(Rene Karabaš, Ona koja ostaje, prevod: Ksenija Banović, Buybook, Sarajevo, 2023)
Rene Karabaš odlučuje se, u svom debitantskom romanu, za književnu obradu složenog kulturološkog i sociološkog fenomena vezanog za prostor Balkana – za intepretaciju pozicije virdžine (ostajnice, tobelije) u Albaniji. Umetničke reinterpretacije ove autentične, etnografski lokalizovane pojave izrazito su retke – poznati su film Virdžina Srđana Karanovića, i knjiga Sworn Virgin Elvire Dones, što je simptomatično mali broj ostvarenja, naročito ako uzmemo u obzir da su ostajnice jedna od najradikalnijih posledica patrijarhalne, tradicionalne kulture na kojoj je izgrađen zajednički etos/epos naših prostora. Upravo se posredstvom virdžina u kontektsu strogog, plemenskog, patrijarhalnog ustrojstva zajednice otvara prostor za uviđanje performativnosti roda, intimnosti, fluidne individualnosti i seksualnosti pri preuzimanju određenih društveno iskonstruisanih rodnih uloga. Mlada bugarska spisateljica prepoznaje potencijal arhetipskog unutrašnjeg sukoba između osećanja i očekivanja zajednice, te, oslanjajući se na etnografske i istoriografske podatke, razvija intimnu i kompleksnu priču o savremenoj virdžini Bekiji.
Tumačenjem odnosa kompozicije knjige i tečnog, pesničkog jezika kojim je posredovan narativ, razaznaje se osnovna problematika fluidnog identiteta koji se istovremeno oslobađa i o(p)staje, zatvoren i formalno i sturkturno u okvirima zakona, knjige, kanona koji se u stvaralačkoj intervenciji otvara ka razuzdanom, zvučnom lirskom romanu. Naime, unutrašnja logika radnje i postupci junaka u okvirima patrijarhalne sredine – oca Muraša, neimenovane majke, brata Saleta, Bekije – odvijaju se na osnovu zakona, tzv. Kanona Leke Dukađinija, po kojem su propisana pravila, odnosno fiksirani albanski usmeni običaji, koji su u romanu aktuelizovani i funkcionalizovani pri svadbi, gostoprimstvu, raskidu svadbe i krvnoj osveti. Druga knjiga na koju se roman oslanja je Biblija, knjiga-totalitet, model svake klasične knjige i koordinata drugog – hrišćanskog zakona, koji determiniše postupke ili moralna načela protagonista. Ipak, na biblijski tekst referiše se metaforično, citatima koji se nalaze na početku prvog i drugog dela romana, i koji anticipiraju različite aspekte radnje, ne uslovljavajući je neposredno kao što je slučaj sa Kanonom. Na primer, uvodni citat na početku prvog dela romana iz Prve knjige Mojsijeve o sukobu Kaina i Avelja, kao i Jahveova poruka Kainu: ,,Obrađivat ćeš zemlju, ali ti više neće davati svoga roda. Vječni ćeš skitalica na zemlji biti!“, preslikava se u naraciji najpre u zakletvi u kojoj se Bekia, postajući Matja, zariče na devičanstvo, a potom i na višestruku aktuelizaciju motiva bratoubistva: smrt brata blizanca u majčinom stomaku, izbor brata za žrtvu krvne osvete i sl. Takođe, biblijski citat na početku drugog dela romana: ,,Što biva, već bijaše, i što će biti, već je bilo; a Bog obnavlja što je prohujalo“, sumira susret sa prošlošću koji će se odigrati u drugom delu, a oslikava se i u lajtmotivu muve koja kruži spajajući različite čvorne tačke radnje i glavne junake – oca, brata, Danu. Iako se, kako je dosad pokazano, kompozicija romana i pokretač događaja zasnivaju na dve knjige-zakona, roman Rene Karabaš poseduje još elemenata koji strukturalno i stilski nadilaze zakone forme, što se na nivou fabule oslikava oslobađanjem junakinje i ambivalentnim doživljajem rodnog identiteta spram rodnih uloga.
Naime, na okvirima romana nalaze se dva teksta koji imaju denotativnu funkciju – na početku je beleška pisana u stilu rečničke odrednice, kojom se objašnjava pojam ,,ostajnica“, a na kraju knjige, u postmodernističkom maniru, stoji beleška ,,autorke“, zapravo jedne od junakinja romana, o načinu i motivaciji pisanja i osnovnim porukama knjige. Mada uvodni tekst počinje očekivanim naučno intoniranim stilom kojim se objašnjava termin, do kraja beleške izneverava se formalni stil i autorske intervencije odlaze u pravcu određivanja žanra knjige koja je pred čitaocem, kao i lokalizacije pozicije sa koje se taj tekst piše: ,,Sve ovo nalazi se na samo 537 km od Bugarske. Ovo nije mit, nije ni bajka. Ovo je ljudska povijest.“ Autorska instanca koja se u uvodnoj napomeni lokalizuje u Bugarskoj, na kraju romana predstavlja se kao Dana K. – jedna od glavnih junakinja romana. Pre osvrta na problem autorstva, koji se nužno oslanja na složena identitetska pitanja koja su u samoj srži romana, treba obratiti pažnju na pomenuti tekst koji zatvara knjigu, koji je simbolično naslovljen ,,Kraj početak“. Dana K, Bekijina prijateljica iz mladosti i ljubavnica zbog koje Bekia ne ostaje ,,čista“ te mora da raskine dogovreni brak i postane ostajnica, potpisuje tekst i naziva ga ,,Bekijinom pričom“, pridodajući tendenciozno i eksplicitno tumačenje tekstu: ,,Ovo je bila Bekijina priča. Priča jedne kćeri koja je htjela biti sin.“ Završna beleška romana sadrži nedvosmislene zaključke o željama glavne junakinje, i može se posmatrati kao summa summarum osnovnih ideja romana, no ipak – pisana visokoparnim, patetičnim stilom, poučna i upotrebljiva više u kompozicionom smislu nego na nivou uverljivosti, ova beleška upućuje na to da se treba vratiti na početak i knjigu čitati u ključu eksplicitno iznetih stavova i saznanja. Potpuno suprotno – povratak na početak pokazuje da nije tako izvesno da je Bekia ,,htela biti sin“, te nikako ne treba bezuslovno verovati pripovedačici i svesti tumačenje na jednostavne i jednostrane uvide.
Upravo početak romana otključava svu složenost rodnog identiteta glavne junakinje. Naime, pre prvog dela knjige, a nakon objašnjenja pojma ,,ostajnica“, nalazi se nenaslovljena pesma pisana slobodnim stihom, čije će se strofe razjašnjavati epizodama u fabuli romana, a koja već prvim stihovima usložnjava problematiku želje glavne junakinje: ,,Još u majčinu trbuhu / čula sam razne stvari / kao naprimjer oca da govori / želim te sine“ (8–9). Želja da se bude sin je, dakle, primarno očeva, a ne Bekijina. Potom, u pesmi saznajemo da je po rođenju lirska junakinja shvatila ,,da sinj znači boju“, te da od rođenja želi da je majka oblači ,,samo u haljine sinje“. U odličnom prevodu Ksenije Banović stihovi pokazuju svu iznijansiranost i fluidnost individualnog doživljaja identiteta protagonistkinje: sinj je boja, preciznije nijansa i boje i sina. Takođe, Bekia u haljinama ne zavređuje očevu pažnju, dok, sa druge strane, performativno igranje muških uloga, poput baratanja oružjem, britvom, alatom – doprinosi inicijaciji junakinje u očev krug, odnosno u patrijarhalno ustrojen svet. Identifikacija sa muškim principima i junačkim etosom (npr. sa Skenderbegom), te svesna odluka da se postane ostajnicom, ne moraju nužno da budu markeri želje glavne junakinje. Naime, šišanjem, preuzimanjem muškog imena i odeće, junakinjina vrednost se i u materijalnom i etičkom smislu povećava – postaje glava porodice, njena vrednost se više ne meri spram broja volova, dobija pušku i sat. Takođe, raskidanjem svadbe i postajanjem virdžinom Bekia spasava svoj život, koji bi u suprotnom bio izgubljen prve bračne noći zbog toga što nije ,,čista“. Imajući to u vidu, nameće se zaključak da je, u slučaju Bekije, želja da se bude sin zapravo želja za (dostojanstvenim) životom,3 koji je u patrijarhalnoj zajednici moguć tek u ulozi muškarca. Indikativno je, takođe, što se roman otvara scenom ubistva oca u krvnoj osveti prouzrokovanoj raskidom svadbe, pa se tek kasnije kroz roman retrospektivno raspliću uzroci smrti. Ovaj motiv neposrednije je resemantizovan u fleš-beku u kojem maloj Bekiji otac daje pištolj, koji mu ona potom uperi u glavu uz reči ,,ta-ta-ta-ta“ (24). U tom smislu, Bekia simbolično ubija oca, što u narativnom smislu postaje preduslov za pripovedanje. Deluje, dakle, da se protagonistkinja apsolutno identifikuje sa pravilima patrijarhalne zajednice i njenim glavnim nosiocem – ocem, kojeg potom simbolički ubija, tako da do kraja romana uspeva da postupa u skladu sa svojim željama i osećanjima, i da krene za Danom.
Još jedna nijansa u Bekijinom doživljaju roda može da bude interpretirana i u odnosu na doživljaj svog imena i gramatički rod u kojem progovara. Najpre, značajno je napomenuti da se zakletva pri postajanju ostajnicom završava gramatičkim muškim rodom: ,,zakleo sam se“, što je interesantna prevodilačka i/li autorska intervencija, koja se, nažalost, ne ponavlja u ostatku knjige, u kojem je dominantan ženski rod bez obzira na narativno vreme iz kojeg se pripoveda. Sa druge strane, Bekia se nakon zakletve drugima (novinarki, bratu) predstavlja kao Matja. U tom smislu, izvesnije je da je doživljaj roda u slučaju Bekije fluidan, pre nego konačan, fiksiran i ekspliciran, što je naročito primetno kada se, na samom kraju romana, junakinja vraća kući i iznova oblači u mušku odeću: ,,pogledaj se, dolje muškarac / gore žena“ (134).
Opiranje strogom definisanju rodnog identiteta može se u knjizi objasniti na dva načina: višestrukim posredovanjem Bekijine priče i oslobađanjem od stega svake formalnosti, pa i obaveze doslednosti u književnom tekstu. Prvo, ,,Bekijina priča“ je ispripovedana novinarki, koja radi reportažu o poslednjoj virdžini. Potom, ,,Bekijinu priču“ ispripovedanu novinarki zapisuje Dana K., junakinja romana. Na kraju, sam roman potpisuje Rene Karabaš, pseudonim Irene Ivanove. Pritom, majka Bekije potiče iz porodice Karabaš – što saznajemo isključivo iz uvreda koje joj otac upućuje (npr. ,,mamicu ti tvoju Karabašku“). Svaka od ovih instanci, iako potiče iz jedinstvene autorske imaginacije, doprinosi ambivalentnosti i fluidnosti Bekijine ispovesti i autentičnosti pozicije sa koje ona progovara. Tom beskrajnom ogledanju junakinjâ koje rezultuje u razaranju kanona, strogih okvira knjige, doprinosi i izrazito pesnički konstruisana naracija u stilu tehnike toka svesti, koja se razvija i raspliće u pasusima bez tačke, koji se ponekad refrenski ponavljaju uz minimalne intervencije koje pomeraju radnju unapred. Česti hijazmi i anafore: ,,otvaram usta iz njih izlazi samo vrući zrak, vrući zrak na hladnoći pred licima nosača, vrući zrak ne živi već pred licem moga oca“ (14), ili asindetski ulančana ponavljanja pri zakletvi: ,,(…) da do svoje samrtne postlje, do samrtne postelje neću dotaknuti muškarca, neću dotaknuti muškarca i sačuvat ću svoju djevičansku nevinost, odričući zauvijek ženu u meni / odričući zauvijek ženu u meni“ (15) – predstavljaju lepe, nežne i zvučne primere u kojima jezik, oslobođen tačke, i uvezan ponavljanjima, pomera stroge, mračne granice patrijarhalnog poretka knjige, puštajući liričnost i ljubav da preplave logiku radnje iskonstruisanu na pravilima Kanona. Na ovim mestima sjajan prevod Ksenije Banović naročito dolazi do izražaja, i pomaže apsolutnom saosećanju sa istančanim, melanholičnim i mekanim senzibilitetom originala.
Još jedna značajna tema koju ovaj roman pokreće, ali nedovoljno razrađuje, vezana je za poziciju muškaraca u patrijarhalnoj zajednici. Ova tema nagoveštena je posredstvom Bekijinog mlađeg brata – Saleta – dečaka koji ne odgovara na očekivanja zajednice, koji odbija da ubija životinje, ne pomaže ocu u kućnim poslovima, beži preko granice od krvne osvete, i, kao i Bekia, menja ime i nastavlja svoj život kao Mihailo. Bratovljeva perspektiva u romanu uvedena je posredstvom četiri pisma koja šalje Bekiji, koja su datirana na 2017. i 2018. godinu, i koja nam otkrivaju njegovu šturo predstavljenu i neuverljivo razrešenu sudbinu.4 Iako je bratova funkcija u raspletu potrebna radi ponovnog susreta Bekije i Dane, veoma je značajan i kontrast njegovog neuklapanja u patrijarhalnu sredinu spram Bekijinog igranja uloge muškarca, jer pokazuje, u krajnjoj liniji, da patrijarhatu nije dovoljno muško dete, već konkretni, junački, tradicionalni tip muškosti koji prolazi sve surove faze inicijacije i koji funkcioniše apsolutno u skladu sa Kanonom. Premda nedovoljno razvijena, Saletova perspektiva ima potencijal za još jedan roman, i bilo bi zanimljivo videti produbljenu dramu njegove neuklopljenosti u očekivanja spram ,,sina tatinog“.
Roman Ona koja ostaje Rene Karabaš snažno i hrabro ulazi ukoštac sa jednom od najradikalnijih praksi patrijarhalno ustrojenog poretka – sa fenomenom virdžina – iznoseći na videlo svu složenost individualnog doživljaja sveta spram tradicionalnih zakona i običaja, i to u kontekstu savremenog društva. Oslanjajući se na usmenu i hrišćansku tradiciju, ali u stilu postmodernog poigravanja pojmovima identiteta i autorstva, Rene Karabaš ne propušta da narativne tehnike i zapletenu fabulu oboji snažnim poetskim jezikom, koji osvaja i osvetljava svaki mračni i surovi kutak knjige.
*Specijalna nagrada Bookstanove radionice za književnu kritiku.
