Bah
Johan Sebastian Bach Troglasne invencije BWV 787-801
Suvoća u prostoru je takva da utiče na drvenariju, na komode, na parket, na ormare, na instrumente devojaka koje pokušavaju da daju ton ovoj večeri koja se održava u čast našeg dragog doktora. Svakog časa se sve više skupljaju, daske prijanjaju jedna uz drugu, regali stežu staru keramiku, tanjire iz kojih su ručavale generacije. Kad su doktorovi preci gradili kuću u ovoj pustopoljini nisu razmišljali o tome, njegov deda botaničar bio je opsednut sukulentima, i najvažnije mu je bilo da mu pogled sa prozora bude bujno zeleno kaktusno čvorište. Napisao je nekoliko priručnika i vodiča kroz život ovih samoniklih nepokolebljivih biljaka. Svakoj generaciji je važno nešto drugo. Doktor se retko i obazirao na vegetaciju oko kuće, njemu su bile važnije životinje, voleo je da čuje ptice, pa čak i lavež divljih pasa negde daleko, u brdima, bili su mu važni čak i jazavci. I kad je u kući bio sam, znao je da je neko kraj njega. Plašio se da će koloplet kaktusa toliko da naraste i da zaposedne celu kuću i svojom snagom je iščupa iz korena. Doktorovim prijateljima isprva nije bilo jasno što mu je vikendica baš tu, nekoliko sati od grada u kome živi, zašto je u toj nedođiji tako često, kad god nema obaveze na klinici, a onda bi, prvi put došavši tamo, shvatili da ih i same listom kuća privlači, i nagoni da budu tu, da navodno budu u prolazu, iako ne možete da budete na tom drumu i pravcu tek tako, slučajno, ali lagali bi da ih je put naneo da bi dočekali dramatičan, svečan i zabrinjavajuće lep smiraj dana, senku na opeci koja bi se polako pomerala, a zatim i gubila, kako je popodne postajalo suton. Svaki put bi taj suton delovao kao najlepši kraj sveta, onaj zbog koga nikom ne bi bilo žao. Kuća je delovala kao da je jedina u celom okrugu, oko nje nije bilo ničeg sem prirode, i nikakvih drugih ljudi osim doktora, njegovih ćerki, kad iz grada dođu, njegove služavke, koja je retko promaljala glavu kroz prozor tek da otrese stolnjak, i gostiju, koji bi se mestimično pojavljivali i onda punili kuću žamorom, zveckanjem escajga, i urlicima i smehom, jer je doktor umeo da izabere prijatelje. Uskoro bi trebalo da stignu svi ti ljudi, ovoga puta svi u isto vreme, zato služavka mrko gleda dve violinistkinje i jednu violončelistkinju, koje nasred sobe pokušavaju da vežbaju. Važna je muzika za današnji dan, ali važnije je poslužiti hranu, napojiti i najesti sve one koji su vozili po prašini i vetruštini, okrepiti ih supom i domaćim hlebom. Doktor je cenio kuvanu hranu, supe i čorbe posebno, govorio je da one miluju creva, aktiviraju probavni trakt. Supa se uveliko kuvala, jaka, unutra su plivale rozbratne, krompiri, crni luk i mnogo bibera. I sad valja dogurati veliki sto na sredinu prostorije koja je najsvetlija, treba reći gudačicama da su dovoljno vežbale i da Bahove invencije, doktoru omiljene, ostave za kasnije, kada se barem polovina gostiju pojavi. Vetar je divljao i lupao stabla i obarao krovove, gosti bi, da ih je mrzelo da dođu lako mogli da smisle razlog da ne budu tu, ali svi su poštovali doktora, a i ono što je već rečeno – kuća ih je privlačila, pa čak i u ovom tužnom času kada se njom neće prolamati razdraganost i smeh, toliko jak da bi mogao da učini da popucaju elegantne vinske čaše zarobljene drvenim policama od suvog drveta, koje je i samo pucalo od suvoće, kao i svetli parket, koji je otvarao prostor s tek ponekim intermecom u vidu tepiha. Parket je neprestano krckao, zidovi su pucketali kao da će se svakog trenutka odlomiti i srušiti, ali tako je bilo od početka, otkad je ova hacijenda sagrađena, i do danas nije pala. Kuća je bila nešto između magične i uklete. Huk vetra često je poprimao melodiju, koja je delovala smisleno i komponovano, skoro kao ona koju je sad pokušavala da svira mlada violonistkinja, koja se povukla u ugao pod naletom tri žustre žene, služavke i dve doktorove ćerke. One su u rukama držale stolnjake, lanene i krte, širile ih, rastezale, po nekoliko sekundi visili bi u vazduhu, vrtele su ih ceremonijalno kao pica majstori testo, pre nego što ih spuste na kabasti sto od teškog drveta. Tu će uskoro biti poslužene svakojake đakonije, doktor je stalno koristio tu reč, pretpostavljao je da je jednom nekom đakonu poslužena obilna i raznovrsna večera. To bi bio savršen filmski prizor – gudački trio u izvedbi troglasne Bahove invencije u C duru, BWV 787, u saglasju sa tri druge žene koje poletno, nasuprot okolnostima, barataju stolnjacima, escajgom, salvetama, kao da spremaju neku veselu gozbu, to bi bila efektna filmska scena, da je nije prekinula najezda jazavaca, koji su se godinama borili sa suvim parketom, letvama, crvotočinom, živeli i provlačili se paralelno sa tepisima i stazama, udobnim pufnastim papučama, knjigom i na njoj jabukom, samo koji santimetar ispod parketa praveći tunele. Sada su jazavci dospeli na površinu, decenijama su se javljali tihim krckanjem brodskog poda, ljuljali su kuću, pomerali je za milisantimenar iz ležišta, krili su se u temeljima i predano sisali smolu i pur-penu, ali sada su izronili željni društva, muzike i tople supe. Nisu mogli da sačekaju sutra, prekosutra da mirne duše pojedu doktora, našeg dobrog doktora sahranjenog na placu tik isped kuće, odmah pored kaktusnog čvorišta. Nezajažljivi, nestrpljivi jazavci.
Bokerini
Luigi Boccherini Gudački trio u f molu, op. 34, br. 1, G. 101
Luigi Boccherini Gudački trio u G duru, op. 52, br. 2, G. 114
U toskanskom gradu Luka postoji tornjasta građevina iz koje izniče rastinje. Mnogo je starih, toplih, okerastih građevina, ali ovu ćete prepoznati, kad budete u Luki znaćete da je to ta. I nije kako obično biva kad se zgrada zaodene mahovinom, puzavicom ili nekim uzbudljivim ružičastim cvećem. Ovde je sve naizgled cigla, kad ono, na samom vrhu, niče – trava. Kao da je to neka magična biljka koja je svoju moć i seme rasprostrla svuda po spratovima, penjući se stidljivo stepenicama, da bi onda na vrhu trijumfovala u svoj svojoj gustini i zelenilu. U toskanskom gradu Luka održava se strip konvencija, pa se oni koji se za to zanimaju jednom godišnje protegnu po ljupkim ulicama i kružnom trgu, jezgru grada koji takav stoji još od renesanse. Ana je zadivljena time kako neke stvari traju, kako su koncentrisane na jednom mestu toliko dugo ne mareći za promene društva i sistema, za vetrove i ptice. Jedino čega se treba bojati su zemljotresi. Ana se malo plaši zemljotresa, zato osluškuje životinje, one znaju da će se nešto desiti i do pola minuta ranije, ali Anin pas je u Sarajevu i ovde je ne može sačuvati. Ana je smeštena baš u travnatoj građevini, na njenom vrhu. Nije prijatno biti na vrhu takve građevine, ako ste gledali kako se slična ruši u Amatrićeu, mestu koje će je zauvek podsećati samo na zemljotres i ime sočne paradajz paste. Ana se i van Italije zabavlja tako što rešava kviz – pasta ili kompozitor. I naizgled je jednostavno. Ali zapravo nije, bilo da ste muzičar, gurman ili oba. Sorpreze je pasta, Kampanjoli kompozitor, Bacini kompozitor, testaroli pasta, Pinotini kompozitor, Piceti kompozitor, iako bi to mogle biti nekakve bodljice od testa, u množini. Pićinini je kompozitor takođe, Dragoneti takođe, a šta beše Bokerini? Bokerini je bio super tip i bio je Lučanin. Ana se sama sa sobom smeje u sobi na vrh travnog tornja, smešno joj je što je Bokerini Lučanin iz Luke, a ne Ličanin iz Like. Noga lička, a cipela bečka – rečenica koja je Anu, budući da je vizuelni tip, uvek podsećala na Pepeljugine sestre iz Diznijevog filma i staklenu cipelicu koja leti i lomi se. Ana nije imala ideju šta sledeće da crta, ali su joj se dolaskom ovde u Toskanu, u kraj u kome je drveće čudnog oblika i ni nalik na ono kod kuće, otvorili horizonti i uspela je da nacrta prvi kaiš. U njemu je ona kao statueta obrasla rastinjem na vrhu građevine, a zatim ta statueta oživljava i jede pastu, blago ljutkastu, sočnu, paradajzičnu, a zatim se lagano spušta spratovima, prateći vrtoglave gelendere koji idu školjkasto, u krug, u krug. Suvišno je reći da je i vrsta paste bila školjkasta, a kako se zvala, to niko ne zna. Verovatno konkilje, tako se na italijanskom kaže školjka, a školjke su dobre jer se njihova unutrašnjost bogato napuni sosom. To će biti strip inspirisan kamernošću Anine toskanske sobe, iako je kamernost sobe pleonazam, biće inspirisana kamernom muzikom i punim tanjirima. Repetitivnost! Dobro se jede, možda će morati da pomeri rupu na kaišu, ali je i drugi kaiš stripa završen, devojka se spušta nepreglednom građevinom punom stepenica i gelendera koji stvaraju vrtoglavicu, vrti se u školjki, ali na tom putu sreće, kako to obično biva u bajkama i narodnim pričama, mnoge koji je menjaju. A menjaju nas putovanja, menja nas muzika, menjaju nas susreti. Dugo se vrzmala stepenicama, slošilo joj se od spuštanja u krug. A onda, kada je konačno izašla ispred nje je bio vrt i u njemu statue znamenitih ljudi grada. Mislila je da će u Luki naići na Bokerinija. I jeste, samo što je to bila njegova statua, nepomična, poput nje na početku stripa, obrasla travom. Bokerini je samo stajao ukipljeno kao kip, možda zato što zapravo nije bio tu, u tom trenu je najmanje bio u Luki, a ponajviše u Sarajevu. Možda zato što su baš u tom trenu u koncertnoj sali Cvjetko Rihtman u Sarajevu tri devojke svirale njegova dela. Neko bi rekao da bi Bokerini bio srećan da to vidi i čuje, ali Bokerini je bio srećan, jer je bio tu, takođe se spuštajući niz stepenice belog starog zdanja, posle provirivanja u salu gde se govorilo o njegovom humoru, mekoj dinamici, lakoći, o njegovom gradu, u kome ga po prepoznatljivosti za stepen pretiče Pučini. Pučini na pučini. Pučinija nikako ne biste zamenili za pastu. No, Ana odlučuje da ne crta Pučinija, već udahnjuje život Bokeriniju koji i dalje luta gradovima sveta, proviruje u svaku salu gde sviraju njegove menuete i rondoe. Rondo. U krug, u krug. A onda pravo, pa levo, pa u salu. Okačiš plašt na čiviluk i sedneš. Evo ga i on, vidiš ga, prolazi gotovo neprimetno, on je onaj u poslednjem redu sa blago ukovrdžanom kosom i gigantskom mašnom, jer se valja svečanije obući kad ideš na koncert.
