***
Nas dvoje i jesmo jedna velika reč
Koja se lako razume
I ćuti
Mi ćemo se čuti i kada nas svedu
Na jedno jedino
Slovo
Iz primalnog će krika poteći
Sav zakasneli smisao
I bezglasje novo
Samo si ti
Već postojala kao eho
I pre nego sam te pokušao izreći
***
(jagnjetu)
U započetoj igri otkrivanja
Skinuli smo kože
Na suncu da se osuše
I prste
Umočili u oči
Zbog mastila kojim potpisuju se duše
Zar ne vidiš kako nas napuštaju demoni
Kada se hlebovi prelome
U ruci
U snohvatici
Srastaju nam kosti
A u mesu golom izliveni krvotoci
***
Razmišljam o krivici
I kako možda nisam imao pravo
Da sa onakvom drskošću uznemirim tvoje naviknutosti
A onda se setim
Pominjanja bliskosti
I kako si pričala o prisustvu tajnom
Dok kupuješ hleb u prodavnici
Ili se u kadi kupaš
Izjednačavajući me sa vodenim mlazom
Mi smo zatočenici svetova
Koji su izrasli mimo našeg htenja
Naši su ožiljci na bodljikavoj žici
I oči su u prašini iskopanih tunela
Želim verovati
Da postoje ključevi
Koji nas oslobađaju svega
I da to nisu samo obične reči
Već život koji hoće
Da bude poezija
***
I pre izobilja već si bila
Na dnu suva korita
Vode huk
Na poljani pustoj vladao je muk
Pre zvižduka vetra
I rasta bilja
Dok dva kamena ne utole glad
Između njih
Prosuto je zrnevlje
Samo vode tok
Sve može da pokrene
I da zemlju pretvori u podneblje
***
Diši… sada samo duboko diši
Snovima nisu potrebni
Tumači
Dah se zamehuri
I od probuđenog vatrišta
Koje nas pretvara
U ništa
Otmu nas nevidljivi duvači
U apneji
Umesi hleb moga mesa
I zgnječi grozdove u vinu moje krvi
Ovo je nesan!
Narasta pod prstima tvojim
I pod stopalima
Vri
Sve što bio nisam
A jesam
***
Sa iščupanim busenom trave
U stisnutoj šaci
Ležala si
Kao posle smrti rasle su mi vlasi
Ležao sam
U sunčevoj zraci
Na vrhuncu zajedničke slave
I kad sve je stalo… proticahu časi
Razbacajmo oglodane kosti
Razapnimo izgrižene
Kože
Daleko negde vetar će nas poneti
O Bože!
Zar i nas oživljene
Sa kočevima kane probosti
Da više nikad ne možemo voleti
***
I smrti se nište dok ljubim te
Kao da me sutra čeka
Gubilište
Udovi se raščereče
Od upregnutih
Atova
U nama što njište
Istegnutih vratova
Odvajamo se od telesa
Kao da ležimo ispod giljotine
Mi nismo samo od krvi i mesa!
O neka nikada ovaj čas
Ne mine
I kada se sa zadovoljstvom
Izmešaju muke
Klonula
Padni mi na ruke
***
Dok nismo bili tu… neko je pokrao knjige sa polica
I dve su slike nama nepoznatih slikara
Zamenile mesta na zidovima
Sat je i dalje magičan
Okretanjem kazaljki zgušnjavaju se događaji
A osećaj prolaznosti toliko se razredi
Da i ne osetimo kad vreme iskapa
Tiho je… i niko nas ne uznemirava
Navučene zavese kriju nas od pogleda znatiželjnika
Koji se veru po krovovima susednih zgrada
Zato što si ih ti tamo izmislila
U savršenom rasporedu razbacujemo stvari koje skidamo
I ležemo na krevet kao na razmešteni splav
Koji svedoči o talasima
I kako se sve na površini u nekom trenutku umiri
A neka dubina u nama tek tad neće da se stiša
Mi zaranjamo u krvotoke sve do krvnog zrnca
I nema imena za ovu bolest od koje bolujemo
I koja nas u odnosu na sve druge
Čini imunima
