KADA OSTARIM
Za Dženi Džozef
Kada ostarim
nosiću farmerke spuštenog struka
iako struk neću moći lako da odredim
čitaću spamove
one o milionima ostavljenim nepoznatom
obnovivši veru da se čuda događaju
uzimaću uzorke iz luksuznih parfimerija
i njima mazati čukljevita stopala
Kada ostarim
nosiću sećanja na reciklažu
i polagati ih nežno pod oznakom
lomljivo zaborav staklo
neću spuštati slušalicu smaračima
koji nude nepotrebne stvari
Kada ostarim
ići ću na sastanke
sa onima koji žele da odustanu od disanja
i pregovarati šta da mi ostave
od organa koji im više neće trebati
Kada ostarim
pričaću svima
kako mi je pročitavši moju pesmu
rekao – e sada još samo da ostariš
Kada ostarim
žudeću za sećanjima bar onoliko
koliko sada žudim za zaboravom
KOŽA
Za Dženis Džoplin
O Lord
ovoga puta zaboravi
na Mercedes-Benz
ionako ti je zastao u grlu
podari mi novu kožu
umeš ti to
onu englesku put
bez akni i viška sebuma
i malo užu
da može čvrsto da obgrli
moje skriveno telo
pa kad najzad odem
na onu godišnjicu
da shvate koliko su omašili
Kada me ona dodirne
svojom tamnom rukom
da uspe da ostavi trag
na sedefu pora
jer posle svirke
svi odu nekako upareni
a ja iznova koračam
ka sebi sama
i ta samačka rutina
tako je obeshrabrujuća
zato molim
za tu novu kožu
da me ogrne toplinom
u kojoj neću izgoreti
SEANSA SA MORISONOM
Džime raširi ruke
molim te bez košulje
ovi tragovi
tu su bila krila
telo se pokazuje
ti si mladi bog
sada zamisli da letiš
i ulovićeš to sećanje
Puštam da prhnu slike
nosiš guštera
u kutijici majčinog pudera
ona ti pokriva oči
Indijanac čita tvoje lice
ispod majčinog dlana
i put se izliva
iz korita zadatosti
Klizim preko mape
savršenog torza
svi će te želeti
već te vidim na zidovima
uspaljenih tinejdžerki
Blejkovo mentorstvo bodri
istraj
nije to pomračenje
to su uvidi
PROGNANI
Iza prozora neko lud
pomera zavesu
i gasi svetlo
mati je izvor
mati je pećina
mati je Enola Gay
ona je to svetlo
Dete zaboravljeno u vrtu
da bi se zagrejalo
seda u duboku travu
sumrak ne klizi
on se obrušava
ovo nije pesma
ovo je svedočanstvo
sa rubova
zapaljenog obruča bola
Moja podsvest misli
na devojčicu u vrtu
svi prognani ispod kose
dobijaju suvi žig
ja sam Šineeejd
i učim kako se voleti
u ogledalu u koje ne gledamo
pevaj od šapata do krika
a ja ću spuštati glavu
na ledenice njihovih
srca duša usta
i razotkrivati tajne
KOLIKO PUTA
Za Margitu Stefanović
Koliko puta su me probudili
zovu iz Amsterdama
da pitaju je li umrla
glasom bez strepnje
kao da pitaju
da li mogu da počnu
više da je vole
Kažem ne znam
ne obilazim svratišta
sem kad imam nešto
da odnesem
nije
osetio bih
Zar je odista toliko teže
voleti žive
gledati ih u grozničave oči
koje se gase
i sećati se vremena
lepote i slave u kom je ionako
sve ostalo da večno svetluca
rugajući se nestajanju
Zorica Bajin Đukanović, Super 8 mm, Kulturni centar Niš, 2025.
