„Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan“ – poručivao je sa mini-linije Milan svom otcepljenom plemenu. Lora se promeškoljila, podigavši glavu sa „relaksana“. Još nije podne, ali ona će narušiti već ustaljeni prustovski ritam, ustati i odgledati jednu emisiju školskog programa, jedinog koji je nešto valjao, ali koji nije mogla da prati zbog svog pretumbanog sna.
Popila je čaj, sredila lice, presvukla se i sela u fotelju. Bilo je 10 i 42’. Zavese u dnevnoj sobi su bile malo pomerene i jedan sunčev snop joj je pao na lice. Kakav neobičan trenutak za nekoga ko je o jutru znao tako malo. Ona je pripadala noći. I to nije imalo veze sa Transilvanijom, već sa iskustvom da je noćna pijavica neuporedivo sladostrasnija.
Uključila je TV, isključila ton zbog reklama, i otišla do otvorenog prozora. Dan je bio jedinstven. Iako nije imala sa čim da ga uporedi, celim telom je osetila da je to onaj jedini dan u mesecu, proziran, dobrog pritiska i vlažnosti i s obzirom na to da je proleće tek dolazilo, bez vetra koji nije podnosila
Gledanje zarđale televizije bilo je selektivno. Želela je da pogleda dokumentarac o Virdžiniji Vulf, njenoj prijateljici iz mladosti. Film je već bio počeo, upala je u scenu iz „Gospođe Dalovej“ baš u trenutku kada mentalno umoran mladić, pristigao iz rata, plaši svoju mladu ženu pretnjom samoubistvom.
Još uvek je bila na prozoru, sa daljincem u rukama, kada je nešto fijuknulo, pa strahovito udarilo u antenu iznad njene glave. Slika sa ekrana je iščezla. Onda je sa groznom slutnjom pogledala u dubinu ispod sebe. Telo u plavom kombinezonu je tek dodirnulo tlo, a već je tamna mrlja počela da se širi oko voštanog lica nepoznatog. Slomljena antena je visila o kablu, još se njišući u bezdanu.
Nesrećni čovek je, kao džinovska ptica koja je u trenu zaboravila da leti, preleteo preko njene glave, ali fijuk kao da je došao od dva sloja stvarnosti koja su se silovito sudarila tačno u 10 i 43 minuta. Ovaj savršeni dan primio je u svoju utrobu nečiju nesvarljivu nesreću. I dok je kreda iscrtavala položaj tela u njegovom konačnom otisku, neko je otišao do terase na krovu i otvorio radničku torbu ostavljenu nalazaču.
Trebalo je doputovati iz drugog grada, odabrati kvart, zgradu, ulaz, spustiti torbu, proveriti prazninu ispod sebe i odlepiti se od ivice između dva otkucaja. Bez uzmicanja i trzaja, tek mahnuvši krilom svojoj razbaštinjenoj senci.
