Celo svoje detinjstvo sam proveo čitajući stripove i gledajući filmove o akcionim herojima. Mene su odgajali karakteri iz izmišljenih svetova, opasnih ali sa veoma jasno povučenom granicom između dobra i zla. Moralno crno-beli, oni u meni nisu ostavljali prostora za sive nijanse, koje ja stoga nisam ni tražio. Lepo i dobro bilo je okamenjeno – večito i nepromenjivo, bez ikakvih sumnji u sebe. Ružno i zlo večito je živelo u svojoj polovini univerzuma i vrebalo heroje kojima je jedina svrha bila da pobede. Život koji me je sačekao surovo mi je pokazao da je suprotno od toga. Pokazao mi je kako taj spektar sivih, među-tonova, o kojima sam malo znao iz onoga što sam čitao, mogu biti upravo ja.
Ne mogu da se setim da li me je od svih njih ikad iko toliko fascinirao kao Betmen. Pratio sam ga po najrazličitijim stripovskim edicijama i gramzivo sakupljao sve epizode kojih sam mogao da se dokopam. Bob Kejn, Denis O’Nil, Nil Adams, Brajan Boland, Dejvid Macukeli, Frenk Miler – svi Betmenovi očevi bili su istovremeno figure od kojih sam tražio da me nauče kako da mislim i postupam. Kako da zamrzim strah i ugušim svoje slabosti.
Ali sve je počelo da se menja kada sam počeo da verujem da u Betmenovoj psihologiji postoji jedna specijalna crta karaktera koja ga je sve vreme izdvajala od ostalih heroja kojima sam se divio. Jedna psihološka nijansa kojoj nisam znao kako da priđem, jer sam bio svestan da bi ona mogla dubinski da uzdrma moje verovanje u jasno podeljeni svet.
Shvatio sam, ne bez nelagode, Betmen nikako nije mogao biti pravda. Betmen je bio osveta. On je u sebi sadržao sve svoje neprijatelje i ma koliko se grčevito trudio da ih nadvlada, u Gotamu koji ih je istom surovošću oblikovao, zapravo su svi zajedno živeli na istoj strani mračne ulice.
Gotam, kao i svaka metropola, ima dva lica, veoma različita. Kao Harvi Dent. Jedno je lepo i svetlo. To je ono lice koje ljudi žele da vide i koje čini da se osećaju udobno ogledajući se u njemu, jer je pred njim savest mirna i daje nam da o sebi mislimo dobro. Drugo lice je večito u senci, tamno i deformisano, lice ludaka, kurvi, ubica i korumpiranih policajaca. To je lice svih onih žrtvi koje su svoj grob našle u nekoj mračnoj gotamskoj ulici, među kantama za đubre i isparenjima kanalizacije.
Betmen je zapravo deo tog drugog lica. On nije vanzemaljac koji se šepuri u svom tesnom kostimu patriotskih nijansi crvene i plave, dok šarmerski računa na efekat koji će ostaviti nauljeni uvojak crne kose na njegovom čelu. On nije patetični pubertetlija koji je postao heroj pukom slučajnošću, jer ga je ugrizao radioaktivni pauk, ili je upao u mutogenu tečnost koja mu je dala specijalne moći. Betmen je stvorio samog sebe, od početka do kraja i svaka odluka koju je doneo u životu vodila ga je ka tome da postane ono što jeste – poluludi sredovečni milioner koji ima fascinaciju slepim miševima i ne može da spava noću. On je osuđen da zauvek obitava u senci “svetlog” Gotama koji mu je uzeo sve: porodicu, sreću, budućnost. U njegovim rukama pravda je iskrivljena, jer on neće da bude novinska vest. On neće da dobije orden i da ga slave kao heroja. On hoće da ga se plaše. Da njegovim neprijateljima srce pukne od straha kada ga vide. On neće da spasi svet, on samo hoće da taj svet više ništa ne boli. Kao što boli kada gledaš oca i majku kako izdišu i kada vaš porodični batler postane jedina osoba koju imaš u životu. Nije to dobrota čime se on bavi, činjenje dobra po svaku cenu i sa precizno podešenim moralnim kompasom. Ne, on stvara nešto drugo, nešto što se beskonačno menja iz raja u pakao i obrnuto.
A šta ostaje Betmenu posle svih tih krvoprolića? E, to zna samo Brus Vejn, kad se dovuče u svoju pećinu isečen i izrešetan, slomljen i modar. Sva veličina njegove tragičnosti je, između ostalog, u tome što on u svom avetinjskom zamku pati sam. I da bi nastavio da radi ono što ga čini živim, on mora da bude bez igde ikoga. I tada, posle svih tih preskupih pobeda, on još jednom potvrđuje svoje mesto pod okriljem crnog Gotama.
Jer on nije pravda.
On je osveta.
Ali, dobro, preći ću na ono što vas interesuje.
Bio je mart i već nekoliko noći za redom bilo je toplo i trgovi su oživeli. Krenuli smo iz parka kod hotela “Palas” da uličicom pored SANU-a izađemo u Knez Mihajlovu. Bilo je nešto pre ponoći. Ispred su išli Damir i Mirsada. Zagrljeni i pripijeni onako kako se grle samo oni koji predugo nisu imali nikoga pored sebe, a u srcima im rovita slutnja sreće koja ih čeka. Pripiti, glasno su se smejali. Ona je došla iz Sarajeva da studira i branila svoju veru citirajući mesta u Kuranu koja propisiju poštovanje i brigu o ženama. Bila je dovoljno lepa i pametna da sudbini bude trn u oku.
Damir je tad već uveliko bio neuspešni student antropologije, čovek kome je sve što ga okružuje bilo dovoljno dobro za sarkazam, što je dragocena veština samo onda kada od lične nesreće treba praviti šale. Ali to je ponekad kao smejati se pod vešalima. Planirali su zajednički put u Sarajevo, da on upozna njene roditelje. Nervirao je Mirsadu pitanjima sa koliko dugačkom bradom primaju u vehabije i da li će morati da pravi bradu od stidnih dlaka, jer je ćosav. I tada, ona se smejala. Uvek se tako lepo smejala.
Iza njih išli smo Hendriks i ja. Taj čupavac je po običaju gnjavio rifovima, tablaturama, akordima, skalama, lampašima i budalaštinama koje nikome od nas nisu ništa značile. Gnjavažu smo mu opraštali na račun širokog srca.
A Damir… Znali smo se još iz osnovne škole. Od tada mi je bio prijatelj. Porodica. Kao brat. Jedan od onih kojima bih, da imam, ostavio ženu, decu, ključ od stana i pare u banci, da ih čuva, ako bih morao nekada nekud da odem na duže. Ako upoznaš dvojicu takvih u životu, to je premija. Meni je bio dovoljan i samo Damir. Ali kako je znala da me iznervira ta njegova beskrajna predusretljivost kojom je najčešće sebi štetio. Da tegli tuđe brige i podmeće leđa – kao da je za njega to bio jedini i najsrećniji životni put koji čovek može pred sobom popločati.
Te noći smo se prisećali tih školskih dana. Mirsadi je bilo zanimljivo da sluša velegradske dogodovštine, nama je bilo zanimljivo da je zasmejavamo. Damir je bio srećan, iako mu se par puta čelo opasno naboralo kada sam pričao događaje od pre nego što je upoznao Mirsadu. Radio sam to namerno, i mislim da je njoj bilo jasno da sam hteo da budem seronja. Posle je Mirsada prepričavala kako su njena braća i ona znali preko dana tokom Ramazana da beže od kuće, i plaćaju hrišćanskoj deci iz komšiluka da im kupe pržene girice koje su jeli krišom iza taraba na periferiji. Dete ne može da shvati kako se to bogu udovoljava praznim stomakom, rekla je. I ne treba.
Najpre sam čuo da joj je neko opsovao majku muslimansku, a maltene istovremeno sa tim je pukao šamar negde iza mene. Kada sam se okrenuo, video sam Mirsadu kako pada na pločnik, kod ćoška zgrade Filološkog fakulteta. Oko nje se okupljala grupica tipova u jaknama sa amblemima. Neki u trenerkama, neki u cokulama. Neki veliki i jaki, neki dzepasti i žilavi. Bilo ih je više. Ne mnogo, ali dovoljno.
Hendriks i ja smo potrčali nazad, ka Damiru koji se sagnuo ka Mirsadi. Pre nego što smo stigli, on je uspeo da skoči na njih i tuča, psovke i povici počeli su odjednom. Kao da su buknuli iz potpune tišine i preorali tromi vazduh vrele ulice. Moj otac je rekao – Glupi klinci vadili oči jedni drugima.
Ubrzo je postalo jasno da su jači i njihove pesnice su sve češće završavale po Hendriksovoj i mojoj glavi. Damir se tukao sa dvojicom. Bio je jak, bivši vaterpolista, očigledno snažniji od obojice koji su ga napali. Računao sam da će ubrzo izaći na kraj s njima i doći da pomogne Hendriksu i meni. Jedva smo uspevali da eskiviramo poneki udarac, ali nismo mogli da zadamo više ni jedan. Tukli su nas kako su stigli, kada me je neko udario u lice, dovoljno precizno da se sve oko mene zavrti i da mi kroz bradu sevne bol koji me je paralisao. Toliko me je potresao tim krošeom, da sam pomislio kako mi je otkinuo donju vilicu i da se ona nekud otkotrljala. Na nogama sam ostao samo zato što me je pridržao zid.
Tada, zbunjujuće naglo, udarci su prestali. Izvukao sam glavu iz ramena i pokušao da uhvatim makar jedan pošten dah, kada sam video one dripce kako trče ka Studentskom parku ulicom 1300 kaplara. Nešto su vikali, a u glasu kao da im je bio strah. Ništa nisam mogao da razumem, pripisivao sam to zvonjavi u ušima od udaraca. Hendriks kome je hematom potpuno zatvorio jedno oko, povukao me je za rame i odvojio od zida, uprkos mom strahu da ću se sručiti na asfalt. Pokazao je prstom negde iza mene i kad sam se okrenuo video sam da pokazuje na Damira koji je iza nas ležao na podu, stenjao i jaukao kroz zube. Mirsada, naduvenog obraza preko kojeg su se slivale suze, klečala je i uskoro počela da vrišti. Nad njim je ukočeno stajao jedan od tipova sa kojima se tukao. Vođen nekim patrljcima od misli, pokušao sam da zapamtim što više detalja na njemu. Svaku crtu licu, građu, odeću, težinu… Uplašio sam se da ću nešto zaboraviti. Kada je video Hendriksa i mene kako se vučemo ka njima, i manjak snage prikrivamo dizanjem buke, trgnuo se i otrčao.
Klekli smo i mi pored Damira. Nisam znao šta ga boli dok na kolenima nisam osetio toplu crvenu tečnost koja se širila ispod njegovih leđa. Dok je Mirsada jecajući spominjala nekakav nož, ja sam osećao kako mi panika trese ruke i razlabavljuje tetive.
Da je Hitna pomoć došla pola sata kasnije, Damir bi bio mrtav. Pustili su Mirsadu, Hendriksa i mene da ga vidimo tek nešto posle četiri ujutru. Bolje da ga nismo ni videli. Policiji sam satima pričao šta se dogodilo, zapravo sve troje smo to radili. Umorni, modri i krvavi, a najviše preplašeni. Po mene je otac došao kolima, pa smo povezli i Hendriksa. Kraj Damira je ostao njegov ujak sa kojim je živeo.
Mirsadu su roditelji posle nedelju dana vratili u Sarajevo.
Damiru je bubreg bio skoro neupotrebljiv i život mu se sveo na hemodijalizu. Nije hteo nikoga da viđa. Prestao je da odgovara na pozive, sedeo je u sobi po ceo dan i izlazio kad padne noć do trafike samo da kupi cigarete. Ispisao se sa fakulteta. Pozive je odbijao i Mirsadi, nije joj odgovarao na pisma, i posle četiri meseca ona je prestala da pokušava. Dobio je maslinaste podočnjake i strahovito smršao. Hendriksu i meni je to prepričavao njegov mlađi brat Sivi.
Grad je za nas postao lokalitet traume. Dugo smo izbegavali noćne ulice jer im više nismo verovali. One su za nas bile mračni pasaži ka događaju iz prošlosti koji nas je nepovratno izmenio. Mene možda više nego Hendriksa.
Sinoć je bio 25. decembar, jel tako? Odvratno veče u Beogradu, koji kao da se topi sa ovom sivo-smeđom bljuzgavicom koja ga je zatrpala. Već danima, nedeljama čak, živimo u prednovogodišnjoj depresiji, kao biljke. Kao maloumnici.
Sivi, Hendriks i ja otišli smo u Zahumsku ulicu na neku žurku koju su nepoznate devojke pravile u stanu svojih bogatih roditelja. Oduvek sam se osećao neprijatno kada bih se našao okružen luksuzom, kao te večeri. Ogromne slike u masivnim ramovima, detaljno izrezbarene drvene noge ogromnih stolova, sjajnom crnom kožom tapaciran nameštaj, plafoni ukrašeni štukaturama sa zlatno obojenim detaljima, muzika koja dopire iz bespotrebnog Bang & Olufsen ozvučenja, kuhinjsko ostrvo sa mermernom pločom i zasebnom slavinom okruženo barskim stolicama od livenog gvožđa. Sve razmetljivo, bez usaglašenosti, ali upadljivo.
Cele večeri sam skoro hipnotisano gledao kako ljudi koje njih dve očigledno nisu poznavale blatnjavim cipelama gaze debele, skupe tepihe po sobama. Ništa mi nije privlačilo pažnju kao te smeđe fleke na skupocenom, mekom materijalu. To mi je bilo smešno i tužno istovremeno.
Sivi, Damirov mlađi brat, postao je deo naše ekipe. Džoker. Zamena. On je dobar klinac. Pametan. Srčan na brata.
Stajali smo kod krovnih prozora, jer samo tu kao da je bilo kiseonika u stanu koji se gušio od znojavih, pijanih tela. Napolju je počela da pada kiša, za koju je bilo jasno da će do jutra grad pretvoriti u klizalište. Išlo mi se kući. I njima dvojici. Bilo je negde između jedan i dva, ali ljudi se nisu razilazili. Pijani, bezbrižni i tako glupo razdragani. A mi smo znali da će Nova godina proći bez Damira. Da ćemo sva trojica, negde u nekoj bespotrebnoj gužvi među stranim ljudima celu noć razmišljati o njemu i o tome kako bismo samo da zagrlimo njegovo iscrpljeno, oteklo telo, nadajući se da ćemo osetiti kako u njemu još struji makar bilo šta od onog tipa kojeg smo poznavali. Spremali smo se da krenemo, bez glasa dajući znak jedan drugom da je ovo veče izgubilo svaki smisao.
Da smo krenuli samo nekoliko trenutaka ranije ne bismo videli ulazna vrata kako se otvaraju i kako kroz njih prolaze tri tipa. I on.
Dripac iz one martovske noći. Onaj koji u mojim mislima već mesecima stoji nad Damirom sa nožem u ruci i gleda bezizražajno lokvu krvi koja se širi pod njim.
Uhvatila me je panika, ali nešto mi je ubrzo došapnulo da se ne zavaravam i da je sada već kasno, za bilo šta. Ne idem nikuda, niti ću dozvoliti Sivom i Hendriksu da odu.
Dripac me očigledno nije prepoznao. Otvorio je limenku piva koju je pokupio sa stola pored kojeg su stajali i gledao oko sebe. Bez straha. Bez griže savesti. Bez svesti o svom zločinu. Kao da je tim stavom svemu oko sebe upućivao izazov. Moj ego je od toga počeo još jednom da podseća telo na senzacije batina koje je one noći primilo.
Bojao sam se da ću se zapaliti, izleteti se, biti nepromišljen i prokockati priliku. Umesto toga, na moje veliko čuđenje, osetio sam da u meni postoji gusto grmlje u kojem sedi savršeno strpljiva životinja. Znao sam da mogu rukom kamikaze posegnuti u onu martovsku noć i odatle, iz prošlosti, ovde i sada aktivirati sebe kao bombu. Baš kada za nju dođe vreme.
Pošto sam objasnio ovoj dvojici koga sve vreme gledam, osetio sam da su se ukipili. Prostor među našim telima se smanjio, zbijali su se uz mene. Od neizdrživog predosećanja nečeg velikog što je preda mnom imao sam utisak da mi rupe u zubima postaju tesne za plombe. Vrat mi se znojio od toplote koja mi penjala uz kičmu. Vazduh je naizgled dobio zvuk, a taj zvuk je bio tanko, oštro zujanje od kojeg su mi nervi pucali. U stomaku mi se otvorila ogromna pećina. Poželeo sam da je sve oko mene mrak, da uronim lice u njega i da mu prepustim ruke i noge, znajući tačno šta je sve u njemu skrivano. Jer taj mrak napravio sam ja, kako bih uspeo da uradim ono što želim.
– Da mu odsečeš uvo?! – začuo sam Hendriksov glas.
Jesam li ja to rekao?
Izgleda jesam.
Znao sam tačno i jasno zašto sam to hteo. Zato što on nije čuo Damirove jauke i Mirsadine krike. Niko ko bi to čuo ne bi mogao onako mirno, onako bezdušno zadovoljno da stoji nad svojim zločinom, gledajući ga kao da je proizvod mukotrpnog rada. Ako je već tako, šta će mu sluh? Šta će mu uši? Gluvom uši ne trebaju. Njemu treba neki oblik spoznaje. Spoznaje u kojoj se zločin i kazna stapaju u večnu pravdu kojoj ne treba nikakvo dodatno tumačenje. To je spoznaja, i to će ovom dripcu biti moj poklon, vredan i neprocenjiv, kao da sam mu poklonio parče svoje duše.
Zaključao sam ulazna vrata, opirući se nervozi koja mi je tresla ruke i noge. Zatvorio sam vrata od velike dnevne sobe u kojoj smo se nalazili. Zatvorio sam prozore na krovu. Počeli su da se magle i prepliću sa snopovima kišnice koji su se slivali u oluk, i pravili buku sličnu bubnjanju.
Kiša. Pada po gradu koji je uronjen u tamu. Anemična svetla u daljini deluju kao svetonik i jedino što se vidi na nebu jesu konture olujnih oblaka. Mrak. Divni, mirišljavi mrak.
I tad mi se učinilo da sam video. To…
Crno rogato lice sa kockastom vilicom što je sa krova gledalo u mene očima bez zenica. Taj oblik sa druge strane stakla, kao da je na mom licu nešto tražio, ispitivao, proveravao. Kada je našao potvrdu koja mu je trebala, stvor je klimnuo glavom i to je bilo kao nekakav ohrabrujući zagrljaj nakon uspešne inicijacije. Utvara se zatim stopila sa nebom, a u sobi kao da se digla para koja me je odvojila od poda.
Više nisam mogao ni o čemu drugom da mislim osim o njegovom uvetu. Postao sam opsednut. Svest mi se skupila u tu mesarsku nameru. Hoću njegovo uvo u mojoj šaci! Želim taj trofej.
Sećam se da sam rekao “Vi ga samo držite”, a da nisam ni razmišljao o onoj trojici sa kojima je došao. Hendriks i Sivi su se premišljali. Obratio sam se Sivom tako da mu ne ostavim izbor. Rekao sam mu da je taj govnar odgovoran za uništeni život njegovog brata. I kako može samo tako da ga gleda, da mu dopušta tu slobodu, nekažnjenost, nepostojanje odgovornosti i sreću, sve ono što je oteo Damiru. I šta je jedno uvo spram uništene budućnosti. Damir će celog života morati da gleda svoju krv kako cevčicama teče do nekog aparata koji je prečišćava i opet vraća u njegovo telo, jer mu bubreg izboden šilom to više ne može da radi. I više ništa nema i više nikad ništa neće imati. Ni ljubav, ni prijatelje, ni budućnost, ni sreću. Pokunjio se i nekako snuždeno klimnuo glavom u znak slaganja. Nije bio zadovoljan, nije pristao zdušno, bio je uplašen i zabrinut, kao i Hendriks. Ali to me nije ni najmanje interesovalo. Trebalo mi je njihovo saučesništvo, a ne odobravanje i to je trebalo da bude sva njihova funkcija te večeri.
Na stočiću pored televizora je bio nož kojim su sekli limun. Sad je već bio u mojoj ruci. Dao sam znak glavom Hendriksu i Sivom. Ćutke su pošli za mnom.
Prišli smo im brzo, zatekli ih potpuno nespremne. Uhvatili su ga ispod ruke, digli sa fotelje i oborili na pod. Bio je pripit i sporo je shvatao. Loše za njega. Ona tri majmuna su pokušala da krenu ka nama, ali jedan pokret nožem pred njihovim licem vratio ih je na kauč. Nakon toga, još sigurniji u uspeh, grabim dalje, nepokolebljiv.
Očekivao sam koprcanje i vrištanje. Ali nije ni zucnuo, reči su mu zapele u grlu. Neobično, ali mislim da ništa naročito nisam osetio, jedino koncentrisanost da posao obavim kako valja. Dok je ukočeno gledao u mene, ja sam njegovom uvetu prineo nož.
Počeo sam da sečem. Meso je podatno čeliku. Ipak oštrica mi je skliznula, umesto uz lobanju krenula je ka sredini školjke. Kako sam mogao to da pretpostavim? Nije bilo previše krvi, to mi je išlo na ruku, i uskoro sam držao komad njegovog uva u šaci. Nažalost, ne celo, onaj patrljak je ostao da visi sa njegove glave.
On je ležao na podu, držao se za ranu i uvijao kao crv iz jabuke dok ga seku nadvoje. Hendriks je nešto manično mumlao. Ne meni, niti Sivom, već dripčevim drugovima. A oni su nepokretno sedeli na kauču. Čini mi se da sam tada osetio onaj miris straha u vazduhu za koji pričaju da ispunjava rovove u ratu. Sivi je stajao nad tipom na podu i izgledao kao da se smeje u sebi. Ja sam u tom trenutku to potpuno razumeo. Prsti su mi bili lepljivi od komada ljudskog uveta među njima.
Ponovo sam otvorio prozor da udahnem vazduh. Bilo je hladno i vlažno, grad je još bio u mraku, i sad su gotovo sva svetla bila pogašena. Zamahnuo sam rukom i bacio uvo napolje, u noć.
Bacio sam ga gradu.
Ali ne i nož.
Nije još bilo gotovo.
Strašno mi se išlo odatle, najviše izbog nekog nespokoja izazvanog strahom. Nisam se uplašio od toga što sam uradio. Činjenica da je sa sečenjem uveta bilo gotovo me je zapravo umirila. Nešto drugo me je uplašilo. Osetio sam da nešto u vezi sa svim ovim što se dogodilo ja ne razumem. Nešto kao da mi je u svemu tome promaklo. Ja sam sve osmislio, sve sproveo u delo, dao mu snagu i smisao osvete. Pa ipak, odnekud je zjapila šupljina u svemu. Možda od toga što nisam uspeo da odsečem celo uvo. Nisam sebe krivio zbog toga, nisam znao kako da to uradim bolje i lako sam oprostio sebi manjak perfeksionizma. Jer kao što sam rekao, simbolika je bila jaka i nadoknađivala je propust. Međutim, nešto sam ipak prevideo, propustio, neku sam poentu izgleda promašio.
Sjurio sam se niz stepenice, u krug, u krug, u krug, do prizemlja, pa na ulicu. Krenuo sam ka Višoj poslovnoj školi. Na sebi sam imao svoj kaput, ali se ne sećam kada sam ga uzeo.
Možda da odem do Damira, da mu kažem šta sam uradio, kakvu osvetu sam izveo u njegovu čast. Ali bilo je već kasno. Sigurno je spavao. Da odem u policiju? I šta da kažem? Odsekao sam govnaru uvo. Zašto? Zbog simbolike koja mi je trebala za osvetu. I to nazvati motivom, smejurija! Smejali bi mi se. Mislili bi da sam lud. Obesmislili bi moj uspeh.
I tada shvatih. U ušima mi je zujalo. Zbog čega? Pa on je zapravo sve vreme vrištao. Urlao mi je praktično u lice. Zato su mi sada uši zvonile, kao da sam stajao pored zvučnika. Kako to nisam čuo, to njegovo dranje? Iako mi je bilo čudno, ali jedino logično objašnjenje je bilo da sam i ja gluv. Evo sad, pomislih, isto ništa ne čujem, osim tog zujanja. Za par dana je Nova godina, a nemoguće je da je sve tako bešumno. Gluv sam.
U ruci mi je i dalje bio nož. Tad osetih jasno onu prazninu, srećan jer tačno razumem šta je potrebno da je ispunim. Morao sam sebi da odsečem uvo. Dobro je da sam imao nož sa sobom.
Bilo je klizavo na ulici, pa sam rešio da se sklonim na trotoar. Jedan automobil je bio parkiran veoma blizu ogradice od oronulih cigala, tako da je stvarao idealno mesto da se tu sakrijem, povučem i ovaj put se bolje skoncentrišem na ono što treba da uradim. Najbitnije je bilo da ne ponovim grešku, jer bi to celu ovu situaciju učinilo baš glupom. Dobro sam opipao mesto gde se uvo spajalao sa glavom. Jasno! Školjku kao da zapravo ništa ne odvaja od lobanje, mesa ima minimalno, pa mora polako i tik uz glavu da se seče. Pomislio sam da li da krenem od resice ili od vrha uveta. Bolje je odozdo, pa da mogu, držeći se za resicu, lako da odvajam isečeni deo od glave. Zato sam i napravio grešku malopre, počeo sam sa pogrešnog kraja. Osim toga, neću vući uho u stranu, već nadole, suprotno od pravca sečenja, što je sigurno bolje za preciznost reza. Onom tipu sam uvo sekao potpuno pogrešno, jer sam ga zapravo više cepao nego sekao.
Ništa nisam čuo. Možda sam i ja vrištao. Niti je puno bolelo, niti je bilo mnogo krvi. Ovaj put mi je bilo jasno šta se događa i osetih veliko olakšanje. Nastavio sam da režem. Još par poteza i gotovo. U mojoj šaci se opet našlo uvo.
Kada sam završio, bio sam zadovoljan, ali potom mi neko čudno osećanje obuze grudi. Ponovo neka praznina i odstranjen smisao. Rastužio sam se. Setio sam se Damira. Kako je sve to tužno. Ljudima rastu uši, i to na glavi, a oni ne čuju, nego ih seku. A Damir je ionako mrtav čovek. Grad je crn, potpuno crn i mrtav, kao Damir. Kao i ja.
Legao sam na sneg, bacivši nož preko ograde. Prispavalo mi se. U stanju koje je valjda bilo san, a možda i halucinacija, ili malo od oba istovremeno, ukazao mi se neki kraj grada u kojem nikad nisam bio, i jednolični nizovi zgrada sa crnim prozorima. Iza tih prozora nisu bili stanovi već pećine, hladne i duboke, sa mnoštvom hodnika koji su činili lavirint. U jednoj od tih pećina, na kraju jednog od hodnika, koji su presecali mnogi drugi, sedeo sam ja, držao glavu u rukama i zamišljeno gledao u mutan, blatnjav potočić što se slivao između mojih nogu. U tom snu čulo se samo šuštanje u daljini, kao lepet rožastih krila. Nešto je seklo vazduh. Nisam želeo da se okrenem. Ionako je ta buka dolazila po mene, trebalo je samo da je sačekam.
Tada mi je bilo jasno.
Ja nisam pravda.
Ja sam osveta.
Trgle su me nečije psovke i vrh čizme koji me je šutirao u leđa. Pogledao sam iznad sebe i video zajapurenu devojku, ljutu što od mene ne može da otvori vrata svojih kola. Ustao sam i radosno shvatio da se svega sećam i da to sve razumem. Devojka me je pogledala, vrisnula i otrčala niz ulicu.
Jutro je bilo pusto i podjednako nemo. Svud naokolo bila je glazura od sinoćne kiše. U retrovizou sam video skorenu krv. Nije bilo još ni sedam sati. Znao sam da je Damir budan. Nismo se videli mesecima pa sam krenuo do njega. Da mu ispričam sve ovo. Da zajedno budemo tužni. Ipak je on praktično mrtav čovek.
Tada ste me vi našli i doveli ovamo.
Ne, hvala, neću ništa. Samo ako biste mogli da mi date jednu cigaretu i da mi olabavite malo lisice, šake su mi utrnule.
Fotografija: Radmila Vankoska
