Svakog šestog dana popijem po jednu kafu sa Proročicom. Ona se redovno ujeda za jezik i ne izgovara vizije koje nisam spremna da čujem. Danas je pitala za dozvolu, možda zato što smo pile irsku kafu. – Smem da kažem?– pita. Smeš!– obradujem se iz dubine radoznalosti. – Imaćeš više sreće sa sledećim– reče. Istovremeno osetim olakšanje i tugu. Kao kad te izveste o datumu smrti decenijskog bolesnika: žao ti je što odlazi, a ujedno znaš da već odavno nije tu. – Mogla si mi ranije reći, da se ne jedim!– kažem joj. – Trebalo ti je da se jediš!– odgovori. –Koliko nam je još ostalo?Nije rekla ništa. Vraćam se kući u prazan stan u kome živimo nas četvoro u tri sobe. Spavam na njegovoj polovini kreveta. Uskoro će obe biti njegove.
* * *
Proročica me je poslala u viziju samodovoljnosti, tamo gde mi je podjednako dobro s njim i bez njega. – Tvoja ljubav dolazi iz inostranstva– rekla je i ja sam mislila na Švedsku. Jer tamo su emancipovani, plavi i krupni, vikinško pleme. Jedino me jeza hvata od pomisli na nordijsku hladnoću, ali rekla je da on dolazi, ne moram ja nikud! – A kako ćemo na tuđem jeziku govoriti?– brinem i zamalo da upišem napredni kurs engleskog. Nisam stigla, proročanstvo je bilo brže i zbilo se baš kako je rekla. Došao je. Krupan, plavook i prosed. Govori mi stihove umesto reči, razumem svaku treću metaforu. Samo me jedna stvar zbunjuje. Okrenem Proročicu. – Šta tu nije jasno!?– drekne. – Bosna ti je danas inostranstvo!
* * *
– Ko je ta rospija u tebi? Zrela si za egzorcizam!– govori mi. – Bez zahvalnosti i poštovanja prema muškarcima, nećeš nigde stići! Koliko god da su te silovali u prošlosti! Ovaj ti daje slobodu s kojom ne znaš šta ćeš!
– Kakvo je ovo proročanstvo?– čudim se. – Zvučiš kao moja pokojna baba– kažem joj. –Dobar mi je čojek, nijednom me nije udario!– tako je govorila.
– Pametno ti je baba govorila!– odvrati Proročica. – A ti pogledaj da se od babine babe naovamo ništa promenilo nije! Ništa! Ponajmanje između žene i čoveka! Svaku drugu tuče muž! Čak i ti tvoji gastarbajteri iz Švedske, samo čekaju da pređu granicu, pa udri! Ovaj tvoj nije takav, a ti to ne poštuješ! Nezahvalna si, lako se na dobro navikneš!
– Stvarno – pomislim – ja sam svaka prva i uopšte to ne cenim. Šta je sa mnom? Zakazaću egzorcizam.
* * *
Pitaću je o poslu, ništa me drugo ne zanima! Odlučnija dugo nisam bila, ali Proročica me saseče već kod prve neizgovorene rečenice. – Ne, ne i ne!– kaže. – Ništa od tog posla ne treba da prihvataš! A da nisi mislila da se seliš? – pita. – Pa… nisam – kažem neuverljivo, jer pred Proročicom ne samo da posumnjam u sve što pomislim, nego i u ono što mi na pamet ni palo nije. – Ni slučajno!– nastavi ona. – Nije ti sad vreme za to! Ni za raskid! Kako god ti sad to izgledalo, taj je čovek važan za tebe! Kad je već to spomenula, priznam joj pokajnički svoje sumnje. – Ne razumemo se baš najbolje, ni u razgovoru, ni u krevetu– kažem, a ona naćuli uši, kao i obično kad se spomene krevet. – Evo, na primer, sinoć… Čitam pred spavanje, a on mi sav zblanut kaže: –To je knjiga iz biblioteke, kako možeš da je čitaš u krevetu? Ko zna u čijim je sve krevetima bila!Isprva ne znam da l’ se šali il’ je mahnit, a onda se obradujem: – Aha, zacelo bi hteo da mi nešto drugo u krevetu radimo! Ostavim knjigu. On ugasi svetlo i… zahrče momentalno. Kažem ti, ne razumemo se! Proročica me mirno gleda i ostaje pri svome: – Ako sad raskineš, ode s njim i deo tvoje sreće. A to sebi ne možeš da priuštiš! Ne sad!Jasno da ne mogu, nemam ja sreće za razbacivanje. Al’ ne mogu da se ne zapitam: koji to deo sreće još može da ode, kad su mi iz kreveta već otišle i knjige i milovanja…? Šta je ostalo?
* * *
Plačem tri dana, jedva dočekam šesti. Proročica me gleda preko stola: – Šta sad ne valja? – Je li moguće da dvoje ljudi ostaju zajedno, a nikako se ne ljube?– pitam na ivici očaja. – Kako ne!– kaže. – Dođe takav period… – Nije ovo nikakav period – prekinem je – otpočetka nam je tako. – A je l’? – zainteresovala se. – Posle prvog, svaki sam mu poljubac iznudila! On se brani, uzmiče, okreće glavu, podmeće obraz, tobož je u nekim dubokim mislima, odsutan kad god mu priđem… Kao da sam kužna! Onda samu sebe obuzdavam: nemoj mu prići! Bolje da se sama lupim po ustima, nego da od njega to trpim. Ma, šta je ovo, reci? Samo se kurve u usta ne ljube! Evo, rasplakaću se opet…
– Rasplakaćeš se jer treba da dobiješ, pa si razdražljiva – zaključi Proročica. – Čekaj da vidim šta je to kod njega.A, vidim, vidim… – kaže sva ozarena. – Ne shvataj to ozbiljno, čovek ti je pomalo čistunac, higijenom je opterećen. Nikakve to veze s tobom nema! Ni sa jednom se on do sada nije ljubio, svaka mu je kurva bila!
Fotografija: Antal Szilárd
