PO KOŽI Stali su na senku maslačka optužili ga da je tat da prepisuje iz starih knjiga darovitiji od njih a i žene su ga volele šta ćeš većeg razloga da se ustreme na njega u čoporu Iz mrlja na zidovima nicali su svetovi uz to bio je Jevrejin zašto ga ne bi raspeli kožom može da se obeleži sve po koži sveta da se pisati kada su ga našli na ostrvu sa telom u konačnom otisku oko glave mu se širila lokva crvenog mastila NOĆNI PORTIR … onda on bez najave pošalje emisara da me pomno ispita o tom snu znam li išta o njegovim ženama A kako bih znala kad su one žive van reči i ostavljaju samo svlak Sada mogu na zadnja vrata pa se zagledamo u ogledalima lica kao da nas je ista odbegla mati rodila Neko ispod lica dečjom rukom dopisuje ti si moj narod NO PASARAN Ponovo su se prikrali kroz eho ratnog pokliča da nam ukradu tela da zagospodare našom utrobom da nam kažu šta sme a šta ne sme iz njih da izađe da nam kažu ko smo i šta moramo da budemo pa da se onda opet čuje zveket pletećih igala ili ludilo čedomorke oni su izmislili couch castinge za sve životne uloge koje nam pripadaju oni su isklesali u vosku sve sam ih jebo a doputovali su iz iste takve ponižene vulve Vratite nam tela nisu vaša to je neosvojiva zemlja ništa tu nije vaše ne može se oteti nismo mi Lepe Jelene mi smo bića u traganju za svojim obrisom i svojim glasom da bi u vremenu napravila utočište dato vam je da ulazite pa ste hrlili bez kucanja da prospete seme obesti natrag u retorte da se tamo dopečete Iz veka u vek putujemo bezglasne zatajene od postojanja ne gonite nas nazad u vreme lomača i virdžina ne tancujte kolo na vrhovima naših klitorisa vratite se odakle ste i došli da bismo ponovo mogle čestitije i lepše da vas rodimo SPALITI POSLE GLEDANJA Bilo je toga i za dvoglede i za monokle za zelena sočiva i za ključaonice lepote koja se razliva kao ovlaženi kaleidoskop bilo je izobilja za oslepeti poledica torza i lomova članaka i sve se gubilo u maglinama tela Dogovor je bio jasan krenem ka tebi i pozovem te ti čuješ samo ako čuješ kreneš razmena se desi tačno na pola puta meriš koracima bez ponavljanja sa žiškom da se samo jednom možemo videti sa palidrvcem iznad temena u obilju mikro slika bez glasa uvek bez glasa Onda ta razlivenost počne da se ponaša kao smola da se lepi za vas da pokuša da vas obeleži nekom vrstom konkavnosti tuge i kao ulovili ste i ulovljeni ste i kao imate ulov i kao fiksirali ste tren kao talas preko neponovljivosti Tako imate sve što vam je potrebno umesto pamćenja da se gleda da se iznova gleda onda vam odjednom doplovi mučnina ona Žan Polova od svih tih slika koje su vas progutale i kažete ovo mora da nestane ovo spaliti posle gledanja
