Umami
Na letovanjima mi je često na umu to kako, i ne misleći o tome, raznosimo pesak, kako ga u papučama i na osunčanim listovima s plaže donosimo u sobe hotelskih kompleksa. Pesak na listovima je kao nakit, stoji kao šećer na rubovima čaše u kojoj su martini ili vermut. A onda taj pesak ispiramo, ali tu, u kabinama, ostane pomalo, naprave se gomilice u uglovima oko odvoda. I onda se kroz cevi vodovoda vraća u more, pa ponovo na plažu. On se tad seti Mežekove pesme Ljubav preko žice, jer je u njoj stih: „U svakom brzom vlaku ostavi poneku vlas”. Stalno se nešto odvaja, kao kad student izlazi iz sobe u studentskom domu, kad neko izlazi iz stana zauvek, ostavlja zidove, istoriju među njima, njega vrlo često i napuštanje hotelske sobe rastuži, danima se vraćaš negde, a onda odjednom nikad više. Puna mu je kosa peska, iako misli da je isprao sve, njegov potiljak je plaža. Delić te plaže, tog peska nosimo sa sobom kući, čestica ostane ispod nokta, u uhu, peska ostane u kosi i posle pranja, i onda kad uđemo u avion ili kola, taksi, kad uđemo u svoju kuću, ili se tri dana kasnije vratimo na posao. I tada, u smogu i u saobraćajnom špicu, dok prelazi most u suton, miriše na jod i slane talase. Parfem s mirisom mora. Postoji i jedan suptilniji miris, a to je onaj kada osećaš da je more blizu, da si nadomak, još samo pet kilometara, dve okuke, tri stene i četiri reda kamenih kuća i tu smo. A ima i izneverenih očekivanja, kao kad ne možeš da svršiš, a misliš da možeš, kao kad ne kineš, a zagledao si se u nešto svetlo, u babin luster od sitnih kristala, kao kad otvoriš frižider, a tamo nema soka, bila je to fatamorgana, kad ti izgleda kao da je grad primorski, a tamo nema mora, daleko je, na dvesta kilometara, svaki grad je primorski grad, ako dovoljno dugo voziš. Tog dana je on u poslednjem dnevnom trolejbusu mirisao baš kao neko ko ide s plaže, slan kao oni pekarski štapovi s belim crticama od soli, kao pistać. Oni koji su se s njim vozili nisu mogli da lociraju osobu koja tako miriše, neki od putnika bi pri izlasku na svojoj stanici procenili da je to najverovatnije čovek u svetloplavoj uštirkanoj košulji i mokasinama koje su krile stopala, još puna peska, školjki i morskih trava. On je toga bio svestan, provlačeći ruku kroz pepeljastu kosu, šišanu na pečurku, vozeći se on se smejao slikama koje su mu se javljale u glavi – ja sam toliko morski čovek da mi, kada sam u banci i čekam u redu, pesak curi iz nogavice i pravi gomilicu, a onda me čistačica besno pogleda, zastane s polivanjem biljke i priđe da tu gomilicu pokupi, ja sam toliko morski čovek da, gde god da sednem, meni na rame sleti galeb, toliko sam morski čovek da sam morao da imam plave oči, iako mi roditelji imaju smeđe, ali neka prababa je dugo gledala u vodu, oči su mi takve da me ljudi netremice gledaju, pogotovo žene, pogotovo ona koja mi kaže da je gledam u oči dok vodimo ljubav, gledaj me, kad me gledaš to mi je kao da sam otputovala na more, gledam gde si, a ti si otplivao daleko, pa si jedna tačkica na obzoru, lepi moj. Oni vode ljubav, ali on ne može da svrši, sve se proteže u nedogled kao more, malo je i monotono, talasa nema, ali on je gore i znoj mu obilno curi s čela na njen vrat i lice. On je ljubavnik, setni ljubavnik, gleda negde ispred, u more puno riba koje valja spremiti i naliti vinom. On napravi predjela i da savet šta s čim da se upari, jer kad se sjedine te komponente to je umami, divni, prijatni, slani ukus. Kada ustane, njen pupak biće pun peska, golicaće je kad bude pokušala da ga izvuče. Iz njenog pupka danima će rasti nešto kao morska trava. Smejaće se silno dok to radi, a on će sedeti u svom kafiću koji, iako u Beogradu, ima taj morski duh, tu su sidro i gipsane ribe i ribarska mreža u uglovima, on je povremeno tu, pije bevandu u beloj rolci u jesen, sve je bledo i isprano, izdaleka liči na Roberta Redforda, tako će nekako i da stari. Nije ga dugo bilo na bazenu, malo mu je bazen, on voli da granice nema, barem da tako izgleda, nije ga bilo dugo na bazenu, stopio se s plažom, rasuo se po peškiru, a neki kažu da je ušao u more i tamo ostao. Postoje i teorije da ga je ukrala sirena, da ga je prvo onesvestila udarcem peraja a onda dugo ljubila po vratu dok nije poplaveo. Sirena je imala gipko peraje i i imala je izraz lica njegove majke. Ošamutila ga je udarcem a onda progutala u jednom zalogaju. U njenom stomaku se našao obučen tako predivno, košulja i mokasine. Uživala je da je tu unutra, ali joj je bio pretežak, pokušala je da ga rodi, ali je u tome onemogućavalo peraje, nije imao gde da izađe. Izgleda da mu je bilo lepo i prijatno, kao onda kad je bio mali, kad je bio jedini i najlepši, kada je plovio i jedrio unutar kruga, u maminoj utrobi, u mami.
