NOŽ
Ljuštim i seckam. Čuva me oštrica.
Pokreti moraju biti brzi i odsečni.
Odzvanjaju praznine dlanova.
Ali, odjednom, na prstu, pojavi se krv,
crven trag, opomene.
Kao da me je neko pogledao,
ali ne znam odakle.
ŽIVOT TEČE
Odjednom, gledamo, odlama se grana,
puna jabuka.
Sunce ti poljubim, kaže otac, zagledan u krošnju,
zašto je bog tako kažnjava? Zašto joj rod natovari,
pa je sruši?
Dok premećem, iz ruke u ruku, nedozrelu jabučicu,
osetih da se u njenoj zelenoj okruglini kotrlja
i moj život, taj nežni trenutak užitaka.
GLEDAO SAM
Iste ulice, prave i dugačke,
iste zgrade, u nizu, visoke, visoke,
ista živa ograda, živa potkresana,
ista boja zidova, isti prozor do prozora,
složeni poput kocki,
isti ulazi, ista staklena vrata,
isti, namrgođeni, ljudi izlaze i ulaze,
iste, zabrinute žene, sa punim cegerima,
pognute, laktovima guraju vrata,
isti, pogrbljeni starci, sa štapovima
lupkaju po trotoarima…
Samo dečiji plač nije isti,
razaznajem da se u njemu kriju reči
koje se opiru.
