Gabrijela Grejson, „ Ajnštajn i ja“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2020.
Knjiga „Ajnštajn i ja” italijanske autorke Gabrijele Grejson (Gabriella Greison) predstavlja neku vrstu dnevničkih zapisa Mileve Marić i jedno je u nizu savremenih dela koja pokušavaju da rasvetle privatne odnose srpske naučnice i slavnog nobelovca. Napisana je u prvom licu, u prošlom vremenu, a naratorka je sama Mileva koja nam se obraća „s one strane”, prisećajući se svog života i svedočeći o njemu kroz opise najintimnijih osećanja i razmišljanja. Stiče se utisak da duh naratorke lebdi nad nama, posmatrajući savremeni svet, ona u jednom trenutku kaže: Danas bi moje omiljeno jelo bilo parče pice: šta je bolje od kruga unutar kvadrata, isečenog na savršene jednakokrake trouglove?
Knjiga počinje opisom Milevinog dolaska na cirišku Politehniku gde sreće Alberta Ajnštajna. To je momenat koji će u potpunosti promeniti njen život i odvesti ga u sasvim neočekivanom pravcu. Mileva je bila tek peta žena upisana na Politehniku i jedina žena u svojoj generaciji.
Kako sama naratorka ističe, birajući karijeru u „muškoj oblasti” nailazila je na brojne prepreke, ali se na njih gotovo sasvim navikla. Krajem devetnaestog veka polje prirodnih nauka bilo je rezervisano isključivo za muškarce, te je bila primorana da se bori sa brojnim predrasudama, nipodaštavanjima, čak i pogrdnim i uvredljivim komentarima, radeći puno više i predanije od svojih muških kolega, kako bi postigla približno iste, a neretko i slabije rezultate.
Fizički nedostatak, hramanje, još jedna je nevolja sa kojom se junakinja ove knjige suočava. Ona navodi: Za jednu fizičarku nepoštovanje načela simetrije je nešto najgore, a nesklad njenog tela izazivao je u njoj nesigurnost i dodatno podsticao animozitet muškog društva koje ju je okruživalo. Žena, osim što se očekuje da je poput pesme “cela lepa”, mora takođe da zna svoje mesto u svetu, neopisiva hrabrost da sebi potraži mesto koje joj, po društvenim normama tog vremena, ne pripada, nosila je sa sobom odgovarajuće posledice i odgovarajuću kaznu. Možda je to bila moja sudbina,kaže naratorka, da budem žena koja sebi nameće da radi ono što voli.
Mileva Marić prikazana je kao osoba koja lebdi između dva sveta, muškog i ženskog, ne pripadajući do kraja ni jednom, ni drugom. Ona nikada nije uspela da natera sebe da se poput drugih žena svog vremena usredsredi na brak i formiranje porodice, a naučni svet koji je toliko volela i kome je po svim svojim kvalitetima pripadala, odbacivao ju je i stvarao zamke, smatrajući da će prisustvo jedne žene umanjiti njegovu ozbiljnost i nedokučivost. Postaje žrtva kako vremena u kome je živela, tako i narcisoidnog partnera koga je na svoju nesreću odabrala, to jest, koji je odabrao nju.
Nenaviknuta na nežnost i pažnju od strane muškaraca, ona doživljava tektonske promene u svom duhu kada joj se počne udvarati neobični i neprilagođeni mladić, kasnije poznat kao jedan od najvećih svetskih umova. Ono što je je isprva smatrala blagoslovom, biće, kako se kasnije ispostavilo, njen put u propast.
Mileva ne uspeva da diplomira na ciriškoj Politehnici i to će izazvati grižu savesti koja će obeležiti čitav njen život. Sasvim nesvesno upada u zamku od koje je čitavog života pokušavala da pobegne i postaje ono čega se pribojavala: domaćica bez diplome, a kasnije i samohrana majka u potpunosti finansijski zavisna od svog bivšeg supruga.
Albert Ajnštajn prikazan je kao detinjast i sebičan mladić, koji u briljatnoj, ali emotivno neiskusnoj devojci sa istoka pronalazi supstitut za majku, nekoga ko će mu pružiti podršku, prepisivati beleške, podsticati njegove teorije u to vreme odbacivane, čak i ismevane od strane njihovih profesora.
Iako se nigde eksplicitno ne navodi, Mileva je u dubini duše svesna negativnog uticaja koji ovakav odnos ima na njen život, ipak, ona taj osećaj nikad do kraja ne verbalizuje, naprotiv, trudi se da racionalizuje sve njegove postupke, ne kriveći za svoj neuspeh nikoga drugog do sebe samu. Ona kaže: Morala sam da ostanem prave kičme kako me ne bi savio. Nažalost, to joj do kraja ne polazi za rukom.
Nikada nije bila prihvaćena od strane Albertove porodice, njegova majka se oštro protivi njihovoj vezi, a Ajnštajn je ne pošteđuje njenih oštrih i surovih reči, doslovce joj ih prenoseći. Rađa vanbračno dete, čija sudbina ostaje nerasvetljena do današnjeg dana, i kada najzad, postaje Albertova zakonita supruga, ta sreća traje kratko. Brak u kome dobijaju još dvoje dece, za poznatog naučnika postaje teret i on odbacuje Milevu, iskoristivši sve što je mogao od nje da dobije.
Priča ispričana u ovoj knjizi dobro je poznata i ne donosi nam mnogo novih informacija, ono što je novina i što nas ovom delu privlači jeste pokušaj autorke, koja je i sama fizičarka, da rekonstruiše briljantni um mlade naučnice i približi nam njen način razmišljanja i bogat unutrašnji svet satkan od teorema, matematičkih principa i beskrajne ljubavi prema nauci po čijim postulatima se trudila da oblikuje sopstveni život.
Postoje oprečna svedočenja o tome koliko je Mileva Marić uticala na Ajnštajnov naučni rad, sam Ajnštajn je odbacivao svaku mogućnost da je ona makar i u najmanjoj meri doprinela razvoju njegovih teorija, ova knjiga, pak, daje nam drugačiju sliku, a kroz njihove razgovore i prepiske jasno vidimo da je Mileva umnogome pomagala Albertu da se razvija i napreduje kao naučnik, žrtvujući pritom sopstvene ciljeve i ideale za koje se mukotrpno borila čitavog života.
Isprva njihov odnos zaista deluje idilično, dvoje mladih perspektivnih ljudi neguju ljubav prema nauci, međutim, od samih početaka čitaocu je jasno da je podrška jednostrana. Mileva je ta koja pruža podršku Ajnštajnu, dok se on zbog njenih poraza i neuspeha očigledno ne potresa previše.
Takođe, ako pratimo njen uspeh na Politehnici, jasno je da su, kako se njihova emotivna veza razvija, Milevina naučna postignuća sve slabija. Ona na kraju ne uspeva da diplomira, dok nam je u naznakama dato da je razlog tome, između ostalog, i žestok sukob njenog, tada već supruga Alberta i mentora Vebera.
Nije pomoglo ni to što je jedina žena na Politehnici u tom momentu, naratorka stalno ističe kako je morala da radi i da se dokazuje mnogo više od svih kolega, ostvarujući znatno slabije rezultate na ispitima te kako je konstantno bila izložena diskriminaciji.
Borba sa mizoginijom društva i narcisističkom prirodom svog supruga postaje previše za Milevu, ona se teško razboljeva, pretrpevši brojne tragične udarce vezane za svoju porodicu. Sestra i mlađi sin duševno obolevaju, majka i otac umiru, brat nestaje u Rusiji za vreme Velikog rata, a Albert, Albert zaboravlja sve što mu je značila i okreće joj leđa, sklopivši novi brak, pritom je ucenjujući novcem, budući da nije bila sposobna da, bez diplome, izdržava sebe i svoja dva sina.
Bila sam poznata po tome što sa bila peta žena koja se upisala na cirišku Politehniku, potom kao Ajnštajnova žena, potom kao majka njegovih sinova, potom ništa više. Providna, nevidljiva.
Mileva Marić umire u Cirihu i ubrzo biva gotovo sasvim zaboravljena, da bi se javnost, pre svega pisci i umetnici, od skora ponovo zainteresovali za tragičnu sudbinu Srpkinje koja je krajem devetnaestog veka, kada je to delovalo nemoguće, studirala na prestižnoj ciriškoj Politehnici, pokušavajući da barem posthumno isprave ogromnu nepravdu koja joj je naneta, kazujući njenu stranu priče.
