Plemići vole Bjork i mrtve fazane
njih dvojica obučeni u volan haljine
voze zeleni džip i istovremeno
pritiskaju kvačilo vrhovima prstiju
ovo je dom divljih svinja, kaže jedan
dok popravlja šminku ispred retrovizora
u večernjem terminu na televiziji je gledao
šumske životinje tokom sezone parenja
zamišlja decu začetu među drvećem
šakama trlja hrastovu koru
primećuje jato ptica koje leti nisko
biće kiše dragi, čuje i zečicu kako se koti
želi da nosi krzno i leži u otiscima
medveđih šapa, zna da svoje mladunce
može pronaći u gnezdima iz kojih rastu gljive
gleda u kap rose, u njoj mužjaci doje lane
njihovu porodičnu idilu održava jedino
vlažna zemlja
Pored tvoje zgrade prolaze pesnici i pesnici
izrezao sam lice Artura Remboa
nosim ga kao masku
prolazim kroz tvoj kraj
rizikujem da me proglase
društveno neprilagođenim
počinjem da ličim na tebe
znam da ćeš razumeti
strepnju i egzibicionizam
želim da ti ispod prozora
pročitam pesmu
serenadu novog doba
spavaš u tuđem stanu
umesto tebe cimeri
slušaju sirove stihove
polivaju me vodom
zamišljam da je mleko
sa cimetom i šećerom
pokvasili su mi donji veš
koji sam dobio na poklon
od nekoga ko ne peva serenade
i ne zna kako je dobar osećaj
stajati na trotoaru, uz mnogo prkosa
i sa beskompromisnim željama
dok sa papirnim licem
gledam u prozorsko okno
puštam da kroz nogavicu teče
sve ono što nije imalo priliku
da se slije niz tvoj perjani jastuk
