Mala pilula u velikom pakovanju. Naziv je ispisan crvenim slovima, kao upozorenje. Zdrave žene to ne gutaju. Zdrave žene su srećne ako su oplođene. Zdrave žene sanjaju kako deca izlaze iz njih u hordama, rado iznajmljuju tela i odriču se poročnog života. Zdrave žene poznaju svoju svrhu. Ali ne i Klara. Klara guta pilule kao vazduh. Nekoliko dana kasnije prokrvari, ne kao što inače krvari pod Mesecom, nego škrto, ali dovoljno. Dovoljno da zna da je bezbedna. Bezbedna za Klaru znači bezdetna.
– Možda si jalova, a gutaš to – zvoni joj u glavi. – Možda oni stvarno znaju šta rade kad prosipaju seme. Možda bi rodila nekoga ko je veći čovekoljubac nego Gandi, ali nemaš strpljenja da ga odgajaš. Kakav Gandi, gladovao je za sav svet, a zlostavljao devojčice, dve pilule progutaj! I nemoj sad ništa da jedeš, da ne bi povraćala, skupa je to pilula!
Klara obema rukama uroni u svoje guste crvene lokne, kao da iz njih hoće da počupa misli koje joj ne daju mira.
– Da manje misliš, srećnija bi bila – tako joj je govorila Silvija.
A ni Silvijine misli nisu bile zauzdane, zato se i ubila. Nije imala pilulu, pa ostavila dva siročeta da se zlopate po svetu.
Sveta pilula abortivna. Poslejutarnja. Spiralna pilula kao ples. Nekad su žene plesale sa vešalicama. Ili su išle vešticama da im oklagijom izravnaju stomak.
Klari je lako i bezbolno.
– A kud idu ta deca što ih majke odbiju iz utrobe? Kud se vraćaju? Ništa ne može naprosto nestati – obasipa se Klara pitanjima kao kletvama.
Šake su joj pune lokni. Stopala gura u pesak, u očima joj egipatska grobnica.
More je milosrdno kao velika majka koja guta sve što joj priđe. Klara danas ne pliva, more joj samo puni uši. Uzela je beležnicu i zapisala:
– Nisam ja za majke!
Onda je iscepala taj list, savila hartiju u brodić i potopila ga u moru. Sedela je na obali i zamišljala kako su ribe sa dna postale jalove i kako će more izbljuvati hrpu mrtve mladunčadi njoj u lice. Potom će izroniti Neptun da je siluje tu na obali, da vrati dug. Neptun ima Klari poznato lice, viđa ga svakog dana. Možda će trozupcem da joj raspori trbuh i da spase svoju decu od dejstva Klarinih pilula. Onda će iskrvariti na smrt, a ne na Mesec, i neće biti ništabolja od Silvije.
– Šta snatriš tu, nesretnice! – ošinu je muški glas preko ušiju, a šaka preko usta. Sunce joj se zariva u oči kao igličasti trozubac i Klara ne vidi najbolje, ali zna taj glas. I Klarino telo zna te šake.
– Bleneš kraj mora ko mahnita, a deca nam plaču od gladi! – govori joj i grubo je protresa za ramena, izvlači je iz peska, pa je vuče po obali kao da vuče vreću punu mrtve ribe. – Jebem ti dan kad sam te ugledao! Diži se! Da ti jebem i onoga ko mi te dodelio! Decu mi ostavila da skapavaju, ti nisi žena, ti si…! Ma, šta si, kaži šta si, i stoka se za svoj nakot brine!
Klaru boli koštunjavo telo, kosti joj se osipaju celim putem do kuće. Zvoni joj u glavi kao da su joj lokne praporcima posute. Zvoni, zvoni do pomračenja. Usta su joj puna kose i peska.
Šake je bacaju preko praga kao krpenu lutku. S poda vidi sitnu decu, uplakanu i musavu. Dvojke.
– Eto vam nemajke! – govore šake besno. Klara gleda, ćuti i sakuplja svoje kosti s poda. Pridigne se. Dlanovima pritiska uši, iščupala bi ih, manje bi bolelo od dečje vriske. Zagleda se deci u razjapljena usta. Ne vidi svoj porod i mahnito vrti glavom dok je lokne šibaju preko oba oka.
– To su Silvijini siročići – ponavlja. – Nisu moji!
Marijana Čanak, “Klara, Klarisa”, Buybook, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Buybook
![Marijana Čanak: Proročki ciklus [cirkus]](https://strane.ba/wp-content/uploads/2018/06/marijana-canak-150x150.jpg)
