treperile, sve dok se naposletku nisu ugasile. Trafikantkinja je odškrinula vrata i promolila glavu sa šubarom od lisičjeg krzna:
– Dete, šta dreždiš tu sama samcata? Ajde idi kući, smrznućeš se na toj hladnoći! – dreknula je.
Bila sam veoma gladna i promrzla, pa sam odlučila da je poslušam, da ne čekam više oca i pođem kući prečicom, preko polja. Nisam ni pomislila da ću morati da se probijam po mraku kroz smetove. Nadomak njiva koje pripadaju kombinatu okliznula sam se, udarila potiljkom o kamen i upala u veliki smet, iz kog nisam mogla da se iskobeljam. Dok sam se koprcala u snegu, jedna čizma mi je spala s noge. Mraz je počeo da ledi natopljene hulahopke. Nožni prsti su mi odrveneli. Pozlilo mi je.
Odjednom sam se našla na Crvenom trgu, u gunju, ogrnuta jarkocrvenom maramom. Valjenke su mi bile umazane blatom. U jesenjem osvitu crkva se plavetno i zlatno presijavala na suncu. Nisam znala zašto sam došla tu s babom i dedom i prestrašena stajala u masi ljudi. Vonj konjske balege i ljudskog znoja mešao se s mirisom istopljenog voska. Zgrabila sam babu za ruku. U daljini se čovek na vešalima njihao kao parče mokrog čaršava. Baba je strašno plakala i pokrila je lice rukama u kojima je stiskala sveću; nije čak ni osetila da joj vreli vosak curi po šaci.
Kad sam se trgla iz delirijuma, shvatila sam da sam u Hektarima a ne u Moskvi i da sam sanjala sliku Vasilija Surikova, onu o pogubljenju strelaca. I dalje sam ležala u smetu, ali nije mi bilo hladno i nisam osećala bol u nožnim prstima. Iznenada sam ugledala svetlo baterijske lampe.
– Šefe, da je vadimo, smrznuće se?
Učinilo mi se da sam čula glas vozača onog čoveka iz pokrajinskog sekretarijata, onog koji me je nekoliko nedelja ranije propitivao o Moskvi. Osetila sam miris benzina, votke, cigareta. Neko me je izvukao iz snega i izneo na put. Tamo me je petnaest minuta kasnije pronašao otac, koji se vraćao s posla, odmah me je umotao u svoj mantil i na krkači odneo kući.
Kad je prošla ponoć, mama je otrčala do komšije koji je u podrumu pekao rakiju i donela dve boce. U tri decilitra ubacila je tinkturu od čaja i šećera i pružila tati, koji nije mogao da se smiri otkako me je zatekao na putu polumrtvu; ostatak rakije utrljavala mi je u noge. Nakon svih mogućih tretmana – obloga od prokuvanog kupusa, mazanja ovčjim lojem i psećom mašću – vratio mi se osećaj u nožnim prstima.
Fotografija: Bartosz Krupa
Iz zbirke u najavi “Zelene voćke”, prevod Mila Gavrović, u izdanju izdavačke kuće Štrik
Knjigu ćete moći nabaviti na: Štrik