Na kraju svih puteva
Nije oduvek bila tako stara,
njena su se vrata s bukom otvarala
i dvorištem je odzvanjao smeh,
jer nije oduvek tako tiha.
A sada ničeg nema,
i zatvorena su vrata,
i ona je sad stara kuća.
Samo ponekad sluti.
Kad zarđale šarke zaškripe,
dva usahla lica uzdrhte,
a onda čuju svoje glasove
kako šapuću u dlanove od soli:
Vetar, opet samo vetar.
Mi više ne otvaramo vrata stare kuće,
ti i ja,
jer moć ume da bude opasna igračka
kad se nađe u rukama pogrešnih ljudi,
a smrt, smrt je nepromenljiva realnost.
I zato ostaju zatvorena.
Samo još dva para staračkih očiju u njih zure
i čekaju, a znaju da nas nema,
jer znaju da je moć opasna igračka
u rukama pogrešnih ljudi
i znaju za smrt, smrt koja je nepromenljiva realnost.
Izvan stvarnosti
nadolazila magla kao testo
daleko negde, izvan stvarnosti
prikradala se ćutke niz okomita brda
proždirala pse i žute kamione.
mala škola na okomitoj litici
s prkosom ostarele seljanke
nosila grb prezrene federacije
vodeći iskonsku borbu za istinu
u naručju krila neke zaboravljene ljude
i svoju decu
ispošćenih lica, koščatih bokova
jedino im žive oči.
***
Iz tamne noći koja se meri miljama
izranjaju igre skrivalice
reči nepomenice
glava puna tričarija
okrnjeni stihovi nepoznatih pesnika
tople ruske oči
tatarski krivi nos
i niska bisera oko vrata
na fotografiji drage žene.
Opet miriše vetar na primorske gradove
slobodu pučine
treperenje krošanja
i puca kamen na avgustovskom suncu.
Srušeni su mostovi zaboravljenih neimara
smrvljena je mladost i osmeh i snovi
neubedljive su pesme koje uporno pišem
o izmišljenim događajima
onome što jesam i onome što nikada neću biti
tebi ili bilo kome.
Svrbe me tabani, davi me korenje
poplaveli prsti od čekanja
da život konačno počne
dok osećam da neumitno prolazi.
