NOĆ
Noć je kao testo, gruša se.
U toj tami, slušam, neko pevuši.
Šta li mu je palo u sećanje pa ga je
tako razveselilo?
Možda spasava svoju dušu,
nameran da prenoći
i prezimi.
NESANICA
Zemlju i nebo spaja crna, masna boja.
U daljini, svetla u prozorima su male rupe koje
održavaju disanje. Zgrade su grozdovi ucvetali,
cvast im polako opada. Jedna visoka, kao resa,
visi o peteljci blede mesečine. Gledam je, kasno noću,
sa svog prozora, stresa sa sebe svetlost
da bi, i ona, utonula u noć.
STREPNJA
Nije udaljenost uvek u daljini već je, najčešće, u blizini.
Tako je i za ovim stolom.
Ispod noža, u udubljenju kašike, u kriškama hleba,
u njegovim mrvama.
U licima obraslim u bore.
U rečima, i smehu, koji nas trese.
