Kiza
Kiza kaže da ne brine
i dok mota duvan
lupka potpeticom
o truli pod
svoje depresivnoplave
podstanarske sobe
a oni mu govore
da njegova devojka
ne izlazi iz tuđih kreveta
ipak
on ih nudi pićem
kuva im kafu
i prazni pepeljaru
a oni mu zauzvrat
razbacuju knjige
i namerno prosipaju pivo
po pločama Ramonsa
Kiza kaže da ne brine
i kad dobije pismo
od svoje male
napije se i zaspi
na mokrom podu WC-a
a onda ga oni
odnesu do kreveta
pokriju
i puste da zaboravi
Jutarnji bluz
budilnik
i ona ustaje
ide u kupatilo
tušira se
oblači čarape
košulju
suknju
odlazi do kuhinje
još jednom se reinkarniše
u život između
dva zalogaja
dva gutljaja kafe
dva treptaja oka
navlači cipele
i jureći odlazi na posao
ustajem i ja
kroz prozor gledam
zadivljujuću erekciju
fabričkog dimnjaka
čekam
da mi se spusti
odem na pišanje
i vratim se
u krevet
Trideset kilometara
kad je Maksova devojka
otišla da živi u
praznoj porodičnoj kući
trideset kilometara
izvan grada
Maks bi dolazio kod mene
i ubijao se od alkohola
govorio
kako nije mogla da podnese
ustajali vazduh svoje glave
i da je morala da ode
kako bi spasila
svoj život
koga je osećala
kao sedlo na svojim
nežnoružičastim leđima
Zvonko Karanović, “Srebrni surfer”, Partizanska knjiga, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
