boston
kroz neprobojno staklo četvorospratnog akvarijuma
gledamo pegave raže
prste umazane od senfa čisti o farmerke
pali pretposlednju cigaretu
gleda u bilbord
patike su na popustu
nemamo dovoljno novca za dane koji su preostali
sirene teretnih brodova
šarena plastika po okeanu
u parku norman levental većina ljudi jede sama
koriste lap-topove kao tacnu za preplaćenu kafu
podsmeva im se dok opušak baca u precizno orezani žbun
kaže kako mrzi organsku hranu i biljno mleko
u podzemnoj železnici ruga se turistima iz azije
koji neprestano fotografišu
kupili smo ulaznice za bejzbol utakmicu
umesto meča
gledamo navijače
glasno se smejemo dok pijemo limunadu
koristimo treću izmenu da napustimo stadion
obećavam kako više nikada neću predlagati
aktuelne sportske atrakcije
kupujem sladoled od slane karamele
zubima lomi plastičnu kašičicu
dok gleda u šetače pasa i osvetljene solitere
predgrađa metropola čuvaju tajne neuzvraćenih nežnosti
vanilla fudge
kožu ujedaju sunce i so
stopala gaze pesak
hladan od blizine atlantskog okeana
starac stoji pored belog šatora
u ruci drži lanenu vrećicu
gleda kako grbavi kitovi
talasaju pučinu svojim repovima
sunce dodiruje crveni svetionik
vazduh miriše na četinare
ovde se svi sećaju vudstoka
moji prijatelji su vijetnamski veterani
nose grateful dead majice
nakit od srebra iz meksika
nemaju novac za nove leviske
uzvikuju
hare krišna!
od starca na poklon dobijam
porciju po meri
osušeni psilocibin
dok traje tonska proba
ukus starog kartona ispiram
gaziranim sokom od đumbira
propuštam ratne invalide
set me free why don’t cha babe
moje ruke su suve
kosa umršena
starac žvaće duvan
puši cvet
distorzija ispunjava prostor
reflektori razbacuju snopove ružičaste svetlosti
izuvam se
bosi ljudi se ne plaše kiše
kupola iznad nas je prekrivena zvezdama
gladni kojot pretura po kanti za smeće
morski lavovi su prestali da prave buku
opušak ne bacam na zemlju kao inače
dopuštam da mi vetrovi kejp koda pokažu
iz kog pravca dolazi miris izgorelog blanta
treš narativi
živiš u šumi
gde su sve kuće prevelike
daleko jedna od druge
u prostranoj kuhinji
bakarne šerpe vise
iznad mermernog pulta
na stolu masivna
kristalna pepeljara
čekaš da se vratim sa posla
električnim automobilom
u odelu od somota
veseo od opijuma
svakoga dana
popodnevnom dremkom
odlažem usamljenost
tada sanjam šumu
kuću
tebe
jebi ga
pripadam generaciji
koja je čitala
sumrak sagu i igre gladi
svirka
u salonskom stanu
zatvaram prozor dok stojim na kauču
ostavljam otiske cipela na meblu
umesto pepeljare bonsai
čuje se muzika iz susedne prostorije
ljudi se smeju devojci koja sipa špricer
u akvarijum sa zlatnom ribicom
na drugom kraju sobe
prijatelji planiraju novu godinu
mladiću u kožnim pantalonama
ukraden je duvan
dok je čekao piće za šankom
u braon sakou ulaziš pognute glave
sedaš pored mene
govoriš mi kako zlatna ribica beživotno pluta
možda imam šanse za još jednu želju
ipak menjam temu
nije loš ovaj bend
mislim da se zove novi početak
Pjesme su nastale u okviru pjesničke radionice Zvonka Karanovića.
