U tuđini
Jednog dana su prosto ušetali, nadmeni i moćni, premećući među zubima tuđi govor koji u sebi još uvek čuva praslovenski poluglasnik. Procedili su, likujući:
– Idite, ovo više nije vaša zemlja.
Njihove oči su govorile, svitkajući vekovnom mržnjom:
– Poravnaćemo grobove tvojih predaka, pa neka ste i petsto godina svijali to prokleto hrišćansko leglo gde mu mesto nije. Idite, ovo je zemlja za Nas, za Naše ljude. Preoraćemo grobove vaših dedova. Preoraćemo, jer nam se može, jer biste vi učinili isto, da ste na drugoj strani.
Najteže je bilo priznati da jesu bili u pravu, moglo im se, a nama nije. A da nam se moglo, mi bismo isto.
I šta bih drugo, pregršt svojih uspomena strpala sam u džep i pošla za ostalima. U svoju zemlju, u tuđinu. Meni je bilo lakše, tešila sam se. Desetak godina (od kojih se barem prvih četiri baš ni ne sećam), to je manje uspomena nego nečijih četrdeset, šezdeset, stotinu. Manje suza i manje boli. Šta je šaka dečijih godinica naspram čitavog ljudskog veka, šta je to naspram decenija patnje i snova o nečemu što je bilo i više nikada neće biti? I šta ostavljam za sobom? Nekoliko lutaka, par spomenara, jedno staro dvorište, čardak i mrtvog oca. Velika stvar!
Imao, pa nemao, proklinju Jevreji.
Imali, pa nemali, zanemesmo, prokleti.
Otac je ostao ušuškan duboko, dva metra pod zemljom, na sreću mrtav i nesvestan zla koje je oko njegove humke kolo vodilo. Na sreću mrtav, kažem, jer da nije umro na vreme, stotinu bi mi puta živ umirao, malo u snu, malo na javi.
***
Putovanje je trajalo dugo. Preko srednjovekovne prestonice u bivšu prestonicu. Odatle u našu zemlju, u tuđinu.
– Dinar ovde ne kupuje povratne. Zbogom! I tresak šalterskim prozorčićem.
Usput su gorele kuće. Preticali su nas traktori sa pretovarenim prikolicama i teskobni izrazi na licima nesrećnih ljudi. Ispraćali su nas pogledi bivših sugrađana puni mržnje i po koji kamen, baćen nasumično, bez velike šanse da uveća štetu, ali ipak bačen. Onako balkanski, iz inata.
I sada, kada o svemu tome razmislim, ne znam koga sam više zažalila. Nas koji odlazimo, poraženi, ili njih, koji ostaju, likujući. I šta smo mi Jedni bez Drugih i bez te zemlje koja je ostala crna i ćutljiva, posve ravnodušna prema stopama koje je gaze.
Na asfaltu su ležali razbacani televizori, dogorele kolevke, stolice, cipele. Sve što se može i ne može zamisliti. Ostaci bivših života bivših ljudi. Jedni su bežali iz haosa, drugi taj haos koristili da se usele na zadnja vrata, pomalo bojažljivo se okrećući oko sebe. Stideći se osećaja krivice. Stideći se, jer je podrivao ubeđenje da čine ispravnu stvar, da zaslužuju tuđe kuće i tuđe živote.
Otac je ostao ušuškan duboko, dva metra pod zemljom, na sreću mrtav i nesvestan promene koja se oko njega dešavala. U blaženom neznanju, ostao je da počiva u plodnoj zemlji koja je promenila vlasnika. Na sreću, kao ni sama zemlja, on to nije mogao znati.
***
Veče nas je zateklo među svojima. Zatim i naredni dan, pa opet veče, a za njim i drugo, treće, peto. Nije bilo mujezina da pozove na molitvu i ma koliko upirala pogled u daljinu, nisam uspela da nazrem vrhove stare džamije koji su ponosito stremili u nebo. Uzalud sam u sebi ponavljala da Mi imamo jednog, a Oni drugog Boga. Pesma mujezina odjekivala je u mojim snovima: Allahu ekber, ešhedu en illahe illellah.. pevao je glas na nepoznatom jeziku. Bog je najveći. Bog je jedan. Bog je Alah. Bog je zatvorio oči pred zlom i pustio mržnju među ljude. Bog je najveći. Bog je jedan. Boga nije briga za nas. Bog ovde više ne stanuje.
***
Otac je često govorio: Moraš voleti sve ljude podjednako. Klimala sam glavom u znak odobravanja. Lagala sam. Mislila sam da je pomalo naivno s njegove strane da tako šta govori. Ne mogu se voleti svi ljudi. Mi smo jedno, Oni su drugo. Otac je često govorio neobične stvari, često ih je i činio.
Jednom nas je put naneo na stotinama godina staro groblje u gradu koji je nekada bio Naš, a sada je samo Njihov. Zaustavili smo se ispred svežih humki sa jeftinim krstačama koje su nosile neka nepoznata, nikome bitna imena. Otac je klekao i počeo da pali sveće. Nisam razumela zašto.
– Zašto, tata, mi njih ne poznajemo? – upitala sam.
Odgovorio mi je smirenim glasom, netremice gledajući u plamen sveća:
– Zato što su oni isterani sa svojih ognjišta, zato što su došli da ostave svoje kosti ovde, gde nemaju nikog svog. Zato smo dužni da im upalimo po koju sveću, u zalog, da bi imao ko sutra da je upali nama, za spas duša naših.
Opet sam klimnula glavom, ne razmišljajući previše o onome što je govorio. Cupkala sam nestrpljivo s noge na nogu. Već se smrkavalo, deca iz ulice će se uskoro razbežati kućama, a on i dalje uporno stoji i ćutke zuri u plamen.
Otac je tog predvečerja, a da nije bio ni svestan, izgovarao proročke reči. Ostavio je kosti u svom zavičaju, koji je nekada bio i naš, a sada više nije. Otac je sahranjen na mestu koje je bilo groblje, a sada je livada, svega par metara udaljen od izbeglica kojima je palio sveću.
Sada, kada smo i mi izbeglice, često se pitam da li ga se neko od bivših sugrađana seti, da li uče decu da ljube bližnje? Da li mu neko upali sveću tamo gde više nema nikog svog?
***
U novom gradu deca nisu znala šta je mujezin, nisu znala da mora da otpeva svoju pesmu svake večeri kako kuće ne bi izgubile temelje i poletele u nebo. U novom gradu deca su mislila da je Bog samo jedan i sem za crkve nisu znala za druge bogomolje. U novom gradu deca su imala očeve, svoje sobe i svi su govorili istim jezikom.
Niko nam nije donosio baklave za Bajram, radujući se šarenim jajima za Uskrs. Svi su bili jednaki i, naizgled, srećni. Nisu znali kolika je pustoš ostala nakon jednog sumanutog rata, ni da su tragovi čitavih porodica nestali, čitavi vekovi zbrisani za jedan dan.
Nisu znali i nije ih bilo briga. Kao ni Boga, kao ni Alaha.
Otac je ostao ušuškan dva metra ispod zemlje, stotinama kilometara daleko od nas. Zaspao je srećan, verujući u ljudskost, verujući u dobro, verujući u pravdu. Nastavio je da sneva plodne vinograde i uske sokake svoje mladosti, prve ljubavi, poslednju ljubav, da sneva nas, nasmejane i srećne, kako rastemo u gradu koji je toliko voleo.
Otac je zaspao čiste savesti i nevine duše, neokrznute zlom.
