PITAM SE
Da li je svetlost zbroj sjaja zvezda i sunca i
mesečevog kamenja koja se presijava?
Jer dok do nas stigne mlakušna, izjedu je dubine,
progutaju je prazna grla nevidlјivih bića.
I kad kroz sve prođe, kad se provuče i procedi,
nama ostaje tek ova
blaga pomrčina,
čas jarka i prozirna,
čas puna crnina.
DVORIŠTE
Čovek se ne seća dana, seća se trenutaka.
Ćezare Paveze
Sećam se malog prostora punog prašine, ispod kruške
i njenog šarenog hlada, i kad je odozgo, pala i preplašila me,
jedna crvlјiva, još nesazrela kruška, zelena, dugulјasta, bum!
I zakotrlјala se.
Sećam se kamenčića koje sam, čeprkao iz zemlјe,
ne znajući da su to kamenčići i čemu služe,
tvrdi i nejestivi.
Sećam se kolena nažulјanih i raskrvavlјenih
od puzanja da do nečega stignem – do bube koja je tuda promilila,
za leptirom koji je krilima, kao sa makazama, brzo sekao vazduh…
Sećam se da je sve bilo daleko i visoko.
Sećam se da je sunce, veliko, okruglo, sedelo na grani
i lјulјalo je, a trava se zelenila svuda, iza ograde, i dalјe, u nedogled.
Te dve reči dugo su se ulivale jedna u drugu,
kad kažu trava, ja kažem zeleno,
kad kažu zeleno, ja kažem trava.
Sećam se da su se zvuci sudarali u rečima.
Sećam se da su se reči razbijale u njiskave zvukove.
Sećam se tih reči koje su bile dovolјne
za prvi razgovor.
Sećam se, a kako se ne bih sećao, te rasprave,
kad sam se zacenuo od plača.
Sećam se, i sada sve to čuvaju ožilјci, bolјe
nego reči koje bi to da opišu.
Sećam se da sam se približavao svemu
što ima ime, da ga zapamtim.
Sećam se da sam tako sricao reči ali,
već onda sam shvatio da im ne treba
baš sve verovati.
Sećam se straha u koracima i klecanja kolena
kad sam izlazio iz naručja, sećam se,
ah, koliko sećanje može daleko da dosegne.
Sećam se baš toga pada koji je uvod u
sve druge padove.
Sećam se prvog mraka, kad sam se izgubio,
ne mogu me naći, pa me zovu, a ja ćutim
jer još nisam baš siguran da je to moje ime
pa da kažem – ovde sam!
Sećam se, bio sam prašnjav kao grudva zemlјe, a to ću, kažu,
jednom ponovo biti.
Sećam se, ko će mi sada to verovati jer
nema više svedoka, ali ipak da vam kažem,
kad se uspravim bio sam visok
kao svako drvo u dvorištu, i viši!
Sećam se, oči su mi bile veće od prozora,
kad provirim, u jedan pogled sve okolo bi stalo.
Kao u ogledalu lelujalo je puno slika!
Sećam se tog izlaska iz sobe u dvorište,
iz koga sam davno izašao ali, evo, ne mogu izaći
iz tog sećanja.
