33.
Pošto je ordonans počistio s poda ostatke tableta i izašao iz šatora, pukovnik je ostao potpuno nepomičan, gledajući kroz prozorčić od najlona, u daljinu, tačno 43 minuta.
Prisetio se, ne zna zašto, jednog od prvih ljubavnih promašaja. Imao je 13 godina i bio je zaljubljen u jednu stariju devojku, koja je išla u gimnaziju. Bila je to ljubav, ali bila je i ambicija, hteo ju je kao neki trofej, baš zato što je bila starija. Devojka je bila komšinica iz zgrade i njihovi su balkoni bili prilepljeni jedan uz drugi. Uveče bi sedeli i pričali o svemu i svačemu, a ona je obraćala pažnju na njega. To ga je ohrabrilo. Da bi je izazvao da mu posveti više pažnje, počeo je da izmišlja svakojake pričice o svojim vezama s najpopularnijim mafijaškim grupama u tom trenutku. Devojka mu je zatražila da joj nabavi nešto kokaina ako je tako. Nije uspeo i devojka je shvatila da ju je slagao. Nije više razgovarala s njim, a on je čeznuo za njom, sedeći satima na balkonu, samo da ona izađe, bežeći sa časova samo da bi sačekao nju da izađe iz gimnazije i da je prati kao utvara po uličicama, da prati iz senke celo njeno društvo, da joj provaljuje u imejl i da čita svu njenu prepisku, da joj šalje anonimna pisma i da joj upućuje telefonske pozive pri kojima se čulo samo njegovo disanje. Čitave mesece je radio samo to. Beše odlučio da mora biti njegova po svaku cenu. Pratio ju je kad je izašla iz neke diskoteke, blago ošamućena, u društvu jedne prijateljice. Prošle su kroz neki park. Nosio je masku. Njenu prijateljicu je ubio, a nju je silovao.
Gotovo, sad je mogao da zaboravi na nju. U stvari je bio i zaboravio. Nije shvatao zašto mu je to palo na um baš sada. Ta uspomena ga je uzbudila. Patrljak penisa je napinjao vojničke pantalone izazivajući mu bolove. Ustao je, izašao iz šatora, uputio se ka oklopnoj diviziji koja se odmarala na obodu brda i suvo, bez ikakvog objašnjenja, rekao komandantu:
„Pripremite povlačenje!”
Pukovnik je imao jedno plavo i jedno zeleno oko. To biste primetili tek kad biste bili vrlo blizu njega, tek kad bi bilo prekasno. Heterohromija kod čoveka je retka i uvek je kod njega pothranjivala osećaj da je poseban i različit. Nadmoćan. Da su sva njegova dela opravdana nekom natprirodnom silom, iznad zakona prirode, čiji je izaslanik na Zemlji bio on.
Nije mu odgovaralo to povlačenje, nije mu nimalo odgovaralo. Nije ga puštalo da ispolji svoju okrutnost, da istera svoju pravdu, da se osveti, da svojeručno svima otkine glave, da im raspori decu i da im zadavi devojke i žene dok u njih penetrira svojim krvavim patrljkom. Da, seksualna želja ga nije napustila, bila je i dalje tu, jednako snažna, jednako izopačena, samo što je sada bila izvor frustracije i to ga je izbezumljivalo. Šutnuo je metalni kanister koji je stajao pored jednog blindiranog vozila. Kanister se prevrnuo i dizel je počeo da se infiltrira u sloj snega, čineći od belog smećkasto i smrdljivo.
Normalno bi ignorisao naređenje komande. Ne bi bio prvi put da odlepi i ignoriše naređenja generala samo zato da bi zadovoljio sopstvene vizije o ratu. I nikad mu ništa nije bilo, naprotiv, bio bi odlikovan i primljen kao heroj, zato što su sva njegova dejstva, premda krvava, uvek bila krunisana uspehom i brže dovodila do konačne pobede. Generali su mu se činili kao skupina mlakonja, birokrata, ulizica pred nogama političara, opreznih kukavica koje pojma nemaju o ratovanju. A oni su njega videli kao sadističkog ludaka. Ali trebao im je na prvoj liniji, bez obzira na to koliko bi ratnih zločina počinio. Bio je nezamenljiv. Niko drugi nije imao njegovu hrabrost i okrutnost. Dakle, da, mogao bi da ignoriše svako naređenje i prođe bez posledica. Ali ne i ovo. Ovo nije moglo biti ignorisano. I činjenica da ga je požurivalo i kralo mu ispred nosa sporu osvetu na tihoj vatri, onu kinesku kapljicu na čelu kojom je hteo da im razori psihu pre nego što im rastrgne tela, činjenica da više nije mogao da uživa, to, to ga je dovodilo do besa. Da, umreće svi, svakako, ali ne onako kako bi ih on ubio. Jeknuo je i načinio kratak pokret rukom, ka magli, kao da joj govori da nestane. Modra magla je ostala nepomična.
Kosmin Perta, “Žega”, Partizanska knjiga, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
